Ili kako je dostava hrane tiho promijenila naš svakodnevni život
Mnoge navike neprimjetno su ušle u naše živote. Prvo kao privremeno rješenje, zatim kao praktična pomoć i na kraju kao novi način života. Dostava hrane je upravo takva navika. U vrijeme covid-19 to je bilo razumljivo, čak i poželjno: restorani nisu radili normalno, ljudi su bili zatvoreni u svojim domovima, mnogi su radili od kuće, a aplikacije su nudile jednostavno rješenje – nekoliko klikova i ručak stiže na vrata.
Problem je što ta navika nije prestala s pandemijom. Naprotiv, nastavio je da raste. Ono što je počelo kao iznuđeno rješenje za mnoge je postalo svakodnevica. A najveća promjena nije samo to što ljudi naručuju više hrane, već i to što sve manje kuhaju.
Na prvi pogled moglo bi se reći: “Pa šta?” Ljudi su zaposleni, brzo žive, puno rade, nemaju vremena. Ako mogu naručiti hranu, zašto bi stajali pored peći? I tu dolazimo do srži problema. Kuvanje nije samo stvaranje kalorija. Kuvanje je način na koji biramo hranu, kontrolišemo sastav obroka, čuvamo porodične navike, prenosimo kulturu i učimo djecu šta je hrana. Dostava može zamijeniti obrok. Ali teško može zamijeniti kuhanje.
Navika iz pandemije koja je ostala
Pandemija covid-19 se dosta promijenila: način na koji radimo, kupujemo, družimo se, učimo, pa čak i jedemo. U Srbiji, kao iu drugim zemljama, mobilne aplikacije i onlajn naručivanje hrane su dobile veliki zamah tokom karantina i rada od kuće. Jedna analiza rasta tržišta aplikacija u Srbiji navodi da je upotreba aplikacija porasla tokom pandemije, da je 38 odsto ispitanika češće koristilo aplikacije, a više od 20 odsto je počelo da ih koristi tokom perioda izolacije.
To nije neobično. Ljudi su se prilagodili okolnostima. Ali navike stvorene u krizama često ostaju i kada kriza prođe. Dostava hrane je postala više od usluge. To je postala mentalna prečica. Gladan sam – otvaram aplikaciju. Nemam pojma šta da jedem – otvorim aplikaciju. Umoran sam – otvaram aplikaciju.
Shutterstock.com
Mrzim ići na pijacu – otvorim aplikaciju. I tako se dogodilo nešto važno: kuhinja je prestala da bude centar svakodnevnog života mnogih domaćinstava.
Dostava nije problem sama po sebi
da budem pošten, nije sva naručena hrana loša. Postoje restorani i kompanije koje pripremaju kvalitetna, izbalansirana jela. Ima ljudi koji zbog posla, smena, bolesti ili porodičnih obaveza zaista nemaju priliku da kuvaju svaki dan. Postoje situacije kada je dostava korisna, praktična i potpuno opravdana. Problem nastaje kada porođaj prestane biti povremena pomoć i postane osnovna ishrana.
Jer većina hrane koju je najlakše naručiti nije kuhano jelo u tradicionalnom smislu. Često su to pice, hamburgeri, pomfrit, pržena hrana, tjestenine sa teškim umacima, slatki napici, deserti, grickalice i visokoenergetska jela. Naučne analize online dostave hrane pokazuju da je hrana dostupna putem ovih platformi često bogata kalorijama, zasićenim mastima, šećerom i soli, a siromašnija povrćem, vlaknima i hranom nutritivnog kvaliteta.
Drugim riječima, nije problem što neko jednom sedmično naruči ručak. Problem je kada takav model postane zamjena za kućnu kuhinju.
Zašto je kuhanje teško zamijeniti?
Svježe skuvan obrok ima nekoliko prednosti koje dostava teško može nadoknaditi.
Prvokada kuvamo, znamo šta stavljamo u šerpu. Znamo koliko ima ulja, soli, šećera, mesa, povrća, začina. Znamo da li je krompir kuvan ili pržen. Znamo da li je sos napravljen od paradajza ili od vrhnja, margarina i pojačivača ukusa.
Ostalodomaća kuhinja podrazumijeva drugačiji odnos prema porciji. Kada naručimo, porcije su često veće, a glavnom jelu lako možete dodati gazirano piće, sos, desert ili prilog. Aplikacije su napravljene da nas ohrabre da dodamo nešto više. Ovo nije slučajnost, već dio poslovnog modela.
Trećekuhanje nas vraća na osnove: pasulj, grašak, mahunarku, kupus, krompir, ribu, jaja, supu, salatu, sezonsko voće i povrće. Riječ je o jelima koja možda nisu “privlačna” za fotografisanje, ali su bila osnova prehrane generacija koje nisu imale aplikacije, ali su imale šporet, pijacu i porodični ručak.
Naučni podaci općenito podržavaju ovu ‘intuiciju’. Veća učestalost kuhanja kod kuće povezana je s kvalitetnijom ishranom i manjim unosom ultra prerađene hrane. Nedavno istraživanje je pokazalo da domaćinstva koja češće pripremaju večeru imaju manji unos ultra-prerađene hrane i bolji ukupni kvalitet ishrane.
To ne znači da je svako domaće jelo automatski zdravo. Možete i kod kuće pretjerati sa mašću, solju, tijestom i šećerom. Ali kuvanje vam i dalje daje kontrolu. Kada je u pitanju isporuka, obično nemamo tu kontrolu.
Shutterstock.com
Aplikacija ne zna šta je nedjeljni ručak
Postoji još jedna stvar koju ne treba potcijeniti. Hrana nije samo biologija. Hrana je takođe kultura.
Dostava u pub nije isto što i dostava u pub. U kafani se jede, priča, sedi, čeka, nazdravlja, gleda u konobara, sluša žamor, oseća prostor. Kafana je društveni događaj. Dostava je logistika.
također, domaća kuhinja nije samo priprema hrane. Nedeljom miriše na supu. To je pitanje: “Šta ćemo danas kuhati?” Ide na pijacu. Znati koje su paprike dobre za punjenje, koji paradajz za salatu, a koji za kuvanje. To je trenutak kada dijete prvi put nauči guliti krompir ili miješati fil za palačinke. Kada kuhanje nestane, ne odlazi samo jedan posao u kući. Čitav mali svijet nestaje.
Posebno je paradoksalno u Srbiji. I dalje imamo zelene pijace. Još uvek možemo kupiti domaći sir, jaja, sezonsko povrće, jabuke koje mirišu na jabuke, paprike za ajvar, pasulj po meri, zelje, blitvu, praziluk. Imamo tradiciju kuhanja koja je živa, pristupačna i relativno jeftina u odnosu na stalno naručivanje hrane.
Pa ipak, sve češće biramo skuplju, manje kontroliranu i često nutritivno lošiju opciju.
Dostava je skuplja nego što izgleda
Jedan od najvećih paradoksa isporuke je što se često doživljava kao praktično rješenje, a rijetko se računa koliko zaista košta.
Jedan naručeni obrok ne izgleda dramatično skup. Ali ako se naruči nekoliko puta sedmično, posebno za nekoliko članova porodice, mjesečni iznos postaje ozbiljan. U cijenu nije uključena samo hrana, već i dostava, pakovanje, provizija platforme, eventualna napojnica i često dodatni proizvodi koje ne bismo kupili za kuvanje kod kuće.
Nasuprot tome, kilogram pasulja, povrća, malo mesa ili suvih kostiju može se pretvoriti u višednevni obrok. Supa, varivo, sarma, punjena paprika, duvec, musaka, mahunar, grašak, gulaš – to nije sve jela iz prošlosti. To su ekonomski racionalni i nutritivno značajni obroci.
Možda je vrijeme da kažete nešto što zvuči staromodno, ali ipak istinito: Domaća kuhinja je najjeftiniji oblik javnog zdravlja.
Više sjedimo, manje kuhamo, unosimo više kalorija
Poseban problem je što se povećanje isporuke hrane događa u isto vrijeme kada se ljudi sve manje kreću. Rad od kuće, sjedenje za kompjuterom, putovanje u automobilu, večeri ispred ekrana i isporuka hrane na vrata sve zajedno stvaraju savršenu kombinaciju za višak kalorija, gojaznost, insulinsku rezistenciju i metaboličke poremećaje.
Nije važno samo ono što jedemo, već i kakav način života jedemo. Ako čovjek ide na pijacu, nosi torbe, stoji dok kuha, postavlja sto, pere suđe, to je neka vrsta kretanja. Nije sport, ali nije ni potpuna pasivnost. Ako sjedite cijeli dan, a zatim naručite visokokalorični obrok za jelo ispred televizora, energetska jednačina postaje vrlo nepovoljna.
Istraživanja među korisnicima aplikacija za dostavu hrane sugeriraju da češća upotreba može biti povezana s lošijim obrascima ishrane, uključujući manji unos povrća i češću konzumaciju slatkih pića.
Naravno, aplikacija nije jedini krivac. Ali to olakšava donošenje loših odluka. A sve što čini loše izbore lakšim, bržim i dostupnijim mijenja ponašanje s vremenom.
Šta smo dobili, a šta izgubili?
Dostava nam je donela brzinu. Ona je napravila izbor. Ona je donela utehu. Donijela je osjećaj da je sve dostupno odmah.
I šta smo izgubili?
Shutterstock.com
Izgubili smo planiranje obroka. Izgubili smo odlazak na pijacu. Izgubili smo miris kuhinje. Izgubili smo dio porodičnog razgovora. Izgubili smo sposobnost da pravimo obrok od jednostavnih sastojaka. Izgubili smo strpljenje da čekamo da se nešto skuva. Možda najviše od svega, izgubili smo osjećaj da je kuhanje normalan dio života, a ne poseban napor.
Danas se često kaže: “Nemam vremena za kuhanje”. Ali pitanje je da li je uvijek riječ o vremenu ili o prioritetima. Jer ima vremena za gledanje serije. Ima vremena za skrolovanje. Ima vremena za naručivanje, čekanje dostavljača i plaćanje. Možda kuvanje ne oduzima toliko vremena koliko odluka da se vrati u život.
Ne mora svaki obrok biti komplikovan. Kuvanje nije takmičenje. Nije potrebno praviti ručak od pet sljedova. Dovoljno je skuhati supu, napraviti salatu, ispeći ribu, oguliti krompir, pripremiti jaja sa povrćem, kuvati paprikaš dva dana. Dovoljno je za početak.
Vratimo kuharice naših baka
Možda je najbolji savjet vrlo jednostavan: otvorimo stare kuharice. One podmazane sveske na kojima piše “malo brašna”, “po potrebi”, “do zlatne boje”, “kao za palačinke”. U ovim nepreciznim mjerenjima ima mnogo više znanja nego što mislimo.
Bake nisu znale za proteinske pločice, aplikacije za brojanje kalorija i marketinške slogane o “fit obrocima”. Ali od zelja, pasulja, krompira, luka, paprike, jaja, sira i malo mesa znali su da naprave obrok koji hrani porodicu. Znali su da se supa ne naručuje, već kuva. Znali su da se hrana dijeli. Znali su da je ručak više od unosa energije.
To ne znači da prošlost treba idealizirati. Nije sve u tradicionalnoj kuhinji bilo savršeno. Bilo je i previše masti, soli, bijelog hljeba, pržene hrane i slatkiša. Ali postojala je jedna važna stvar: hrana se pripremala, a ne samo kupovala.
Dostava kao izuzetak, kuvanje po pravilu
Ne bi trebalo biti rata oko dostave hrane. To bi bilo besmisleno. To je dio modernog života i tu će i ostati. Ali ravnotežu treba uspostaviti. Dostava može biti izuzetak. Kuvanje bi trebalo da ostane pravilo.
Možda ne možemo kuhati svaki dan. Ali možemo kuhati dva ili tri puta sedmično. Možemo skladištiti i veće količine. Možemo uzeti ručak na posao. Možemo napraviti plan za nekoliko dana u nedjelju. Možemo uključiti djecu u kuhinju. Možemo ići na pijacu subotom. Možemo naučiti tri jednostavna jela i ponavljati ih iznova i iznova. Za početak, to je dovoljno.
Jer pitanje kuvanja nije samo pitanje hrane. To je pitanje autonomije. Ako ne kuvamo, neko drugi odlučuje šta ćemo jesti, koliko soli, koliko ulja u jelu, koja je porcija i koliko će nas to koštati. Ako kuhamo, vraćamo barem malo kontrole.
U doba u kojem smo digitalizirali gotovo sve – komunikaciju, kupovinu, posao, zabavu, druženje – možda bi kuhanje trebalo da ostane jedna od posljednjih analognih vještina od kojih ne bismo trebali olako odustati. Ne zato što smo protiv modernog života. Naprotiv. Zato što se zdrav savremeni život ne može zasnivati samo na primeni.
Na kraju, možda i nije pitanje zašto ljudi sve više koriste dostavu hrane. Znamo to: brzo je, jednostavno, dostupno. Pravo pitanje je drugo: šta će nam se dogoditi ako zaboravimo da kuvamo?
A odgovor nije samo medicinski. On je porodičan, kulturni i ljudski.
Možda zato ne biste trebali otvarati aplikaciju danas. Možda bi trebalo da otvoriš kuvar.
Naslovna fotografija – Shutterstock.com
Reference:
1. Tucker, AC, et al. Povezanost između učestalosti kuhanja večere u domaćinstvu i unosa ultra-prerađene hrane i kvaliteta prehrane. Časopis Akademije za ishranu i dijetetiku. u 2024
2. Tham, XC, et al. Upotreba mobilnih aplikacija za dostavu hrane od strane mladih odraslih osoba i ponašanje u ishrani. Nutrienti. u 2023
3. Dai, X. et al. Nutritivna kvaliteta i potrošačka percepcija zdrave hrane za online dostavu hrane. Nutrienti. u 2022
4. Gupta, A. et al. Korišćenje online usluga dostave hrane među odraslima u pet zemalja. Izvještaji o preventivnoj medicini. u 2024
5. Centar za istraživanje javnih politika. Rast aplikacija za dostavu i transport hrane u Srbiji: Uticaj COVID-19 na tržište mobilnih aplikacija u Srbiji. u 2021
