Testament u Novom Sadu – goruća prekaljenost stare garde

Rasprodat koncertni prostor, a koncert održava metal bend? Sigurno (i nažalost) ne nešto što se često dešava u našoj zemlji, ali sinoć je i to, konačno, došlo na red. Novosadski SKC ili kako ga svi jednostavno nazivaju „Fabrika“, ovog je 25. jula delovao kao mesto u kojem se otvorio portal za daleku prošlost u koju smo svi otputovali na par sati i potpuno zaboravili koja je, zapravo, godina u toku. Ali to nije ni bilo važno, jer nam se svima dopadalo da budemo u toj 1987. i svemu što ona donosi – a donela nam je Testament.

Legende američkog thrash metala su nam posle ravno pet godina ponovo došle u posetu i to uradile, a kako drugačije, nego u stilu koji im i priliči. Thrash metal oni neuki vole da dovode u vezu sa pukom bukom, a Testament taj nemili šablon razbija na svim frontovima – i doslovno i figurativno. Bez minuta kašnjenja, izašli su na scenu i eksplozivno otvorili nastup, a na radost mnogih, setlistu su pretežno činile pesme sa prva dva albuma, „The Legacy“ i „New Order“.

Prepuna i generacijski izrazito slojevita Fabrika se u sekundi pretvorila u Bay Area raj, a svi prisutni su uživali u njemu kao da sutra ne postoji. Raspoloženi Chuck Billy se u više navrata obraćao publici, održavao prijatnu interakciju – što je doprinosilo sveopštem tonu večeri, a mašinerija savršeno uigranih muzičara oko njega je na momente delovala nestvarno. Besprekorna ritam sekcija koju čini nekadašnji član legendarnog Deatha, Steve Di Giorgio, i mlađani Chris Dovas, režala je sa bine kao zver, a gitarski duo u vidu Eric Petersona i Alex Skolnicka nas je posipao raskošnim solažama na smenu i mazio nam uši tim melodijama, koje su pre više decenija tako vešto inkorporirali u jedan ovakav žanr i dali mu dozu prefinjenosti – za koju nije ni znao da mu treba.

Nizale su se plamteće „Over the Wall“, „Raging Waters“, „Do or Die“, a njih su pratile neizostavne šutke i crowd surfing koji su atmosferu dodatno začinile, a i nama van njih učinile da se osetimo kao da smo, u tom momentu, svi jedna velika celina. Celina okupljena oko najdražeg nam „predmeta“ obožavanja zvanog Muzika, koju su sinoć predstavljali i zastupali ovi velikani. Iako se Testament zvanično ne svrstava u onu čuvenu veliku četvorku, njima to nikad i nije trebalo jer su svojim kvalitetom, istrajnošću, posvećenošću, i nadasve ljubavlju prema tome što rade, sebe svrstali u zaseban rang – fanove ne možeš folirati, a oni to jako dobro znaju, i upravo zato su tu gde jesu.

Nastavili smo da putujemo kroz ovu noć vrelih osamdesetih uz „The Preacher“, „Alone in the Dark“, „First Strike is Deadly“, „Apocalyptic City“, a bili smo počašćeni i kratkom, ali značajnom bubnjarskom solo deonicom. Ipak, kada se setlista ograniči na određene albume, to je uvek mač sa dve oštrice – koliko god da smo uživali u tim thrash draguljima sa početka karijere, u par momenata je zafalilo da se čuje nešto iz malo kasnijeg perioda benda, nadasve one maestralne balade (The Legacy, Return to Serenity, The Ballad) koje uopšte nisu bile tipične za thrash metal, a podigle su ga na neki sasvim novi nivo. No, i bez njih, Testament je priredio koncert i veče za pamćenje, koje će se nesumnjivo urezati u biće i sećanje svima koji su bili prisutni i time učestvovali u stvaranju istorije.

Strogo poštovanje satnice je često malo razočaravajuće, jer se, prirodno, svi uvek ponadamo da će svirka da se produži „još samo malo“ i da će „još samo ova stvar“ da se sačuva za bis, ali i sinoć je morao da nastupi onaj tužan trenutak kada svi ostave svoje gitare i bubnjeve, zahvale se, poklone i napuste binu – a paralelno sa njihovim napuštanjem te velike scene, na našu ličnu momentalno stupa ona neprijatna gorčina i pitanje – a šta sad? Najteži povratak u realnost je najčešće onaj nakon poslednjeg odsviranog tona i pogleda na leđa onih koji siđu sa nje.

Kraj je, ipak, i srećom, bio još malo odložen, jer su oni naoružani strpljenjem uspeli da se fotografišu sa Alexom Skolnickom kod tour busa, a neki su čak dočekali i Chucka (oni najuporniji su to obavili još u toku dana, čim su stigli u Novi Sad). Retko lep i neprocenjiv osećaj kada dođeš u neposrednu blizinu svojih muzičkih bogova i dodirneš ih na tren, te vidiš da su i oni samo ljudi – ali ipak ne obični ljudi, jer ti obični nikad ne mogu da ti pomeraju (i kreiraju) tvoj mali svet na isti način kao ovi.

Beskompromisno, snažno, eksplozivno i straight to your face bi verovatno bio najslikovitiji opis sinoćnjeg metal hodočašća. Testament zna šta radi, zna da to radi vrhunski i, što je najvažnije, ne planira da prestane. Bend je u izvrsnoj, zavidnoj formi, svaki član je gospodar svog oružja u vidu instrumenta, a za Chuckov vokal vreme kao da je stalo, što je dodatno potkrepilo onaj utisak da smo se teleportovali u osamdesete. Iako to neretko previdimo, ogromna je sreća i čast svoje vrste što svi mi još uvek možemo da okrznemo deo tog zlatnog i neponovljivog doba, kada se stvarala muzika koja je menjala tokove, prekrojavala scenu i načinila svet ovakvim kakav je sada – obojen i ukrašen sa toliko metalnih nijansi, koje i mi kao deo te muzičke bajke dodatno šaramo. Testamentu jedno veliko hvala – a naše putovanje po tim heavy notama i borba za još raspodatih koncerata idu dalje – The legacy continues.

GALERIJA FOTOGRAFIJA