Šezdeset godina od svog osnivanja i bezbroj kilometara turnejskog staža kasnije, Smokie danas zauzima retku poziciju u svetu klasičnog rokenrola jer opstaju zahvaljujući disciplinovanom radu i iskrenom odnosu prema publici. Inicijalni datum njihovog koncerta, 7. jun, zatekao se u naročito zgusnutom naletu drugih velikih imena (samo Róisín Murphy i Lara Fabian tog dana), te je novozakazani susret sačekao još jednu od brojnih Smokiejevih australijskih turneja do prvog susreta sa Srbijom. Ipak, ni 18. novembar, radni dan, hladan novembar i koncert benda koji prvi put nastupa u Srbiji decenijama nakon vrhunca svoje slave nisu kombinacija koja obećava navalu publike. Uprkos svemu tome, MTS Dvorana se, makar u parteru i donekle raštrkano, neočekivano popunila.
Otvorivši veče svojom možda najboljom numerom, „I’ll Meet You at Midnight„, Smokie istupa jako upečatljivo a nepretenciozno. Iza njih je obična platnena pozadina, a iza gitariste Micka McConnella je Marshall JVM pojačalo koje je, izgleda, sa bendom još od 2007. kada je i proizvedeno, sudeći po slovima koja nedostaju sa logoa. Na nju se nadovezuju „Something’s Been Making Me Blue“ i „Lay Back in the Arms of Someone“ nepromenjeno od dosadašnjih setlista i originalnih izvedbi (zašto uzurpirati formulu koja radi) dok bend neodoljivo simpatično pozira fotografima, ne karikirajući ležernost pred objektivom.
Dobro veče, dobri ljudi Beograda, kako ste, da li su svi dobro?, pitao je Pete Lincoln, najnoviji pevač benda sa stažom uz imena kao što su Cliff Richard i Tina Turner. Fantastično, govorite perfektan engleski, to je izvanredno! Zadovoljstvo nam je što smo večeras ovde sa vama. Proveli smo već dva dana u vašem prelepom gradu, šetajući, pijući pivo… možda, ponekad. Bilo nam je zaista lepo, a sada smo ovde zajedno, da li ste spremni za koncert Smokieja ove večeri?
Reakcija je bila donekle suzdržana, tako da se zajedljivi britanski humor umalo nije pročitao kao patronizujuća uvreda. Da li razumete bar nešto engleskog? Govoriću jako polako, kako biste mogli da me razumete, nadovezao se gitarista Mick McConnell. U poslednje vreme smo jako, jako zauzeti. Svirali smo svuda po svetu. Pre par nedelja smo bili u Australiji, bili smo svuda po Evropi, a sada smo ovde, u Srbiji. Tokom godina smo snimili jako puno albuma i večeras ćemo pokušati da izvedemo pesme sa svih tih albuma, ići ćemo kroz istoriju Smokieja. Sada ćemo se vratiti na sam početak, recite mi da li se sećate ove numere. Klavijaturista Martin Bullard gestikulira njihanje bebe rukama, sugerišući da je uvod koji čujemo „Baby it’s You„.
A sada nešto sa novijeg albuma. Pre dvadeset osam godina otišli smo u dom kantri muzike, Nešvil, kako bismo napravili novo izdanje. Ovo je jedna od naših omiljenih pesama, nadamo se da će se i vama svideti. Uvod u „She Rides) Wild Horses„ zaista ima severnoamerički prizvuk nečega što bi moglo da se nađe u diskografiji Brucea Springsteena ili Bryana Adamsa, a posle nje sledi još istog u medliju koji bi, da je bez najave, mogao da se provuče kao jedna duža numera – Imamo jedan veliki problem u Smokieju, toliko imamo pesama na raspolaganju da je zaista komplikovano odsvirati ih sve u jednoj večeri… Tako da ćemo se vratiti sutra. Šalim se, ali imamo poseban trik. Uzećemo četiri pesme i zgužvaćemo ih u jednu kompilaciju. Ako znate reči, radićete šta? Pevati! (pištavim glasom). Hvala vam, devojke. Šta je sa momcima, sa muškarcima? Ako znate reči, raditeće šta? Pevati! (grubim glasom)“, najavio je Pete, karikirajući odgovore publike. Mada su refreni ovih numera lako pamtljivi, pevanje se čulo od ponekog vernog i glasnijeg fana tokom „It’s Your Life / Take Good Care of My Baby/Mexican Girl/For a Few Dollars More„, a idući komentar je izostao, što je izazvalo smeh dvorane pred neprijatnom tišinom i Peteovom pantomimom da svi nastave sa ćutanjem dok uzme gutljaj piva.
Potom, kao nekakva obgrljena rima, ide i „Wild Wild Angels“ koja ima nešto nižu tercu u refrenu od svoje nezvanične country naslednice, a bubnjar Steve Pinnell ustaje prvi put ove večeri, pokazujući nesvakidašnju vitalnost i dar za scensku interakciju. Zaista, kako odmiče veče, bend demonstrira koheziju uloga koju bi pre očekivali u predstavi. Mahom je na koncertima bendova frontmen sinonim za šoumena, uz poneki izuzetak vodeće gitare i/ili pratećih vokala, ali Smokie je u ovoj, a verovatno i prethodnim postavkama, jedan osvežavajući sklop autentičnih izvođača koji, pritom, ne pretenduju da jedan drugome kradu mesto pod svetlom reflektora. Čak ni tehničari nisu zanemareni u ovom glumačkom ansamblu, mada im pažnja nije prijala.
Puno vam hvala! Veoma smo srećni zbog toga što imamo priliku da putujemo po celom svetu i sviramo svoju muziku ljudima poput vas. Iduća pesma nam je jako važna, budući da je to naš prvi hit singl koji je obišao svet, leta 1975, govori Mick, a Pete ga prekida sa Čekaj, čekaj, 1975? Pa da li si ti video koliko su mladi i lepi ovi ljudi u publici. Niko od njih se ne seća 1975. godine. Ko odavde se seća 1975? Veliki odziv. Samo troje ljudi. Ja se ne sećam leta 1975… mada iz drugog razloga. U međuvremenu, Steve se penje nazad na scenu odnekud iza, noseći dva svetla kojima signalizira publici da je vreme za njihanje upaljačima, odnosno blicevima, dok Pete i Mick razmenjuju nekakvu internu šalu usred akustičnog uvoda u „If You Think You Know How to Love Me„.
Jedan aplauz za Micka McConnella, dajte mu malo ljubavi! Publika ga svesrdno pozdravlja nakon sjajne gitarske deonice, ali se Pete odmah vraća na skeč dok tehničar pored njega iznosi još jedan mikrofonski stalak. Dosta, to je previše ljubavi. JC kaži zdravo, JC. On živi tamo, ne znamo čime se bavi, nekakvim tehničkim stvarima. Aha, doneo nam je mikrofon, pitam se zašto… Pa ovaj mikrofon je ovde iz jednog jako posebnog razloga, namenjen je jednom čoveku koji inače živi pozadi, gde je bezbedno. Večeras, kao poseban poklon za vas, izvešćemo ga ispred. Steve Pinell! Animirani bubnjar prilazi stalku uz lančani niz pokreta, ekspresija i đuskanja, ali njegova glumačka uloga za sada ostaje neverbalna. Verovatno se pitate zašto smo doveli ovog ludaka napred… Šta ćeš da radiš, Steve? Steve Pinell maše loptastim šejkerima, nagoveštavajući ležerniju numeru. Lepo, imaš nekakvo jaje, šta bi moglo da pođe po zlu? Sada, da li se sećate kada ste mi obećali da ćete pevati i pevati? Nadam se da se bar neki od vas sećaju tog obećanja i da ćete konačno zapevati tokom ove numere.
Ovog puta, zaista, publika je dala sve od sebe da otpeva refren „I Don’t Want to Talk About it„, možda potaknuta beskonačno entuzijastičnim prisustvom Stevea koji trenutno nije za bubnjevima, te može da diriguje svakim pogledom i pokretom. Pre sledeće obrade dolazi red i na numeru koja to zvanično nije, ali joj „Born in the USA“ veoma otvoreno namiguje. Pete šatro ostaje zatečen ponovnom pojavom tehničara koji isključuje dodatni mikrofon, a potom bodri publiku da ne bude stidljiva i da tapše uz „Boulevard of Broken Dreams“ sa njihovog istoimenog albuma. Poslušno i raspoloženo, ali i dalje pasivno bez dovoljno podsticaja, tapšanje traje do prvog refrena.
Mick se vraća sa hronološkim zabeleškama, govoreći o albumu obrada sa koga je sledeća numera, i vraćajući se na šalu o tome da se mlada publika ne seća sedamdesetih ali se možda seća osamdesetih kada su svi imali natapiranu kosu i naramenice, a na TV-u su se emitovale serije Dalas i Dinastija. Naravno da se svi sećaju „(I Just) Died in Your Arms“ nezavisno od svog ličnog prisustva ili odsustva u eri osamdesetih, tako da, dok su se ostale vrlo uspešno kamuflirale u repertoar i opus Smokieja, bilo bi neumesno prećutati da je ovo (svakako odlična) obrada Cutting Crew-a.
Da li biste želeli da čujete pesmu sa ženskim imenom u naslovu? O kojoj devojci biste voleli da pevamo? Publika, naravno, skandira Alice, ali bi to označilo preuranjen kraj koncerta. Ona još spava, možda će biti ovde kasnije. Ova numera je o jednoj veoma posebnoj dami po imenu ‘Rose-a-Lee’, zadirkuje Pete. Ovaj singl nas transportuje nazad u srce Nešvila i Grand Ole Opry, te se neko vreme i zadržavamo na južnjačkom zvuku, premeštajući se nešto dalje – do Kalifornije. Iduća numera nije najavljena kao CCR obrada, već kao pesma sa albuma The World and Elsewhere koji smo snimli 1995. Pete otpočinje uvod na akustičnoj gitari, šaljivo preteći Micku koji se ubacuje u njegov deo, a zatim poziva sve u dvorani da ustanu, što se pokazalo kao dobitnički potez. Publika, mlađa ili starija, znala ili ne znala numere, radije će interagovati kada joj sedenje ne emulira utisak jednostrane predstave, što iznova dovodi u pitanje održavanje rok i pop koncerata u MTS Dvorani, pored apsurdnih cenovnih kategorija.
„Have You Ever Seen the Rain“ se jednoglasno ori, iako je sala popunjena neke dve trećine svog kapaciteta, ljudi konačno plešu i prilaze bini. Dobar je osećaj, zar ne? Stajati uspravno, moći da udahnete duboko i pevate…Pevate! Pevate! Hvala vam najlepše. E, sada mislim da bi trebalo da pevamo jednu pesmu o devojci. Da, da, pesma sa ženskim imenom u naslovu, ali to nije gospođica na koju vi mislite. Ovo je o drugoj dami, sa drugom vrstom problema. Ovo je o devojci po imenu ‘Carol’! Smokie je izgleda devojke sretao isključivo u Americi, jer po Kerol odlazimo direktno u salun nekog gradića na divljem zapadu. Ples i pevanje u dvorani se veselo nastavljaju i atmosfera konačno doseže pun potencijal oko koga je sve vreme lenjo titrala, a Pete preti da je pokvari sledećim rečima Dame i gospodo imam loše vesti, došlo je vreme za našu poslednju pesmu. Mnogi su tek ustali tako da je zviždanje koje je usledilo zaista zvučalo ogorčeno, ali Pete ovo saseca i zahteva suprotnu reakciju pred „Needles and Pins„.
Pozdravljeni su uz gromoglasni aplauz koji, kako napuštaju binu, postaje ritmično tapšanje u svrhu poziva na bis (okupljena publika zaista nije pričljiva). Tek sa pojavom razigranog Stevea Pinella se pročulo i Smokie! Smokie! dok on izvodi nekakav improvizovani ples i šalje neprestani niz poljubaca. Martin Bullard u trenutku zauzima svoje mesto pred klavijaturom, vraćajući se u ulogu gestikuliranja zvukova i reči, a ostatak benda ga prati. Njegov hipnotičan i fluidan pokret šaka izgleda kao sviranje perkusija, i zaista, sintovi su trenutno tako i podešeni. Za sam kraj, odmah otpočinje „Don’t Play Your Rock & Roll to Me„, u međuvremenu, srećom, nisu svi posedali, tako da se plesanje nastavlja samoinicijativno, a i nestrpljenju dolazi kraj jer horski zvuk sa klavijature najavljuje da se i kultna Elis probudila na vreme za „Living Next Door to Alice„.
Okupljenoj publici je tekst možda bio poznatiji u verziji Deset godina je prošlo, a ja nju i dalje volim, a-ha pa je skandiranje Who the f*ck is Alice? isprva izostalo. Pete brže bolje daje znak publici na idućem refrenu, nakon čega ga ona ponavlja u nasumičnim trenucima pesme. Čak i uz svu ovu raštimanost, Smokie ostaju nasmejani i radi da izvedu pun program energično i do kraja, a Steve Pinell razvija srpsku zastavu i rasprostire je preko prednjeg dela bubnjeva. U odsustvu Bullardovog sina, Pete predstavlja mladog basistu Jona Clifforda Coxa koji poslednjih godina nastupa kao turnejski muzičar za Smokie, Alberta Leeja i Pixie Lott i odaje dojam da energija nije samo datost mladalačkog entuzijazma. Njegov vokal i sviranje su besprekorno profesionalni ali šarm stare škole nije nešto što se može imitirati i to je naročito osetno u poređenju sa Peteom Lincolnom, koji nastupa sa Smokiem jedva godinu duže. Mr. Mischief, kako oslovljava Micka McConnella, preuzima uzde stendapa i ne predstavlja Petea koji nestrpljivo čeka. Nakon što utvrđuju da mu je mikrofon i dalje priključen, Mick poziva publiku da skupi šake i… pomoli se, umesto da ga pozdravi aplauzom. Nakon što je štiklirana lista zahvalnosti bendu, tehničarima, organizaciji i publici i nakon što su svi poimence predstavljeni, Smokie traže pomoć u odbrojavanju jer – nismo završili sa pesmom.
Poslednji refren podiže i najtromije iz publike, koncertu je zaista došao kraj i čini se da se Pete nije šalio. Mogli su da odsviraju čitavu diskografiju, makar morali da se vrate i sutradan, jer utisak koji su ostavili je stvorio entuzijazam čije je dosadašnje odsustvo na pomen ovog benda jedva popunilo dvoranu publikom. Smokie i nakon šezdeset godina postojanja, premda najdugovečniji među njima nisu tu još od šezdesetih, već „tek“ od 1986, zvuče zapanjujuće dobro, izgledaju vedro i profesionalno, i umeju da animiraju publiku čak i onda kada se suoče sa salom koja ih prvi put vidi i koja deluje razuđeno, stidljivo i više radoznalo nego raspoloženo. Smokie ostaju bend koji u svojoj skromnosti i staromodnom profesionalizmu podseća da rokenrol nekako paradoksalno živi u sopstvenoj istrajnosti.
