Čedomir Jovanović, predsednik Liberalno-demokratske partije i prvi na listi broj 20. Koalicija za mir, u intervjuu za Tanjug odgovara na pitanje o formatu u kom bi trebalo da se rešava kosovski problem, kao i šta je ono što bi promenio u aktuelnoj državnoj politici a šta ne bi menjao.
U kom pravnom formatu bi trebalo da se rešava kosovsko pitanje: EU, Kvinte, UN ili posebnoj međunarodnoj konferenciji?
Jasno je da će dogovor biti postignut u okviru međunarodne zajednice, a biti potvrđen u svim relevantnim institucijama. I u Evropskoj uniji koja, uostalom, ima i svog predstavnika za kosovski dijalog, Miroslava Lajčaka, ali on mora biti potvrđen i u Ujedinjenim nacijama.
Problem za potvrdu u Ujedinjenim nacijama ne proizilazi iz neke naše konkretne obaveze da to bude urađeno tako, ali jasno je da dogovor podrazumeva i drugačiji status Kosova, a on ne može biti ostvaren mimo Ujedinjenih nacija, stoga je nužno tako nešto potvrditi i u toj instituciji. Pogotovo zbog toga što se tu nalaze Rusija i Kina, koje su do sada igrale značajnu ulogu pre svega u smislu insistiranja na Rezoluciji 1244 Saveta bezbednosti, koja je usvojena pre 21 godinu i koja je bila osnov za definisanje međusobnih odnosa u proteklim godinama.
Šta je ključna stvar, bez obzira da li je iz oblasti zdravlja, pravosuđa, ekonomije ili obrazovanja, koju biste promenili, a deo je aktuelne državne politike, odnosno vodi je trenutna vlast?
Vlast mora da pronađe način da promeni odnose u društvu. I ekonomija, i zdravstvo, i obrazovanje, bezbednost, zdrava životna sredina – to su večita pitanja i ona će biti postavljena svakome na vlasti, prosto, to je priroda našeg života. Uvek put može biti kvalitetniji, životna sredina bolja, zdravstveni sistem organizovaniji na efikasniji način, ali ono što više ne može da čeka to su naši međusobni odnosi koji su na kritično niskom nivou.
Kao društvo smo izgubili sposobnost razgovora, argument ne postoji u našim međusobnim odnosima, činjenice banalizujemo i ignorišemo, jedni druge grizemo, režimo umesto da vodimo dijalog.
Društvo u takvom stanju nema nikakvu perspektivu. Pozitivni pomaci zbog toga odlaze u drugi plan. Dok ne budemo u miru sami sa sobom, nećemo biti u stanju ni da menjamo svoje međusobne odnose sa drugima.
Neophodno je promeniti odnose u regionu, pre svega kroz transformaciju našeg društva, koje mora da shvati da su devedesete završene, da je epilog nacionalizma i pogrešne politike, koja je vođena godinama, dovoljno loš da bismo mogli da dopustimo reprizu pojedinih grešaka.
Šta ne biste menjali u aktuelnoj srpskoj državnoj politici?
Ne bih menjao ekonomsku orijentaciju, odnosno politiku podizanja konkurentnosti i atraktivnosti srpskog tržišta, borbe za investitore i, na takav način, radna mesta. Nastavio bih politiku u oblasti javnih finansija. Insistirao bih na redu koji je počeo da se uspostavlja. Mislim tu na trošenje i na poresku politiku, odnosno disciplinu.
Naravno, uvek može biti bolje. Mora se sprovesti do kraja i na ozbiljan način i profesionalizacija u javnim preduzećima i državnoj upravi, kao i departizacija. Mora se napustiti politika kojom se zabranjuje zapošljavanje ljudi u državnom sektoru i upravama, zbog toga što mladi nemaju nikakvu perspektivu, a neefikasni kadrovi ostaju do penzije na kičmi svih nas.