Ekipa Hengtajm agencije je ponovo ispunila visoka očekivanja koja im postavlja publika, večno gladna jake metal svirke. Kao po običaju, organizatori su bukirali dobro poznat prostor u Zappa Bazi, ovog puta predstavljajući paket bendova sa rostera AOP Records – jednog od trenutno vodećih lejblova kada je u pitanju black metal sa modernim usmerenjem.
Iako postoji od 2004. godine, nemački izdavač se profilisao tek početkom 2010-ih, paralelno sa usponom zvuka danas poznatog kao post-black metal. Na krilima uspeha tada formativnih sastava poput Apati, Vanhelga i Harakiri for the Sky, koji svi manje-više potpadaju pod ovaj žanrovski kišobran, AOP je izgradio jak identitet, cementirajući svoju popularnost kao jedne od vodećih evropskih andergraund etiketa sa potpisivanjem nemačkog benda Groza, koji je, ako ne de jure onda bar u poimanju publike, obavljao funkciju hedlajnera pred nepunom, ali odlično raspoloženoom Zappom.
Narušavajući hronologiju, upravo od poslednjih sledi i početi, makar zato što privukli najznačajniju masu. Razlog za to je u isto vreme i kristalno jasan i krajnje nedokučiv – ono što se dešavalo tokom sat i kusur vremena se iscrpno može opisati kao „Mgła sa Aliexpressa“.
Mnogi na rad imenitog poljskog sastava gledaju kao na novu paradigmu koja je ponovo prodrmala stagnantan žanr, uslovivši pojavljivanje nove generacije sa novim idejama o tome kako black metal treba da zvuči. Drugi pak odmeravaju Mgłu sa zdravom dozom skepticizma, naročito u pogledu „holivudizacije“ i jednorodnosti novog zvuka, koja oduzima istim tim sledbenicima manevarski prostor i guši svaku originalnost. Nastup Groze je egzemplar ovog poslednjeg – bend se ni ne trudi da sakrije kako je sve, od tehnički solidnne svirke, potpune dominacije gitarskih tremola i blastbitova, do napete atmosfere i crnih maski preuzeto direktno od poljskih preteča, začinjeno tek sa nekoliko atmosferskih interludija koji svedoče prigrljavanju post-tendencija, svojstvenih izdavačkoj politici AOP Records (čitaj: krišom „pozajmljenih“ od Harakiri From the Sky).
Ali i da se zatvore oči na skoro pa plagijat – da li bar „vozi“ u momentu? Pa, ako na sceni Mgła svojim mističnim, maskiranim prisustvom hipnotiše masu, Groza u najboljem slučaju izgledaju kao asocijacija anonimnih pčelara sa svojim gotovo komičnim maskama koje, da li zbog previše intenzivnog osvetljenja, da li zbog nekvalitetnog materijala, ne služe dobro ni osnovnoj svrsi – da sakriju lica muzičara. Umesto agenata nihilizma i glasnogovornika depresije, ispred publike su bila tri obična Nemca sa svojom običnom, jednoličnom svirkom, vrednom pažnje tek kada konačno uspori do srednjeg tempa na „Daffodils“, kojom su, ako sećanje ne vara, odali počast jednom svom pokojnom prijatelju. Sve pesme kao jedna sa neznatnim promenama. Iako je publika pala na foru – ipak je u pitanju pitak, melodičan zvuk – teško je bilo oteti osećaju praznine i suštinskog izdajstva izvornih principa black metala.
Za deo publike koja je udostojila svojim pristupom bendove pre i nakon Groze, ostatak ponude pokazao se kao mnogo inspirativniji. Izražajni Farago, frontmen nemačkog sastava Servant, držao je pažnju ne samo svojim afektivnim nastupom i vokalom, koji se kretao celim spektrom od „čistih“ povika do klasičnog skrima, već i svojim „Hajde, Beograde!“, na čistom srpskom. Kako će se ispostaviti kasnije, zakukuljeni vođa je rođen u nekadašnjoj Srbiji i Crnoj Gori, odakle se preselio još u detinjstvu. Tamo je, nasatupajući sa raznim bendovima naučio da suvereno vlada scenom, odlučivši se za sjajan, udarnički zvuk koji bubnjeve i vokal gura u prednji plan, vešto kombinujući savremenu melodičnu i black metal nutrinu stare škole.
Jako držanje od početka do kraja – korpspejnt nije uspeo da sakrije nadljudski napor bubnjara Apophisa je nosio bend na svojim leđima. Raskošni filovi, nagle promene tempa i čista muška snaga s kojim je razbijao set odlično su se uklopili u dramatičnu zvučnu sliku, sačinjenu od melodijskih pasaža i magijske atmosfere. Muzika Servant je kao black metal bičevanje – nemilosrdan i brz akt kažnjavanja koji jednim šibanjem razbija služnički mentalitet.
Borba novim metodama nije strana ni Ellende, poslednjem sastavu na repertoaru, ma koliko bila okrenuta protivu njih samih. U izvesnom smislu, njihov zvuk je sve o čemu je nekadašnja scena, rasuta mahom po MySpaceu i raznim blogovima, ikada sanjala – barem od kako su Hypothermia, Lantlôs i Apati počeli da eksperimentišu sa kombinacijama depresivnog black metala (DSBM) sa post-rockom. Sa austrijskim bendom, koji je zapravo solo-projekat izvesnog L.G., ovakav pristup dostiže svoju kulminaciju – melanholični gitarski i klavirski uvodi zajedno sa prodornim vokalom i sporijim tempom su omaž klasičnom DSBM-u, dodatno osavremenjeni „naturalističkim“ imidžom i „čistim“ krešendima.
Najveći šoumen za veče, L.G. je fizički proživljavao svoja očajnička stanja – gledajući ustuknulu publiku kao ranjena zver, u momentima kada je pesma pretila da popuca od napetosti, on je omotavao kabl od mikrofona kao omču oko svojeg vrata, okrećući se leđima prema publici u simboličnom činu napuštanja ovog sveta. Njegov crnim kostim, opremljen egzoskeletom, ručno rađenim od malih životinjskih kostiju, bio je fleksibilan, tako da je mogao da se grčevito uhvati za njega u trenucima najveće agonije, dok je u pozadini kidisao frustriran oblak gitara.
Ostavljajući publiku taman toliko prisebnom da sa njim proživi kulminaciju nastupa, bend je na razglas pustio jednostavan klavirski rif. Svega šest tonova koji čine melodijsku osnovu „Der letzte Marsch“ urezali su se zauvek u um svih slušalaca – umesto odglumljene tenzije, zavladao je osećaj poraza, totalna rezignacija i emotivna otupelost, oličena u puzećem, repetitivnom ritmu i gitarskom rifu, koji se prostirao u beskonačnost. Od infantilnih početaka u mračnim ćoškovima blogosfere do danas, moderni DSBM je prošao dug put do potpuno zaokruženog, melodičnog i zrelog izraza, sposobnog da začara i publiku izvan strogog andergraunda.
Na kraju – samo bol. I to ne samo ona izazvana muzikom. Boli činjenica da, pored toliko sjajnih bendova, publika i dalje najveću pažnju poklanja drugorazrednim kopijama boljih projekata što, kako primećuje jedan slušalac iz publike, nije ništa novo – kopiketovi Burzuma i Darkthronea, od kojih neki opstaju dan danas, radili su isto godinama unazad. Ipak, sa imitatorima Mgłe i Batushke dimenzija bezdušnosti i jahanja na komercijalnom uspehu izvornog materijala je očigledna, zbog čega izgleda utoliko ružnije. Ako će neki klinac iz publike, koji je tek otkrio žanr, da izvuče nešto iz celog nastupa neka to bude ovo – za svaku Grozu uvek će postojati deset Servanta ili Ellende, sa novim, svežim pristupom, vrednim daleko veće pažnje.
