Moja, kao i sve ostale bake u našem kraju, imale su porcelanski ten.
Znali su da se žumanca mešaju sa mašću i stavljaju na kosu i lice, med na ispucale pete i ruke, belanca, posebno, sa najfinijim brašnom. Nisu tražili savjet izvan svojih domova i najbližeg okruženja. Nama su djelovali jako zadovoljni svojim izgledom.
Šal, kad nije sve cakum-pakum sa frizurom, ili kapom, zavisilo je od prilike.
Nikada u životu nisam čuo da se neko od njih žali na svoj izgled. Bili su, valjda, sretni što su živi i zdravi, što su im djeca zdrava. Žaljenje, pritužbe i pritužbe nikada nisu bile dominantna tema.
Danas, čim otvorimo oči, glavna tema su žalbe. Žalimo se na sve i svakoga, svaki dan bez prestanka.
Predlažem naredbu o proglašenju državnog dana bez žalbe. Ne za državu, sudbinu, muža, ženu, prosvetno zapuštenu decu, a ne za državu za nezahvalne građane, nesvesne ogromnog rada državnog aparata za boljitak svačije svakodnevice, bilo da su stari, mladi, penzioneri… Ni otac protiv majke, ni deca među sobom, kolege, sestre i lekari.
Zamislite, nekako, da tog dana živimo zajedno u miru, smiješeći se jedni drugima, podržavajući jedni druge osmehom. Ko zna, možda nam se dopadne!?
Možda će ostatak biti lakši, a uzdasi od težine dana biti manji.
Dok slušam Možda Miley Cyrus, mislim – možda je “možda” odgovor za sve nas.
Da bismo svi izdržali ovu alergiju na mačke koje lete Beogradom, pomislimo na miris lipe, Dunava i smuđa iz tiganja. Mladi luk i rotkvice, garantujem vam.
