Sungazer u Beogradu – Poliritam da te pitam?

Ne postoje dve osobe koje će se apsolutno složiti oko toga šta je tačno džez. Potpuna dekonstrukcija svega što ustanovljena muzika smatra svetim bi bio primer definicije koja niti je tačna nit je precizna, ali je donekle u dobrom smeru. Zbog svega toga, svaki tip avangarde u muzici se pre ili kasnije prilepi na džez. Teško da postoji hrabrije, luđe ili drskije stvaranje u muzici od tog debelo improvizatorskog pravca. Od big bendova koji su harali pre jednog celog veka do današnjeg gotovo naučnog igranja sa zakonitostima koje važe u konvencionalnim muzičkim vodama.

Sinoć je beogradska publika imala čast da gleda i sluša bruklinski sastav Sungazer, inicijalno projekat basiste Adama Neelya i bubnjara Shawn Crowdera. Kada bi ostatak teksta tretirao sinoćne izvođače kao puki sastav „nekih tamo Berkli džezera iz Njujorka“, pored nepovratno uništene reputacije sajta, načinili bismo veliku nepravdu četvorci koja je sinoć oduvala svoju odabranu publiku.

Oko sat vremena nakon što se publika uputila u Dom omladine Beograda, popularni basista i YouTuber Neely obavestio je publiku da će se večerašnji nastup razlikovati od ostalih jer im je deo prtljaga u kome im je garderoba zagubljen u transportu. Put od Bruklina do (njima egzotičnih) lokacija po belom svetu nije najlakša stvar, a tome verovatno ne pomažu i nedaće sa lokalnim međunarodnim aerodromom. Nekih devedeset minuta nakon otvaranja sale, na binu izlaze Neely, Crawford, maestralni saksofonista Jared Yee i povučeni fenomenalni gitarista Josh De La Victoria i haos kolektivni čas može da počne. Jukstapozicija muzike uvodne „Sequence Start“ sa bine koja je kao talas razgalila gotovo uniformno mladu, ali nadasve šarenu publiku u Amerikani. Ovacijama je dočekana svaka aktivnost na bini, ali su se i bend i publika najviše zbližili na stvarima poput „Threshold“ i „Dream of Mahjong“. Istovremeno raspadanje i nepogrešiv gruv na bubnjevima nisu nešto što možete čuti svaki dan, ali Crowderov neverovatan osećaj prevazilazi čak i osnovno obećanje benda da nas čeka eksperimentalni orgazam za uši.

Ako u studiju Sungazer zvuči previše savršeno, pred publikom se noga sklanja s kočnice i daje gas do daske te je utisak da je u pitanju potpuno razularen bend. Publika, izgleda tradicionalno kada je u pitanju Sungazer, čuva najviše srca za saksofonistu Yeeja. Svaki njegov najavljeni solo ili istaknuti deo dočekan je kao da je doneo olimpijsko zlato u državu, uz humorističko skandiranje njegovog imena sa „Yeeeeeeeeeee!“. Dok su bubnjar i saksofonista u većoj meri bliži kudikamo tradicionalnim oblicima modernog džeza, tihi gospodin De La Victoria svojom gitarom vuče zvuk Sungazera ka nekim modernijim džezerskim vodama. Kao daleko razudaniji (i usudićemo se da kažemo zabavniji) Ben Monder sa Bowievog Blackstara, Josh je leteo svojom gitarom po nebesima dajući celoj priči totalno fusion prizvuk. Ono što je zaista bilo zanimljivo je to što se čovek ni u jednom trenutku nije gurao u prvi plan. Sungazer je, na kraju krajeva, bend u kome je svaki muzičar klasa za sebe i lepo je videti da su svi na bini raspoloženi da daju prostor jedni drugima. No, čak i Weather Report je imao lidera, a ovde tu ulogu mahom preuzima gospodin Neely.

Profesor bas gitare sa diplomom Berklija i milionskim YouTube kanalom odavno je doktorirao i harizmu te je prirodni izbor za mešetara između benda i publike. Ne morate da nam verujete na reč kad vam kažemo da je gotovo puna Amerikana kao hipnotisana slušala šta Adam kaže i radila ono što on želi od nje, ali znamo čemu smo prisustvovali. Od tradicionalnog tapšanja u 7/8 na numeri „Anthem“ (koje smo pokidali, s obzirom na prisustvo tog ritma u tradicionalnoj muzici Balkana, prim. aut.) do tzv. Sungazer two-stepera plesa koji neodoljivo podseća na ležerniju verziju tradicionalnog srpskog kolceta. Pored svojih zabavljačkih dužnosti, Neely je sinoć više nego ikada demonstrirao kolika je veličina donjeg registra. Od djent gruvova, brzih rifova pa sve do tappinga, Neely je basom vodio program. Da nije sve u besnim tehnikama, pokazali su i kada su u Bird on the Wing inkorporirali i Vamos A La Playa, čuveni kemp hit muzičkog dua Righeira iz 1983. godine. Sa sve horskim pevanjem publike sačinjene od Gen Z omladine i po nekog kasnog Milenijalca.

Jedan od lepših momenata bila je i „Cool 7„, pesma koja će se naći na narednom albumu benda. U pitanju je nešto ambijentalnija stvar koja asocira na muziku Donnyja McCaslina sa dobranom dozom Sungazerovog štreberskog šarma. Privodeći koncert kraju, svirali su „I Walk Alone„, koji pored opasnog break beata ima i vokal koji je, kao i u ostatku koncerta, Neely okidao iz Ableton Livea. Čitava estetika zvuka Sungazera zasniva se na štreberskim elementima. „Dream of Mahjong“ sadrži u sebi zvuke Windowsa 98 i zlokobni krik dial up modema pri konektovanju na internet, Sequence Start zvuči kao Nintendo na steroidima, a Neely je između svake pesme objašnjavao publici o kakvoj se ritmičkoj zavrzlami radi i zašto stvari zvuče kako zvuče. Pesme Sungazera obiluju poliritmovima, atonalnim deonicama, eksperimentalnim pristupom koji vas sve vreme drži u neizvesnosti. I pored toga, bend uspeva da zvuči zarazno i zabavno, mada je najveći užitak rezervisan za muzičke štrebere.

Na prvom od dva bisa bend se vratio da naprosto razvali „Vital Transformation“ kultnog Mahavishnu Orchestra, što je Neely predstavio kao dokaz da je Sungazer ipak jazz fusion bend (u neku ruku). Ako nije bila kruna, onda barem u istom rangu sa ostatkom večeri, Vital Transformation je sinoć bila nešto magično. Neely je nemilosrdnom bas rifu Ricka Lairda dao krv, suze i znoj, dok je Crowder pružio jedan od najžešćih bubnjarskih performansa koje je Amerikana videla. Nakon što je publika i dalje zahtevala da Sungazer svira, Neely je na drugom bisu izjavio kako nemaju više pesama, ali će Sequence Start odsvirati opet, samo za 10 udaraca po minutu brže (~10% brže nego original, prim. aut.). Sa ovom maestralnom zezancijom, bruklinski magovi završili su svoj prvi beogradski koncert.

Zadovoljstvo se po završetku moglo opipati u vazduhu sa obe strane zaštitne ograde. Najinteresantnije je bilo videti da postoji tolika strast prema bendu koji je eksperimentalan do ekstrema. Ako bismo na neki sportski način merili muzičare, sinoćna četvorka bi svakako bila među prvih 50 na svetu u svojoj kategoriji, možda čak i u Top 20 ili uže. Kao večita perjanica toga šta muzika može, džez je, rekosmo, vazda avangardan. Imajući to u vidu, Sungazer je perjanica džeza 21. veka. Za jedno dvadeset godina ćemo moći da se hvalimo tadašnjim klincima da smo gledali taj Sungazer tu u Beogradu, kad je i Amerikana bila tek zamalo rasprodata. I bilo je nadrealno.

Galerija fotografija – Sungazer – Beograd