Sunce, kiša, hladno ili vruće, niko nikada nije zaboravio bakin ili mamin nedeljni ručak.
Dan bez dogovora, ali sa pripadanjem. naš. Vaš i bez posebne najave.
Sedmica koja zaslužuje da se ponavlja zauvek.
Sa promjenom dinamike, smijeh, suze, ljudi za stolom. Ručak kao život. Život kao ljubav.
Supa, sos sa rinflacheom, pečenje i kolač. Miris našeg DNK.
Supa kao obavezna vaspitna mjera. Kao mera ljubavi. Najviše se na svetu voli onaj ko kuva supu od fazana.
Danas sve naručeno stiže za dvadesetak minuta, ali ne postoji takva isporuka koja može da okupi ljude koji zajedno ručaju i dijele i sreću i bol. Bez puno riječi.
Uz žamor glasova i uzvika – daj soli; zgodno mi je; Nisam dovoljno zgodna; stavite malo rezanaca; rezanci su na dnu, pokupite ih viljuškom; bez bibera; Ja ne stavljam papriku zbog dece, vi stari stavljate; Bako, duvaj, vruće sam; Bako, prosuo sam po stolnjaku; nema veze, baba ce oprati…
Dok perem zelenu salatu, čekam da masa jurne na vrata i sve zgnječi za pola sata, zamišljam svoje unuke i slušam Đorđa Balaševića.
„Postavio si sto preda mnom“ – Psalam 23.
