Znate onaj savršeni trenutak na koncertima? – Editors u Luci Beograd

Znate onaj savršeni trenutak koji se desi jednom u ko zna koliko koncerata? Onaj trenutak kada se apsolutno sve poklopi i kada znate koliko je poseban dok još uvek traje? Setite se  sad svih onih vrelih meseci, skapavanja na upeklom avgustovskom suncu u godinama kada su klimatske promene sve očiglednije. Setite se prekomernog znojenja, mokrih majica i gužvanja sa milion ljudi u gradskom prevozu.

A onda zamislite da ste na koncertu Editorsa na otvorenom, zamislite da se Tom i ekipa upravo vraćaju na bis, zamislite da čujete prve tonove pesme „Racing Rats“ na klaviru i zamislite da počinje lagani letnji pljusak posle dana i meseci letnje skapse. Ponovo ste mokri – ovog puta od kiše, ponovo se gužvate sa milion ljudi – ali oni zajedno sa vama horski pevaju poznate stihove i tada vam se, onako, sam od sebe, dok žmurite i upijate sve što se dešava oko vas, licem polako širi osmeh od uva do uva. To je taj trenutak.

Ali da se vratimo malo na sam koncert, veliki Editors nastupili su sinoć odmah uz Dunav, u malom improvizovanom prostoru na otvorenom u Luci Beograd i na ne tako velikoj bini, koja je imala fin pogled na Pančevački most. Doduše, tih 1.000-2.000 mesta, koliko je prostor otprilike mogao da primi, pokazao se kao zapravo jako dobra procena.

Publika, koja je 22 godine od osnivanja benda čekala da čuveni Englezi prvi put dođu u glavni grad Srbije, delovala je veoma gladna njihove muzike, a to je pokazivala na apsolutno svakoj pesmi, nebitno koje lice Editorsa su gledali. A lica Editorsa praktično postoje dva – jedno koje praši stare hitove prepune pištećih indie gitara, i drugo koje praši nove pesme, u kojima je nešto dominantnija elektronika, koja ih je pratila od početka karijere, ali u različitim dozama.

Podjednake ovacije i podjednako horsko pevanje iz publike bilo je i na čuvene „An End Has a Start„, „Bones„, „Sugar„, kao i na relativno nove „Strawberry Lemonade„, „Picturesque“ i „Heart Attack„, a razlog za to je svakako bilo i ozvučenje koje je dozvoljavalo da se od prvih taktova na koncertu sve lepo čuje i apsolutno sve razazna. Možda je koncert bio malo tiši, ali o tome kasnije.

I sam bend je delovalo da uživa na bini. Bez mnogo interakcije sa publikom i sa povremenim „Hvala“ na srpskom, Tom Smit je sa mnogo emocije izvodio svaku pesmu, dok su se oko njega nalazili brutalni profesionalci, koji su gotovo bez ikakve ekspresije na licima, maksimalno skoncentrisano izvodili setlistu.

Ipak, na samom koncertu nije sve bilo savršeno. Doživljaj su povremeno kvarili „miomirisi“ Dunava, odnosno beogradske kanalizacije koja u 21. veku još uvek završava u reci. Druga stvar, nećemo reći mana, i naravno da Editors nisu jedini, ali nekako uvek zaboli kada bend koji volite ne može u originalu da izvuče neku deonicu pesme koju volite, a preko čujete publiku koja u glas peva u originalu. Sinoć je to posebno bolelo na „A Ton of Love“ i „Ocean of Night„.

Koncert je, iako potpuno tačan i iako je zvuk bio toliko dobar da ste mogli da čujete i razaznate sve šta dolazi sa bine, bio za par nijansa tiši nego što je možda trebalo da bude. Glasnoća je bila zaista prijatna, ali je nedostajao onaj momenat da vas muzika u potpunosti preplavi i obuzme. Na to možda ne bi moralo samo da se gleda samo kao na manu, i da ne ispadne da samo kudimo, glasnoća većeg dela koncerta se možda i pokazala kao dobra stvar, jer je dozvolila da završnica bude efektnija.

To se posebno moglo osetiti kada je Tom sam na akustičnoj gitari odsvirao „Lights“ i uvod „Smokers Outside the Hospital Doors„, nakon čega mu se pridružio ostatak benda kako bi u fulu odsvirao ostatak pesme i kada je zaista nastao pravi haos. Možda zbog kontrasta u odnosu na akustične pesme, ali delovalo je da je tada koncert dostigao vrhunac i postao glasan koliko je trebalo da bude od početka. Svakako, efekat je postignut, jer je publika bila potpuno zapaljena u tim trenucima.

Editors su nakon toga malo smirili prisutne, svirajući nešto sporiju, ali pomalo klupsku „Ocean of Night„, dozvoljavajući publici da žmureći uživa i igra u mestu, pre nego što su otišli na pauzu pred bis. Po povratku na binu, kao što smo već pomenuli, po kiši su odsvirali „Racing Rats„, pa onda i „Bricks and Mortar„, dok je koncert, kada je kiša već stala, uz skakanje apsolutno svih prisutnih završen uz čuvenu čuvenu „Papillon„.

Editorsima ovo nije bio prvi put u Srbiji. Pre 13 godina svirali su na Egzitu u Novom Sadu, a pre šest i na Arsenalu u Kragujevcu. Ipak, šteta je da bend te veličine tek nakon 22 godine karijere dođe i održi samostalni koncert, iako je sam nastup sinoć bio nešto kraći, festivalski. Ali koliko god da sviraju, emocija koju Editors donose publici na koncertima je nešto što zaista mora češće da se doživljava.