Brendiramo od ličnog do profesionalnog, nikad jači i nikad više. Danas više ne postavljamo pitanje o suštini, već samo o tome kako se nešto najbolje prezentira javno.
Imamo stalnu potrebu da izlažemo, pokazujemo i uljepšavamo sliku svega, tako da se više ne vidi jasna granica između privatnosti i osobe koju treba izložiti.
Danas svi žele da budu “neko”, ali po koju cenu? Objasni sebi. Da to dokažem. Ažuriraj.
I negdje, između dva posta i tri verzije sebe, shvatiš da gubiš bitku.
Dok stojim u kuhinji i kuvam slatki kupus u jednom trenutku se zapitam: je li ovo dovoljno lijepo za društvene mreže?
Da li je dovoljno “estetski”, “moje” dovoljno, “da se pokažem” dovoljno?
A onda sam shvatio da problem nije u kupusu.
Problem je u društvu. Radimo sve da nas vide.
Možda zato sve manje znamo kako izgleda trenutak koji niko ne gleda.
“Ne boj se, ja sam tvoj Bog” 41:10
Možda je to jedina rečenica koja danas ne traži publiku.
