Čim sunce izađe, spreman sam za more. Mislim na sebe pored tamnoplavih talasa i stijena Crne Gore. Stare kamene kuće, povjetarac i bezbrižnost mladosti obuzimaju moje misli dok se vozim kroz popodnevnu gužvu. Gledam oko sebe, svi su namršteni, igraju se i kad treba i kad ne treba. Umjesto sunca, crni oblak kao da se nadvio nad svakim automobilom, a čini mi se da svi sjede zbijeni pod teretom teških misli.
Non-stop se guramo u želji da brže stignemo – negde ili do nekoga.
Mi, žene “u najboljim godinama”, znamo da nema žurke i buke, a to što smo vremenom utihnule nije slabost već luksuz.
Mi biramo sa kim ćemo razgovarati i biramo one koji treba da čuju šta imamo da kažemo.
Dok cijela planeta viče, izaberimo tišinu. Neka nas tišina zagluši.
Međutim, dok se vikendom guramo na pijaci, druga je priča. Buka cvrkuta, torbe šarene, razgovor prijatan. Razmjenjuju se recepti, vicevi, pa čak i neki stavovi. Napunite se nečim pozitivnim, tako da je čišćenje kuće vikendom lakše.
Dok slušam “Smij, smij, samo smij” Miroslava Ilića, deca zatvaraju prozore da nas komšije ne čuju, ali znaju da sam dobro raspoložena pa mi se rugaju, prave mi dijetu da izgubim 5 kg za 7 dana, takmiče se u planu vežbanja koji su mi namenili, a ja sam sve sredila sa pijace i nikog nije bilo na pijaci. Danas: Sremski ručak, sve po redu.
Kako naša djeca rastu, dajmo sebi više samopouzdanja. Znamo šta radimo.
Čuj moje reči, Gospode – Psalam 5.
