„Odmah mi dajte tu rakiju!“ – Prvi dan InMusic festivala u Zagrebu

Zagrebački festival InMusic se očigledno vodi onim da je kvalitet daleko važniji od pukih brojki. Niz pažljivo probranih artista u okviru najvećeg muzičkog događaja na otvorenom u Hrvatskoj pretvorio je tihi jezerski park u oazu savremene alternative, nesputanu organizacijskim niti bilo kakvim drugim poteškoćama.

Reći da je na tehničkom nivou sve bilo gotovo besprekorno zvuči nedostatno kada se uzme u obzir dinamika programa. Ranoranioci, koji su požurili da među prvima istraže udobne kutke jezera Jarun, između dva kontrolna punkta – jednog za ulaznice i drugog, sigurnosnog – nisu proveli ukupno ni pet minuta, uranjajući neposredno u materiju i ostale prigodnosti. Posejana celom površinom, infrastruktura parka se prirodno uklopila u festivalski ambijent – klupice, pokoja mala tribina, kamenje za sedenje i velike, srećom suve, travne površine upotpunjavale su prazninu između pravilno raspodeljenih šatora sa hranom i pićem, protežući se duž puta, od glavne, pa sve do bine, skrivene malo dalje u posebnom, zagrađenom prostoru. Već tada, solidna gomila se okupljala pored bogatog merch-štanda u sredini parka, gde se mogao naći zaista bogat izbor, od ploča gostujućih izvođača, do simpatičnih majici sa insignijama festivala.

Dok se sunce lagano spuštalo, svojih pet minuta na sceni dobile su dve prve, opasno razigrane garažne ekipe. Sa imenom kao što je T.V. Eye i definisanim frontmenom koji, go do pojasa đuska uz jednostavne, bombastične proto-punk rifove, nije bilo dvoumljenja oko toga ko im je poslužio kao izvor inspiracije. Ime harizmatičnog hrvatskog Iggy Popa je Miran Kurspahić, a jedina mana njegovog ophođenja sa scenom je u tome što ga nije videlo više ljudi – kristalno jasno i veoma glasno.

Ako je gibanje žica otvarajuće tačke išlo u korak sa manirom stare škole MC5, Rumuni iz Baby Elvis, koji su zatim zauzeli glavnu binu, začinili su svoj rokenrol i nekim malo savremenijim doskočicama. Pored standardnih fuzzbox egzibicija, ovi momci su, kao jedni od troje zasluženih pobednika Breakthrough selekcije festivala, čiji je cilj bio da izabere najbolje nove artiste za nastup u okviru događaja, pružili na sceni garažu u novom ruhu, pozivajući se na savremeni sprženi indie koliko i na RATM agresiju kada refren dođe do usijanja. Iako malo uzdržani u komunikaciji – garažni bend ne treba da pita, već da natera publiku da pleše – ovi su momci na dobrom putu da na festivalima odrađuju pune smene.

Na World Stageu se za to vreme spremalo iznenađenje večeri – virovitička ekipa Skotni vrag, odevena u svešteničke odežde različitih boja, divebombovala je zaintrigiranu publiku, kroteći gitarskog ata starim tehnikama bendova iz sedamdesetih. Sa humorističnim tekstovima koji se tu i tamo bave ozbiljnim temama, najviše su podgrejali atmosferu navlačenjem figurativnih šešira od alu folije na „Bill Gates“, kada su uz pomoć dijaboličnog vokodera pričali o omiljenim teorijama zavere. Bilo kako bilo, vokal Kardinala Broza je i bez toga sposoban da izađe na crtu najboljim metal skrimerima iz regiona, a i sve u svemu, ova vrsta anahronog progeraja nikad nije zvučala ovako sveže.

Dok su na Hidden Stageu školarci iz sastava D. džemovali u čast gitarske arhi-buke, pozamašna masa ljudi – po veoma slobodnoj proceni, festivalom je za veče cirkulisalo nekoliko hiljada pojedinaca – pohrlila je da čuje dvojac Sleaford Mods, koji nije časio časa da svoj britki, kontrakulturni regionalizam sumira na „UK GRIM“.

Pravila igre nisu mogla biti jednostavnija – dok najbolja brada u svetu produkcije, Andrew Fern, nenametljivo đuska bez reči, svestan da je dovoljno da pusti odsečnu matricu da odradi teži deo posla, frontmen Jason Williamson spremno anatemiše sve i svja kroz jednu masnu paljbu koloritnih psovki i notingemskih dosetki.

Kada je svaki bit samo neznatna varijacija na jedinstvenu, repetitivnu synth-punk temu, bez pozadinskog benda, a fragmenti teksta retki dijamanti, skriveni u gustom, crnom oblaku „fuckova“, moglo bi se pomisliti da je publika ostala prevarena i razočarana. Međutim, Jasonov odmetnički nemar za scenski bonton potpuno je zaplenio pažnju, kao sudar teretnjaka s kojeg je nemoguće skrenuti pogled. Jasno je da večras nije bilo pravila – bitovi iz vufera ostavljali su modrice kao posle ulične tuče, a naoštrena parada nasilja „Tilldipper“ zabadala se u bubne opne kao nož ispod pojasa.

Kada su na čelu počele da iskaču žile, a lice je zarudilo nijansom neiskaljenog besa, Jasona je već uveliko, narodski rečeno, „radilo na majmuna“ – ispuštajući neartikulisane zvuke iz grotla urbane džungle, on je gutao ceo mikrofon, stavljao ga na glavu, imitirao glasove i generalno, pevao grdne sonete, vredne Parental Advisory nalepnice na omotima albuma. Iz svega ovoga, zaključak je jedan – ako je proživljeno, ne može da ne bude dobro.

Na Worldu su za to vreme pripreme kraju privodili bar italia – jedno od vodećih, svežih imena UK slacker scene. U festivalskom izdanju, doduše, nije bilo uslova za simuliranje lo-fi gitarske koprene, što je bendu samo išlo u korist; organičeni i bolje artikulisani indie zvuk otkrio je afinitete prema brojnim noise pop, baggy i neo-psihodeličnim rukavcima.

Nežna, sentimentalna, a beskrajno duboka svirka plenila je svojom prostotom. Bez forsirane misterije, depresivni matine su pripravile post-hardcoreovski rezignirane, skliske gitare, koje su pratile skakutavi, srednji tempo. Dok niz festivala opstaje zahvaljujući zvezdama koje žive od stare slave, a u još gorem, i nažalost češćem slučaju, irelevantnim dinosaurusima sa dva hita za celu karijeru, inMusic može da se diči možda najaktuelnijim lajnapom u regionu, sačinjenim od poslednjih reči u respektivnim žanrovima.

Opuštena, ležerna svirka i tužnjikavi vokal srasli su u jedno na fantastičnoj tužbalici „my kiss era“, koja se kao hladan povetarac, spustila na Jarun pravo u suton. Lepotica sa dairama, Nina, poreklom Italijanka, možda i nema najversatilnije glasne žice na sceni, ali se ovoj vrsti nesavršenosti mora priznati izvesni šarm, bez kojeg bi bend zvučao izgubljeno i nedovršeno.

Posle večernje doze sete i vijuganja između šatora sa preukusnom klopom, put ponovo vodi na Main, gde se publika lagano okupljala u začelju, budući da su prvi redovi već odavno bili popunjeni u iščekivanju službe buđenja. Uprkos tome što je na razglas pušten dramatični treći stavak iz Händelove Suite u D molu, euforija u vazduhu je bila opipljiva, a kada je na sceni prvi put sevnula pivska stomačina glavnog baje večeri, Sebastiana Murphyja, više ništa nije moglo da spreči iskričavo masovno uzbuđenje.

Iako dolaze iz sredine gde punk nije uspeo da se izbori sa hladnom kulturnom dispozicijom, Viagra Boys sa svojom plesnom varijantom saunda su sve, samo ne frigidni. Išaran po celom telu, Murphy, kontra godinama provedenim u pijanom delirijumu u tattoo-salonima Stokholma, na sceni demonstrira izvorno, američko držanje. Uostalom, drmajući jedno od mnogih konzervi piva, dok bend u pozadini drobi prvu od mnogih post-punk himni za veče, on najbolje opisuje svoju narav jezgrovitim, „I ain’t nice!“

„Mnogi od vas su propustili utakmicu da bi bili ovde. Jebeš utakmicu!“ Kada su pale prve dobronamerne opaske na račun Italijana, koji su se u okviru Evrolige za to vreme borili sa reprezentacijom Hrvatske, publika je jednoglasno pozdravila izbor ćudljivog frontmena. Na „Down in the Basement“, saksofon dobija prostora da šara štrokavom, niskom kakofonijom uz pratnju stamenog ritma. Nije se znalo koji je od Murphyjevih saboraca luđi. Odeveni kao beskućnici u različitim stadijima glamuroznosti, oni su nemilosrdno istresali iz vufera svaki atom sonične mogućnosti, uzburkavajući masu plesnim pankom tvrdog kova, sve dok je u prvim redovima igrao mladić iz publike u kostimu banane. Ništa čudno, to su ipak Viagra Boys.

Pauza za razmišljanje. „Kako se zove lokalna žestina? Rakija?! Neka mi odmah neko da rakiju!“ Gromoglasan aplauz se proširio poljanom. „Sipaj mi je u čarapu! Da, baš tu!“ Bez oklevanja, jedan revnosni fan žrtvuje svoju flašicu za viši cilj, bacivši je na binu, a iako prljava obuća ultimativno nije poslužila svrsi, ubrzo nakon Murphy uzima cim, ispijajući otprilike polovinu. Malo je reći da se, posle ovog incidenta, početak „Punk Rock Loser“ pretvara u pravu bahanaliju – ispljunuta barica na stejdžu, unakažena strofa bez pola teksta, i Murphy koji se, izgubivši ovu bitku, povraća od udarca žestine. Život uistinu odražava umetnost. „I’m such a pussy. I’m a p*čka! I’m a pi*ka materina! Puši mi ku**c!“

Poznati po ismevanju celog spektra kulturnih anomalija na levoj i desnoj strani političkog spektra, Boysi su na „Troglodyte“, uz bodrenje publike, dekonstruisali mentalni sklop jednog teoretičara zavere. Dobar deo uspeha benda se ogleda u sposobnosti da se sažive sa ulogom – odmetnik, pijandura, populista i naoružani fanatik se svi stapaju u jedan pankerski kaleidoskop koji, ne samo što garantuje dobar provod, već daje i preko potreban uvid u mikrokozmos kulturnih ekstrema.

Mrak je pao, a s njim i maske. Začinjen jetkim vizualima koji su dali boju krautovskom, propulzivnom motorik ritmu, Boysi su odlučili da set privedu kraju psihodeličnim trabunjanjem – prateći svoj nedokučivi tok svesti, frontmen je, legavši na binu, uz apstraktno fraziranje saksofona, pripovedao o životnoj epizodi u kojoj je u društvu prsate neznanke sa Balkana iskapio flašicu rakije, koja ga je pretvorila u bestelesnog, svemogućeg Boga-Škampa. Ako vam to nije dovoljno natprirodno, sesion gitaristi, koji je zbog povrede menjao jednog od članova benda, pošlo je za rukom da ceo set od 14 pesama nauči za jedan dan. Toliko.

Do posledenjeg seta večeri, vreme su prekratili The Gaslight Anthem – sastav koji je u jeku 2000-ih napravio spojnicu između springstinovskog heartland zvuka i savremenog punk rocka. Sentimentalni i nostalgični komadi bili su ispraćeni od strane zgusnute, prisne publike, od kojih su neki sedeli zagrljeni na zemlji, doživljavajući ukus jedne tuđe, daleke, ali zbog toga ništa manje autentične mladosti. Jedno od najprijatnijih iznenađenja za veče – pankerska obrada „ocean eyes“ od Billie Eilish.

Kažu, idole nikad ne treba upoznavati. Do tako bliskih susreta nije došlo – „tužni ćalci“ The National nisu planirali nikakve intervjue za to veče. No, na nesreću, sentiment iza ove fraze se tragično prelomio na čitav set, koji je zasigurno bio jedno od najvećih razočarenja ove koncertne godine.

Iako sada važe za jedan od vodećih indie sastava 2010-ih, The National su daleko od tipičnih rock zvezda. Stranci čak i u okviru maternjeg post-punk revivalizma, tokom godina su postepeno izborili svoje mesto pod suncem zahvaljujući zreloj lirici koja odražava brige američke srednje klase, postavljene uz melanholični, kamerni senzibilitet. U tom smislu, fantastična trilogija albuma, „Boxer“ (2007, Beggars Banquet), „High Violet“ (2010, 4AD) i „Trouble Will Find Me“ (2012, 4AD) ostaje neprevaziđena.

Odskora, bend je na silaznoj putanji. Jedan od principijelnih autora u bendu, Aaron Dessner, poznat po saradnjama sa Taylor Swift i Edom Sheeranom, nepovratno se upliće u kolotečinu trećerazrednog mejnstrim popa; dok frontmen Matt Berninger u, po standardima benda prosečnim, ispovednim momentima na posledenjih par albuma neopravdano uočava povratak minuloj formi.

Lutajući po sceni u simuliarnom napadu paničnog gneva, Berninger se na „Eucalyptus“, jednoj od svega par solidnih pesama na pretposlednjoj ploči, drao iz petinih žila, ali se po mlitavom odzivu publike lako dalo naslutiti da emocija nije bila autentična. Njegov suhi humor i izmučeni glas iz kojih se, između redova, da pročitati čitav svet protivurečnih emocija, ovde se mučio za prevlast sa užasno smiksanom gitarom i bubnjevima, često klizajući u ružan, neprijatan falš. „Don’t be sad! Be high! Somebody contact the t-shirt department“. Bar je ćale-humor na mestu.

Iako set nije previše patio od nepotrebnog nadeva u vidu novih, optimističnijih stvari, izvedba starih bila je dovoljno razočaravajuća da ostavi gorak utisak u ustima. Igrivi marširajući ritam na „Sea of Love“ spoticao se o Berningerovo ječanje, dok „Don’t Swallow the Cap“ nije prenela ni delić one neuhvatljive atmosfere koja je činila studijsku verziju savršenom za vožnju po gradu tokom kišnog dana. Dvadeset pesama – ne zna se koja je bolja od koje – ovde su se razvukle na dva sata mučenja najneprijatnije vrste, gde publika, u strahu da ispadne razočarana nastupom imenitog benda, ne zna da li je prikladno da negativno reaguje na objektivno lošu izvedbu. Jedina svetla tačka – Bryan Devendorf je nedvosmisleno pokazao da on jeste The National. Skakutavi tomovi i prepoznatljiv, odjekujući ton snerova su kičmeni stub benda koji jedva sprečava da se sve strovali u provaliju mediokritetstva.

Bez obzira na gorak završetak, prvo veče festivala bilo je jedno ispunjeno, bogato iskustvo. Da li će ovakva predanost odlikovati bendove i organizaciju i ostala dva dana? Odgovor sledi u narednim tekstovima.