AC/DC na Prateru: Povratak đavoljih rogova

Ovo nije 2009, nego 2024. godina i ne nalazite se na Partizanovom stadionu u Beogradu nego na nacionalnom stadionu Ernst Hapel u Beču. Ipak, jedna stvar je ista. U nešto izmenjenom sastavu, nakon osam godina od poslednje turneje, bend AC/DC se vraća tamo gde i pripada – na binu ispred više od pedeset hiljada posetilaca.

Dugoočekivano rock´n´roll hodočašće započelo je u kasnim popodnevnim časovima u nedelju 23. juna jer je sunce uveliko nemilosrdno prema svima koji se odvaže da njegove zrake osete na koži. Hiljade ljudi u AC/DC, Metallica, Citizen X majicama okupilo se ispred različitih sektora stadiona u nadi da će spas od žege pronaći u nekim od brojnih štandova za kupovinu pića. Ali, ne lezi vraže, dok su posetioci jedva podnosili stajanje u nepreglednim redovima (vremenski prosek čekanja u redovima na ovom koncertu bio je 25 minuta, izvor: lično iskustvo potpisnice ovih redova na osnovu tri ponovljena pokušaja), nešto posle devetnaest časova čuli su se prvi rifovi mladog njujorškog benda The Pretty Reckles. Neumornim đuskanjem Tejlor Momsen je u pratnji benda  koji su činili gitara, bas i bubanj zagrevala publiku skoro sat vremena odlučno pevajući i kretajući se po bini kao da je main act. A i ko zna, možda u smeni generacija i budemo gledali kako The Pretty Reckles puni velike koncertne prostore. Tejlor je, estetski, podsećala na Avril Lavinj, vešto i, za razliku o imena benda, vrlo promišljeno komunicirala sa raspoloženom publikom često pitajući Da li se dobro zabavljate.

I dok je sunce i dalje obasjavalo tribine Ernst Hapel stadiona, dodatno podgrevajući publiku, i kada se činilo da nije moglo da bude toplije, počelo je da gori. U tačno 20.25 na velikim ekranima pojavio se oldtajmer koji je jurio pustinjskim putem do velikog grada. Misterozni putnici hitaju autoputem dok misteriozni vozač prebacuje u viši stepen prenosa, dodaje gas i prolazi tablu na kojoj piše „Vienna”, što je publika, naravno, dočekala sa velikim oduševljenjem. Oldtajmer dolazi do cilja tj. bine, putnici izlaze iz automobila i na pravu scenu stupaju akteri ove predstave uz vatromet. Pre nego što se iko u publici osvestio, Brajan Džonson je upitao Are you ready to rock, Vienna? a Angus Jang je opalio uvodni rif pesme „If You Want Blood (You’ve Got It)“ uz istrčavanje Stiva Janga na ritam gitari (rođak Angusa i preminulog Malkolma Janga koji je zamenio Malkolma na toj poziciji), Krisa Čaneja na basu i Mata Lauga na bubnjevima.

Tribine su se zatresle, a nebo je gorelo. I bez mogućnosti predaha, publika pada u trans kada se začuo čuveni rif – „Back in Black”. Iako je u početku nastup vizuelno bio besprekoran (i do kraja ostao), to se nažalost ne može reći i za zvuk. Tonac se ozbiljno namučio da nađe dovoljno dobar intenzitet mikrofona i dotera gitare koje su se čak i za AC/DC zvuk previše stapale jedna u drugu. Takođe, večita boljka Ernst Hapel stadiona je odbijanje zvuka koje je neminovno čuti ako se nalazite na tribinama, na središnjim pozicijama. No, nije lako naštimovati zvuk koji je na tonskoj probi izveden bez prisustva publike. Da li je do tonca ili dodatnog truda Brajana Džonsona, publika do kraja nastupa nije bila uskraćena za njegov izuzetan vokal. Brajan možda ne može da se kreće tako brzo i spretno po bini kao Angus, ali i te kako ima glas kojim to može da nadomesti.

Sunce kao da je znalo kada treba da zađe jer je za vreme udara gromova potreban mrak. „Thunderstruck” je izazvao još jednu euforiju kod publike koja je opet zatresla tribine od intenziteta skakanja. I kako je mrak pao, primetilo se nešto što se ne viđa ni na jednom drugom koncertu. Postoji jedan specifični aksesoar koji publika nosi i po tome bez greške znate da se nalazite na AC/DC nastupu. Đavolski rogovi, hiljade njih, svetleli su među publikom i krasili glave baka, dečaka, žena, muškaraca. Time što se đavolski rogovi nose samo na ovom događaju činilo je koncert ličnijim, privatnijim, značajnijim jer se zna da ih do sledećeg AC/DC koncerta neće nositi.

A kada se na bini pojavilo veliko zvono, znalo se šta to znači. „Hells Bells” je retko koga ostavio ravnodušnim i hiljade telefona se upalilo u nadi da će snimiti Brajana Džonsona kako se njiše o kanap koji viri iz zvona (kako je to i u Beogradu pre 15 godina činio). Ipak, na razočarenje prisutnih, Brajan nije visio u vazduhu a samo će hejteri reći da je to zbog njegovih godina (76). „Stiff Upper Lip” i „Shoot to Thrill” je održao na nogama samo najupornije, dok je „Rock’n’Roll Train” prouzrokovao pomeranje tektonskih ploča tek nešto slabije nego na koncertu Tejlor Svift u Edinburgu pre nekoliko nedelja.

Nakon tektonskih poremećaja nanizali su se hitovi grupe koje je publika propratila vrišteći, skačući, grleći se, plakajući i brišući znoj. Australijanci su uspeli da više od pedest hiljada potpunih stranaca ujedine u glasnom pevanju, zagrljajima, deljenju piva i vode. A to je bilo najviše očigledno tokom numere „You Shook Me All Night Long” koju je publika neočekivano emotivno doživela.

Ovako emotivno ispražnjena publika nije bila spremna za Angusa Janga koji je solažu iz „Let There Be Rock” pretvorio u dvadesetominutni one man show trčeći po bini kao da ne postoji sutra i uporno teravši gledaoce da se preispituju koliko taj čovek ima godina. Odeven u karakteristično školsko odelo koje mu je sestra dizajnirala za nastupe inspirisana lenjošću mladog Angusa da presvuče školsku uniformu po povrtaku iz škole, Angus je trčao, skakao, valjao se,  koketirao sa publikom dok se čak u jednom momentu izdigao na maloj bini koja je izronila iz glavne bine nekoliko metara uvis.

Petar Pan? Ne, ne, pogrešili ste, večiti dečak se zove Angus Jang.

Nakon Angusove solo tačke i neobično kratkog bisa, bend je bio spreman za dinamitni krešendo izvedbom pesme „T.N.T.”, dok je poslednja stvar za to veče bila „For Those About To Rock (We Salute You)” ispraćena uz zvuke topova koji su bili poređani na gornjem delu bine, vatromet i konfete. I bez pozdrava publici, Australijanci su se drugi i poslednji put sklonili sa bine pravo u onaj odltajmer što ih je tu i dovezao.

Posle ovako energetski i emotivno nadraženog koncerta izlišno je spekulisati o tome da li je ovo povratnička ili oproštajna turneja. Dosta je inspirativno videti da AC/DC fan baza ne odumire već se prenosi na mlađe generacije, o čemu je svedočilo prustvo velikog broja dece na koncertu. A većinu su svakako činili ljudi u poznim srednjim godinama koji su se verovatno potajno nadali da će slušati AC/DC makar još jednom na velikoj sceni. Sve njih koji žele da rokaju neumorni momci iz benda salutiraju i to možda ne po poslednji put.

Autorka: Helena Cvetković