Nakon jakog planinskog nevremena, daleko od puta, bolnice i ljudi, u selu Donje Babine kod Prijepolje živi jednu od najtežih i najtužnijih životnih priča u zapadnoj Srbiji. Tamo, gotovo zaboravljeni od svijeta, žive majka Milica Langović (76) i njena dva sina – Miroslav i Njegoš. Obojica su teško bolesni i nepokretni, a sav teret je na slabim plećima ove neumorne starice.
Milica Langović je ime i prezime srpske majke. Žena koja decenijama na svojim umornim starim plećima nosi teret koji bi slomio nekog mnogo jačeg od nje. Njena dva sina od rođenja boluju od cerebralne paralize. Nekako su izdržali do svoje dvadesete godine, ali je bolest napredovala i obojica su posljednjih deset godina bili vezani za invalidska kolica.
Dokle god su dolazili na ovaj svijet – dolazili su na rukama i leđima svoje majke.
Danas, u osmoj deceniji života, Milica je svojim sinovima majka, otac, lekar, negovateljica i celom svetu. Ruke su joj slabe, noge su joj slabe, ali srce i dalje kuca samo za sinove.
„Plašimo se svake zime, slab sam, star, imam 76 godina i sve sam za njih. Bojim se da ako ja umrem – oni su gotovi. Neće imati ko da im da čašu vode, lek ili koricu hleba. Sve mi više smeta. Ljekari i kola hitne pomoći ovdje ne dolaze i nemaju gdje. Ubila me tuga i briga za njih. Imam ćerku u Prijepolju, zaista nam mnogo pomažu, ali i njih stisne život i obaveze, ma koliko često dolazili, ali Miroslavu i Njegošu treba neko da ih čuva po ceo dan. Sami su potpuno nemoćni“, kaže on RINA sa suzama u očima, ova junačka majka, čija snaga polako odlazi, ali ljubav prema deci ne jenjava.
Samo nekolicina stupa na ovaj beznadežan put da pozove “Bože pomozi” i pruži ruku pomoći. Jedan od njih je Lazar Gluščević, nekada slučajni prolaznik, a danas porodični prijatelj i veliki oslonac porodice Langović.
“Često sam prolazio ovde zbog posla, a jednom sam svratio kod Langovića i srce mi je stalo kada sam video njih dvoje u kolicima, a stara majka ih čuva. Od tada pokušavam da pomognem koliko mogu. Zajedno sa drugarima smo im napravili stazu ispred kuće, da izađu”, kaže Lazar.
On smatra da za ovu porodicu postoji samo jedno trajno rješenje.
“Jedini spas za ove napaćene duše je kuća u blizini bolnice ili doma zdravlja. Može i u predgrađu, nije bitno gde – samo da hitna može da dođe, da hitna može da dođe u bilo koje vreme. Dosta ljudi se javilo da pomogne u izgradnji kuće, jedini problem je parcela na kojoj se graditi. Vjerujemo u Boga i dobre ljude. Vjerujem da ćemo imati pomoć predsjednika opštine i države. Moramo da ih sklonimo sa planine pre prvog snega”, kaže Lazar.
‘, backScript: ‘https://cdn2.midas-network.com/Scripts/midasWidget-25-1099-11898.js’ } googletag.cmd.push(function(){function e
Na planinskoj magistrali tri duše koje pate čekaju svog spasitelja. Možda ga neće sresti, ali jedno je sigurno – svojom patnjom davno su iskupili sve muke teškog života. Ono čemu se danas nadaju nije luksuz. Oni ne traže bogatstvo. Ne traže puno. Oni samo traže krov bliže ljudima, bliže doktoru, bliže životu.
Nadaju se da će uskoro biti bliže svijetu. Jer danas im trebamo svi mi. Sve je u Božjim rukama, ali ljudi odavno govore – ni Bog ne može pomoći dok čovjek ne pruži ruku čovjeku.
