Fontaines D.C. u Beču: Ovako stoje stvari

Pretpostavimo da postoji neki neformlani dogovor kulturnih radnika u Evropi (verovatno i šire) da skvotuju stare napuštene fabrike, konkretnije klanice i u njima umetnošću spiraju bol i krike životinja sa zidova svedoka. Takav dogovor bi bio verovatno nešto najbolje što bi čovek za ograničenog mu mandata na ovoj planeti mogao smisliti, zar ne? Možda i ne bi bilo potrebe za formalizovanjem.

Elem, kada se u Beču približavate takozvanoj Arena Wien, stičete utisak da prilazite jako staroj crkvi unutar koje je sniman spot za pesmu „I Love You“, benda koji ste pošli da slušate. Međutim, kada vidite dimnjak, na kratko vas pukne fleš sa Arsenal festa, te se osvestite i shvatite da nikakvog duhovnog proizvoda ovde nije bilo, već materijalnog – mesnog, krvavog, ako se baš raspitujete.

Ušuškana među išaranim zidovima nekadašnje klanice i postrojenjima za točenje i odlivanje tekućine, na blagom spustu, kako bi svaki gost i gošća mogla da vidi predstavu, nalazi se velika pozornica. Sem najvatrenijih, na nju posetioci nisu obraćali posebno pažnju tokom predstave domaćeg sastava Culk, tek nešto malo više publike privukla je mlada i zabavna njujorška dama i njen kalifornijski bend Blondshell.

Uvek se javlja nefer utisak kada je predgrupa skučena na velikoj bini i dok je dobar deo već postavljene opreme prekriven kako se ne bi video, oštetio, za glavnog izvođača večeri. Iznad prekrivene opreme visila je ugašena neonska lampa koja veliki slovima ispisuje Fontaines D.C. Okej, nefer utisak polako gubi na svom intenzitetu usled nadolazećeg uzbuđenja.

Precizna kao njihove zapadne komšije, austrijska organizacija poštovala je striktno svoju satnicu. Ravno u 21:30 naprasna tišina i mrak, koji su kvarile zvezde sa otvorenog nam neba, usmerile su oči, uši publike ka onom neonskom znaku. Vrlo sporo su Tom Coll i Conor Deegan III (treći, prim. aut) svoje siluete dovodili na binu, te sedali za bubanj, odnosno uzimali bas gitaru. Dug, trom, čak spontan muzički uvod basa i bubnja upalio je jarko zelenom bojom ono neonsko „i“ u Fontaines. Ulaskom Conora Curleyja, Carlos O’Connell i, naravno, Griana Chattena palila su se redom ostala slova dok punim sjajem ime benda nije zasijalo, toliko da je komšiji u soliteru naspram bine smetao odsjaj od odškrinutog prozora.

Pesma „Romance“ bila je dugog i sporog uvoda, nova, još neznana sa predstojećeg albuma, koji očekujemo 23. avgusta. Ali to za publiku nije bilo problematično jer je vrlo uzbuđeno reagovala na sporu pesmu sve dok pažnju 3 hiljade ljudi nije privukao Grian svojom upečatljivom pojavom. Veoma brzih naočara, vrlo neobične tarzanka frizure (makar se to tako zvalo u detinjstvu potpisnika ovih redova, prim. aut), odeven u The Rolling Stones majicu ispod koje se nastavljala vrlo velika, reklo bi se, letnje udobna suknja.

Komšiji prekoputa je bilo dosta, ne samo da su ga zaslepeli svetlom, već je video čoveka u suknji, sa podignutom nogom na monitoru, kako daje znak bendu za sledeću pesmu koja je podigla prašinu iznad Arene Wien, te je osim zvučnog dobio i zagađenje vazduha, a i kako i ne bi kada je Fontaines D.C. pržio „Jackie Down the Line“.

Na iznenađujuće živahan način, da li zbog pesme, da li zbog irskih gostiju, da li zbog nešto mlađeg sastava publike, Austrijanci i Austrijanke su napravile atmosferu ravnu velikim britanskim festivalima. Skakanje, horsko pevanje, prašina, čaše i prvi crowd surf za večeras.

I don’t think we rhyme, I will wear you down in time, I will hurt you, I’ll desert you, I am Jackie down the line.

Akustara je menjala svog muzičara, ali gotovo konstantno je prštala dajući na dinamici, na zveckavosti i razigranosti pesme, zato je publika u istom maniru odgovarala na „Televised mind“ i „Roman Holiday“. Grian je bio jako raspoložen, trčao je u krug oko svog stakla, dok bi povremeno uzimao daire i zajedno sa akustarom na čudan način odavao folk utisak osnove svojih pesama – akustara, vokal, daire i reči, Grianovo najjače oružje i najupečatljiviji doprinos.

Bez sumnje, vrlo sigurno je dirigovao situacijom, bacao bi daire iza sebe kada god bi se hvatao za mikrofon na stalku da otpeva strofu, krivio bi se sa stalkom, te bi ga pustio da on jedva ostane uspravan dok bi on pokretima ruke animirao publiku u pokušaju da otpevaju referen u „Big Shot“.

Everybody gets a big shot, baby, everybody gets a big shot lately.

Mala mu je bila bina, tesna jer dok su ostali momci stajali prilično nepomično i radili svoj posao, vrlo precizno, pedantno, skoncentrisano, Giran bi trčao oko njih, skakao, držao noge na monitorima, te se spuštao na sabove u pokušaju da razmeni energiju sa ljudima ispred bine. Njegovu ushićenost su kratko prekidale pauze između pesama, te vrlo spontani i spori prelazi iz jedne u drugu. Možda je nešto duže nameštanje bilo za potrebe izvođenja novih pesama, koje se tek predstavljaju publici poput – „Death Kink“.

Neon se iz zelenih, prebacio na kratko u tužno plavu, namerno tad ili ne, usledilo je prvo „obraćanje“ publici koje je razbilo upečatljivu tišinu između pesama. Grian je na oduševljenje publike izustio Free Palestine, dok su momci iza razvili palestinsku zastavu i okačili je na klavijature, što je jedna devojka svojim Free Palestine šalom ispratila. Tokom izvođenja novijih pesama, pored glasne poruke ružičasti snopovi su objedinjavali estetiku novog albuma „Romance“.

 Mada vrlo brzo je bend publiku iz romantičnih prebaciovao u druga raspoloženja. Natrag na drugi album i pesmu „A Hero’s Death“, što je vratilo publiku u atmosferu s početka, te su čaše i hrabriji posetioci mogli ponovo da idu u vazduh. Verovatno Beč dugo nije video takvu šutku koju su samo podgrevali i podsticali instrumentalni zvuci „Sha Sha Sha“ i „Nabokov“.

Rastrčavši se u svom lagodnom odelu, verovatno i blago žaleći što ne sme da se pridruži publici u skakanju po završetku dela seta, Grian je zauzeo centralno mesto na pozornici i držao stalak s dve ruke. Poput Gandalfa ispred Balroga, udario je stalkom veoma jako o binu što je bio znak kao da govori Hej, ljudi, ovako stoje stvari i sa mnogo samopouzdanja, siline, ali i oduševljenja sa druge strane, ušlo se u „Here’s the Thing“. Gitara u Conorovim rukama režala je kao zver, zver koja zna šta je čeka u objektu u kojem se nalazi.

Poletele su čaše i otpozadi, te je bilo pivske kiše iz vedra neba, a ako do tada niste bili zgaženi, u tom trenutku ste verovatno bili pregaženi. Krenulo se vrlo snažno. Da znaju kako da kontrolišu haos pokazali su izvođenjem „Boys in the Better Land“.

If you’re a rockstar, pornstar, superstar, doesn’t matter what you are, get yourself a good car, get outta here.

Možda ima bolje zemlje od tvoje, sa zelenijom travom, za neke Irce je to možda Engleska, ali nije bilo boljeg mesta na kugli zemaljskoj od Arene Wien tog utorka uveče. Prilično jednostavna, predvidiva harmonijska progresija hipnotisala je 3 hiljade duša koje su vrlo glasno, navijački pevale refren, ne misleći da će nagli kraj brzo. Stop.

Grianovo drugo obraćanje publici i kratko Hello značilo je „Favourite“. Opet ta praskava gitara, opet u drugim rukama. Vrlo melodična druga gitara i talas koji plavi publiku. Zavozana dobrim osećajem, nije primetila kada je bend podigao ruke u vis mašući Goodbye posle tačno sat vremena.

Nešto duža pauza i sporije vraćanje na scenu. Opet, kao ritual, kao blaga priprema pred pesmu sa novog albuma – „In the Modern World“. Sporija, izraženih sintastih delova flota Fontaince D.C. uplivala je pesmom ponovo u uši publike ostavljajući utisak da ja kraj predstave blizu i treba da se pozdravljamo.

Za samo finale, patriotska „I Love You“ koju je natpis iznad pratio u bojama irske zastave. Zadivljuće sedativnu ulogu odigrala je pesma „I Love You“, čak i u dva navrata buran, srednišnji momenat Grianovog vriska nemoći nije proizvodio značajne reakcije, kao da se deo publike skoncentrisao da isprati kako će izvesti stvar, dok se drugi deo skoncetrisao da zabeleži trenutak. Pitanja o izvedi su potpuno bila suvišna, bend je zvučao besprekorno.

Tako smirene razmrdao je upečatljiv uvod pesme „Sturbuster“ i Tomov bubanj – toliko jednostavan, a toliko moćan. Grian je odrepovao svoje deonice, dok je u refrenu mogao da predahne jer je Beč znao reči. Zanimljvo je kojom je snagom pesma nadmašila prethodno izvedenu numeru i koliko je, ispada veći trag ostavila u ušima publike i fanova benda, mnogo je više izašla iz Fountaines kruga i zahvatila šire slušateljstvo.

Još jednim kratkim Free Palestine momci su završili svoj posao, odnosno odradili svoj deo posla. Vrlo snažnim porukama, praskavim gitarama, melodičnim gitarskim rešenjima i snažnom bubnjarskom podrškom sprali su zidove, podove, vazduh iznad Arene Wien, te uradili još jedan korak ka cilju da sećanje na klanicu nestane. Nakon uspešno odrađenog posla, štafetu u vidu sredstava za čišćenje (ozvučenje, bina, tehničari itd.) predali su u ruke sastavu Placebo koji večeras ima svoj termin spiranja.

Galerija fotografija – Fontaines D.C. – Ljubljana