Daj, babo, glavu! – Duh Beograda oslobođen iz lampe

Daj, babo, glavu!” – viknu kolac zloj veštici u filmu Čudotvorni mač 1950. godine, ali glava ostade postojana te odjaše sa svojim vlasnikom na konju da uništi Baš čelika, ali kolac se ne smiri te nastavi da traži glavu. „Daj, babo, glavu!” – viknu zloj veštici u filmu Čudotvorni mač, ali ovog puta sa malog ekrana u filmu Kako je propao rokenrol i glave zbilja počeše da padaju. „Daj, babo, glavu!” -zaurlikao je oslobođeni Duh Beograda i ispred nas se stvori istoimena knjiga. „Vesti, vesti. Slušate vesti. Duh Beograda je izašao iz lampe, Duh Beograda je izašao iz lampe. Oslobodili su ga Vladislava Vojnović i Popbooks sa frakcijom pobunjenika posle 35 godina” – viče spiker sa radija.

Duh Beograda. Simbioza više duhova. Duh Beograda je muzika koja je nastajala sedamdesetih i osamdesetih godina dvadesetog veka. Duh Beograda su mesta gde su se održavali koncerti, ili ona mesta koja su sticajem čudnih okolnosti dok sam tonuo u dosadu, događaja, tekstova ili pesama zauvek obeležena i postala kultna. Duh Beograda je glas Duška Radovića. Duh Beograda je roman Oktoberfest Branka Dimitrijevića. Duh Beograda je SKC. Duh Beograda je tamo dole, gde su je čekali taksisti kod JAT-a. Duh Beograda je kolumna profesora Jankovića na sajtu Velike priče.

Simbioza svih tih duhova čini Duh Beograda, uz romantizaciju prošlosti i nostalgiju za mladošću jedne generacije. I sada, upoznaješ na partiju vanzemaljca i treba da mu objasniš zvučno-stilski-vizuelno šta je zaista Duh Beograda, a da izbegneš pomenutu patetiku i romantizaciju, a dobiješ devedeset minuta vremena. Pusti mu film Kako je propao rokenrol. Vanzemaljac će razumeti iz prve, a i dopašće mu se film na keca. Kao i svima što se dopao. A posle mu daj da pročita monografiju o filmu Kako je propao rokenrol- Daj, babo glavu! Onda će da ima potpunu sliku i ugođaj.

Film koji se dopada svima i koji je uvek aktuelan

Duh Beograda se ovde razmahao i definitivno postao Duh Balkana. Film je nastao je u periodu nastanka velikih podela, a ono što je zanimljivo, još uvek se dopada ljudima sa istim intenzitetom i sveprisutan je na prostoru koji se nekada zvao Jugoslavija, a danas ga zovemo region i još uvek ujedinjuje ljude. To je film koji se i dalje pušta na televizijama širom Balkana.

Takođe, zanimljivo je da ga je široka lepeza generacija prihvatila kao deo svog kulturnog identiteta, i oni koji su ga gledali davne 1989. godine, kada je prvi put izašao, ali i mi koji smo ga prvi put pogledali, sada isto već davne 2003. godine u periodu ekspanzije prodaje DVD diskova po trafikama.

Uzeću za paralelu film Dečko Koji obećava, to je film koji je došao do uskog kruga ljudi u mojoj generacjii, uglavnom do nas koji smo se bavili ili interesovali za muziku ili film, ali nije dobacio dalje. Kako je propao Rokenrol je bez preterivanja došao do svih i to u ranoj mladosti; od ljudi koji su se interesovali za film, muziku i bilo koji vid umetnosti ali i do ljudi koji nisu bili ni u čemu i koje apsolutno ništa u životu nije zanimalo.

Ljudi će često popularizovanje rokenrola vezati sa grupom Bijelo dugme, koju će Koja kao jedan od učesnika u filmu takođe spomenuti u monografiji, ali ono što niko nije primetio to je da je zapravo rokenrol muzika doživela najveći mejnstrim upravo te 1989. godine zahvaljujući ovom filmu. Široke narodne mase nisu znale ko je Disciplina Kičme, ali svi su u tom momentu znali za Zelenog Zuba koji prezire slavu, jer ako budete rovarili po arhivama iz 1989. i 1990. godine pored nekih opskurnih filmova, Kako je propao rokenrol jeste jedan od najgledanijih, a devedesetih godina je jedan od onih koji se najčešće iznajmljivao po videotekama.

Takođe, zanimljivo je da su muziku napravili Koja, Divljan i Gile, ljudi koji nisu nikada stvarali tzv. popularnu muziku ali u simbiozi sa rediteljima Pezom, Slavicom i Gajićem stvorili su Frankenštajna koji je i posle 35 godina ostao prisutan, kako na malim ekranima i Božićnim programima tako i u svakodnevnom govoru ljudi.

Gile će primetiti u monografiji da je Kako je propao rokenrol nešto poput Paket Aranžmana, i da će tek kasnije biti proglašen za svetom kravom, ali ne bih se složio sa njegovim poređenjem. Paket Aranžman je ipak ostala kultna stvar za uzak krug ljudi i ljudi koji su je radili tvrde da je tu napravljeno previše i buke i da nije toliko važna.

Sa Kako je Propao rokenrol je sve suprotno, osim publike i sami ljudi koji su radili na filmu smatraju ga važnim i drag im je. Neskromno ću dati i lični primer kada sam ove godine povodom izlaska moje knjige davao intervju za crnogorsku Pobjedu dobio sam pitanje koja mi je omiljena priča iz filma Kako je propao rokenrol? Još jedna potvrda da je ovaj film prisutan u životima ljudi i javnosti i dalje.

Monografija filma koji postaje sve važniji u kinematografiji

Postoje kod nas monografije o filmu, ali uglavnom su to monografije koje su usko žanrovskog tipa, ili se tiču režisera, ili pojedinca koji je doprineo filmu kao instituciji ili kulturnom dobru. Ovo je monografija na 400 stranica o devedeset minuta filmske trake i četrdeset minuta saundtreka iza koje su stale najveće filmske i muzičke njuške iz jednog perioda.

A kroz knjigu ćete da uvidite kako je ova filmska traka zapravo mnogo duža od tih devedeset minuta, a da saundtrek odzvanja 35 godina kasnije, ne samo kroz uši i ulice ljudi koji su gledali i uživali u ovom filmu, nego i životu i ulicama ljudi koji su učestvovali u stvaranju filma ili na bilo koji drugi način bili deo istog.

Mnogi koji su radili na filmu u monografiji će se osvrnuti da su mislili da je po sredi ironija ida su se dobro zabavljali, pa verovatno nisu ni slutili da će 35 godina kasnije nešto što se smatralo ironijom dobiti svoju monografiju. U suštini pored ironije, tu je kvalitet, tu je trajnost, a tu je i socijalna angažovanost. Jer kako bi rekao moj saborac Dino Šaran: „A gdje ćeš veću angažovanost nego kad pjevaš i pišeš o dvoje ljudi i njihovom odnosu?”

Tu su zaista emotivne, zabavne i lične priče ljudi iz sveta muzike i filma u kojima su se osvrnuli na film bez ikakve patetike i romantizacije, nego zaista onako kako jeste bilo i sve te priče ili ispovesti imaju jedan zajednički sadržalac – film svima iz godine u godinu postaje sve bolji i uviđaju važnost ovog filma. Dovoljan razlog za monografiju, zar ne?

Daj, babo, glavu je odlična prilika da se stari vampiri podsete filma, ali ono što je možda važnije jeste to da mlađi naraštaji kroz monografiju imaju priliku da punim plućima udahnu duh vremena sa kraja osamdesetih godina i da se bar na trenutak tamo presele; jer osim anegdota sa snimanja, sećanja muzičara, glumaca i svedoka jedne epohe pred nama se nalaze i tri originalna scenarija za sve tri omnibus priče, a tu su i ekskluzive, nikada ispričane priče za kojima mediji u 21. veku obično uglavnom hrle, željni krvi kao i da su oni vampiri.

Urbani monasi

Postoji istočnjačka legenda da svet opstaje uprkos sveprisutnom džumubusu zahavljujući konstantnoj molitvi osmorice monaha-pustinjaka koji su raspoređeni na različitim krajevima sveta. Zahvaljujući Vladislavi, Popbooksu i ekipi koja je učestvovala u stvaranju ove monografije opstaje nada, jer oni kao starija ekipa postavljaju čvrste temelje za stubove kako bi i nadolazeće generacije mogle da urade nešto što će se pamtiti i što neće da propadne. Uostalom, kao što ni rokenrol nije propao. Duh iz boce je pušten i oslobođen sa ovom monografijom. Od pre nekoliko dana i zvanično. Udahnite slobodu.

,,Kada bi ludaci počeli da bacaju bombe, kad bi se ceo svet srušio, ti i ja bi zagrljeni stajali na kraju sveta i gledali sunce kako tone u okean.”

Autor: Nenad Baraković Bara