U senci hitova: Tvoja pesma zvuči poznato

Bez velikih pesama nema velikih hitova. U nekim slučajevima je sve pitanje trenutka i poklapanja sudbinski važnih okolnosti, a nekad svetski megahit ne može da postoji bez nečijeg već postojećeg dela. Istina, muzički pravci u kojima se obično koriste semplovi nisu osnovna delatnost ovog sajta, ali smo preko muzičkog snobizma, barem u ovoj kolumni, prešli još pre nekoliko tekstova. Kada bi vas neko pitao šta je zajedničko britanskom Oasisu, Skrillexu, N.W.A. i Tyleru, The Creatoru, verovatno biste ih gledali belo uz nonšalantno sleganje ramenima. Odgovor leži u odavno raspadnutom fank bendu iz šezdesetih. Njihov bubnjar Gregory C. Coleman negde na pola pesme „Amen, Brother“ svira šest sekundi bubnjarskog soloa koji nisu semplovali još samo Coby i Relja (mada verovatno jesu, ali nismo baš slušali gospodu, prim. aut.).

Te davne 1969. godine, u Altamontu u Kaliforniji Hells Angelsi su izboli sirotog člana publike The Rolling Stonesa, hipici su skapirali da surovi svet ne haje mnogo za mir, ljubav, cveće i nedostatak higijene, Jackson 5 su izbacili svoj album prvenac, a gospodin Coleman je nesvesno gotovo izmislio nekoliko žanrova muzike svojim masnim fank bubnjem.

Bez „Amen, Brother“ ne postoje „Straight Outta Compton“, „Pigs“, D’You Know What I Mean?“, „Pulse of the Maggots“, tema iz sitkoma „Futurama“, „Ain’t Talkin’ ’Bout Dub“ i još oko 6 i po hiljada pesama.

U ovom izdanju „U senci hitova“, pogledaćemo pesme koje stoje u senci hitova i ljude koji stoje iza tih pesama. Bilo da su u pitanju semplovi, obrade ili čak staro dobro tezgaroško pisanje pesama za druge, danas će se naći na pozornici.

Jedan od najsemplovanijih umetnika u istoriji snimanog zvuka svakako je otac i kum fanka lično, gospodin James Brown. Bez njegovog „Funky President“ nema Jamiroquaijeve „Use The Force“, Gambinove „3005“, ali ni one čuvene posvete snagama unutrašnjih poslova „Fuck Tha Police“ N.W.A. Ista pesma sempluje i „Funky Drummer“ iz Brownove kujne, a bez te stvari ne bismo imali ni uvodnu špicu za „Powerpuff Girls“. Modžo Džodžo jednostavno ima taj mojo.

Fanki bubnjara sempluje i nikad prežaljeni George Michael u „Freedom! ’90“, kao i nikad prežaljena Sinead O’Connor u „I Am Stretched on Your Grave“. Semplovanja se nije ustručavao ni skorašnji nam posetilac Sheeran. „Shirtsleeves“ sa X albuma se oslanja na semplove ove pesme. Semplovanju odoleo nije ni Trent Reznor, ili pak, Rick Rubin, kada je semplovao „Piggy“ sa magnum opusa Nine Inch Nailsa, „The Downward Spiral“. S obzirom na prirodu muzike, Nine Inch Nails obiluje semplovima. Tako na baš tom albumu, čuvena „Closer“ ima 1:1 sempl bubnjeva sa „Nightclubbing“ Iggya Popa, a koju su pisali i snimali Pop i Bowie.

Jedan od najkorišćenjijih semplova iz osamdesetih pripada Bobbyju Byrdu (opet, iz Brownovog benda). „Hot Pants“ su obukli i Madonna u „Frozen“ (njenoj objektivno najboljoj pesmi), The Stone Roses u „Fools Gold“, ali i Spajsice u „Wannabe“. Istu pesmu su početkom devedesetih semplovali i Right Said Fred u „I’m too sexy“ i David Bowie u „Jump They Say“. Jedna od te dve pesme je dubokoumni lament o gubitku brata, pitamo se koj. Taj period je doneo i jedan od najčuvenijih semplova u istoriji, „Super Freak“ Ricka Jamesa završio je kao muzička podloga poruci izvesnog MC-a Hammera – „Can’t Touch This“, mada je ta činjenica sada deo opšte kulture.

Devedesete su bile obeležene novom verzijom radio-friendly pop-rocka, a vođstvo je svakako uzela Natalie Imbruglia svojim i dan danas velikim megahitom „Torn“. Međutim, stvari nisu kakvim se čine i Imbruglia je, po pred sud iznesenim dokazima, tek treća osoba koja je do tada pevala da „nema ničeg gde je ležao, svaki razgovor je presušio!“. Da, „Torn“ je pesma koja već ima preko 30 godina, što bi medijska mizoginija rekla, debelo zašla u četvrtu deceniju. Nastala 1993. godine, pesma je prvo završila kod Dankinje Lis Sørensen, gde se zvala „Brændt“, što na jeziku Vikinga znači izgorela. Dve godine kasnije, konačno, pesmu izveo i bend autorke Anne Preven, Ednaswap i to u dve vrlo tvrde verzije. Da nam prislonite vatreno oružje na slepoočnicu, ne bismo mogli lagano da odredimo koja je bolja, mada je sporija verzija nekako veličanstvenija kad je vokal u pitanju. Anne je nakon „Torn“ pisala pesme za skoro svaku veću žensku muzičku zvezdu u Americi, a između ostalog za Miley Cyrus i Madonnu. Realno gledano, može ceo život da se baškari u parama samo na osnovu pesme „Torn“. Taj lik koji je inspiracija za ovakvu pesmu nije ni svestan kakve je pare napravio time što je bio loš dečko.

No, semplovi su vazda bila brža prečica do hita, a toga nije nesvestan bio ni izvesni Rich Harrison, koji je 2003. godine tada tek smuvanim Jay-Z-iju i Beyonce u pesmu stavio „Are You My Woman? (Tell Me So)“ benda Chi-Lites, napravivši time zemljotres zvani „Crazy In Love“. Discogs.com kaže da Harrison od 2015. nema ni jedan jedini credit. Čovek je rešio život tako što je napravio pesmu koja nije bila hit samo tamo gde žive ljudi bez ušiju, Chi-Lites postoje i danas, a pesmi mogu da zahvale na tome što su i u 21. veku, na ovaj ili onaj način ostali relevantni. Tih godina je i Dženifer Lopez debelo semplovala soul vokaliste, pa je opasna stvar „Heaven and Hell Is On Earth“ završila kao vokalni huk u „Jenny From The Block“. Ferdženi iz kićblona nikada neće dostići visine 20th Century Steel Banda, a oni nažalost nikada nisu dostigli njen nivo slave. Nešto kasnije, još jedna pop ikona modernog doba imala je ogroman hit gde je najveći huk bio sempl. Ovog puta, u pitanju je sempl najvećeg pop izvođača svih vremena, te smo u Rihanninoj „Don’t Stop the Music“ čuli čuvenu „mama-say, mama-sah, mama-coo-sah“ kodu iz Jacksonovog planetarnog hita „Wanna Be Startin’ Somethin’“.

Elektronski miljenik Moby je, opet po prirodi svoje muzike, često bio korisnik semplova. Najčuveniji je svakako „Synthetic Substitution“ Melvina Blissa. Melvil je iz Melvinove pesme uzeo bubanj i podario svetu najbolju špijunsku pesmu 21. veka – „Extreme Ways“.

Budući da se među nabrojanima ne nalaze isključivo pesme koje nastaju kao na traci, već i dobri dokazi kreativnosti i nadgradnja postojećih ideja, ne možemo da odbacimo sempl kao nešto nužno loše. Uostalom, toliko muzičkih formi se s namerom reciklira kako bi neko istraživao svoje ideje još dublje. Ako će neka muzika živeti kroz sempl, obradu ili varijaciju na temu, nema mesta skepticizmu i cinizmu. Uostalom, muzika je vazda bila nešto što ne bi trebalo da kontrolišemo. Svetu treba manje Eaglesa, a više Toma Pettyja. Dok se Don Henley na svako pominjanje njegovog benda hvata za advokatov broj, čuveni Heartbreaker Petty je, uprkos svom prezimenu, galantno dao zeleno svetlo Peppersima da maznu „Mary Jane’s Last Dance“ za „Dani California“. A volimo i original i „apdejt“, zar ne?