Steel Panther u Beogradu: Sviraj, ne pričaj!

Ponedeljak. Veče, Temperatura neugodnih 37. stepeni. Uprkos svemu nabrojanom u prostoru Dorćol platza, se okupilo preko 1000 posetilaca (duplo više od moje pesimističke pretpostavke) da bi ispratilo nastup benda koji je prvi put došao u Srbiju. Očekivanja su išla dotle da su se pojedini primerci posetiaca i maskirali u odeždu koju Steel Panther obično nose na bini, da, da i perike su bile na glavama. Sve u svemu, izgledalo je da će biti jedno sasvim pristojno veče sa reminiscencijom na zlatno doba Holivudskog glem roka, metala, hair metala, kako god. Prc…

Oko 21h, počeo je nsatup benda koji se kalio kao „cover band”, a čiji su pojedini članovi ostavili traga i u bendu „L.A. Guns” (Michael Starr) i u Halfordovom „Fight” (Satchel), dakle „Steel Panther” na bini, bez banera (gde nestade?) na kome se nalazi omot njihovog poslednjeg albuma „On the Prowl”. Dobro, de, pusti baner , daj muziku…a muzika tiha, tiha toliko da se više čuje zujanje dežurnih krvopija (čitaj komarce), nego uvodna pesma „Eyes of a Panther”. Katastrofa. Saznao sam malo kasnije da su došla gospoda da mere nivo buke, te da nije bilo moguće pojačati zvuk, koji je kao što svi znamo itekako bitan za predstavu ovakvog tipa. Da ne mračim, malo kasnije je nivo zvuka i „dignut”, ali sigurno ne onoliko koliko bi ova četvorka sklona dizanju svega poželela. Takođe, zvuk je dolazio direktno iz PA Sistema, dakle pojačala niks, beživotno, a svi posetioci znaju da Starr (vokal), Satchel (gitara) Stix Zadinia (bubanj) i novi član Spyder (bas), znaju da vladaju svojim instrumentima. Međutim sve to nije smetalo publici da se zabavlja te da horski otpeva možda i najveći hit benda, u čijem stvaranju su učestvovali i Corey „Slipknot” Taylor te đavolasti Scot „Anthrax” Ian.

Beše to odlična, a pretiha „Asian Hooker”. I tu je sve otišlo u pantersku majičinu. Pre jedanaest godina, kada sam ih prvi put gledao „Steel Panther” je više svirao, a manje pričao. Ovde su se vodili za njih uobičajeni lascivni monolozi, dijalozi o svim ekstremitetima o kojima bend inače i peva u pesmama temalo pošalica na račun Vince Neila, no to je sve predugo trajalo. Toliko dugo, da su se povremeno iz publike čuli i uzvici tipa „sviraj bre”, a moglo je i „sviraj mejdene”. Bez obzira na prisustvo dve dame u pojedinim pesmama, od kojih je jedna u toku poluakustične pesme „Weenie Ride” i pokazala ono što je Satchel naučio kao reč „sise”, na bini se ništa značajnije nije događalo. Malo pesme, više priče, uz vizuelnu ugođaj srednjih osamdesetih godina pretprošle dekade prošlog veka a i milenijuma. Taj utisak nije mogao da popravi ni odlična Satchelova gitaroška solo tačka, kao ni furiozne dve pretposlednje pesme uz adekvatno gibanje glavnih aktera na bini: „17 Girls in a Row” te „Party Like Tomorrow Is the End of the World”. Poslednja pesma beše „Gloryhole”, čisto da se još jednom podcrta tematika pesama benda Steel Panther, benda koji je odradio svoj posao sasvim solidno razveselivši publiku. Ostaje utisak da je svemu tome osim lošeg odabira prostora za ovakav koncert, nedostajalo i onoga što se na španskom jeziku kaže cojones.

Suma sumarum: za 90 minuta koje su proveli na bini „Steel Panther” je odsvirao 13. pesama, (a nisu „Dream Theater”, oni bi odsvirali maksimum pet) koje u proseku traju do četiri minuta. Računica je jasna, muzike je bilo svega 52. minuta, što implicira da je price bilo 38. minuta. Ura +14 za muziku,sve ostalo je (nadam se da im stoji) „stand up”. Šta da kažem a da ne slažem: umesto da je sve prštalo & praštalo, uz ovakvu impotentnu jačinu zvuka bilo je mlohavo & uz mlako pivo.

P.S. Bez obzira na ovaj događaj i dalje ću sa zadovoljstvom da slušam jednu ploču i četiri CD-a, koja posedujem od dotičnog benda, tu ima svirke, nema priče. Tačka.

autor: David Vartabedijan

Galerija fotografija – Steel Panther – Beograd