Metallica u Kopenhagenu: Dobrodošli u porodicu

Fudbal jeste veći od života, zar ne? Tih 90 minuta sve(t) staje. Ne muči vas uzaludnost vašeg posla, nema veze što je ponekad gužva u prevozu, nije ni toliko vruće, možda je ipak ona prava osoba za vas, nije vam toliko stalo da odete na more, čak ni registracija automobila nije toliko skupa.

Prividno odustvo svih tih uobičajenih briga, pitanja, nedoumica je snaga najlepše igre na svetu i čini je većom i jačom od svakodnevnog života.

Sada, jednostavnom zamenom reči fudbal za reč muzika ili koncert i promenite onih 90 minuta na koliko god dobar koncert za vas trajao, mada verujem da bismo se usaglasili da je sat i po sasvim dovoljno, onda vrlo logično povučete paralelu i zaključite – Muzika je veća od života, onda kada je sviraju najbolji – Metallica, i onda kada to čine na fudbalskom stadionu.

Dobrodošli na stadion Parken, u Kopenhagenu, dom fudbalera FK Kopenhagena i nacionalnog tima Danske, stadion koji za potrebe muzičke predstave prima preko 50.000 posetilaca i posetiteljki i u kojem je tokom produženog vikenda sastav u izrazito crnim dresovima (FK) Metallica nastupio čak dva puta, u petak 14. i u nedelju, 16. juna, ni protiv koga, već za publiku, slučajne, namerne goste, gošće i drugare Larsa Ulricha iz osnovne i srednje škole.

Dok se u petak, u Minhenu fudbalska reprezentacija Nemačke spremala da protiv Škota otvori Evropsko prvenstvo, Wolfgan Van Halen (da, da, Ediejev sin, prim. aut.) sa svojim sastavom Mammoth otvorio je koncertni prostor Parken stadiona. Iako su većinskim delom crne majice sa 72 Seasons dezenima u publici tražile svoje mesto i nisu pomno pratile gitarske vratolomije Van Halena mlađeg, dobar odziv onih najzagriženijih u snake pitu izazivao je svaki odsvirani rif Mammoth sastava, poput „Don’t Back Down“,  čiji se basista svojski trudio da animira i one nešto slabije zainteresovane.

Međutim, ono što on nije uspeo pošlo je za rukom Samu Carteru iz sastava Architects. Što svojim fenomenalnim vokalom, koji se šaltao od growla i screama, do vrlo vešto izvedenih vokalnih melodija, što provokacijama uspeo je čak i one natovarene kartonima piva one jedne danske pivare, verovatno najbolje na svetu, da natera da se zaustave, aplaudiraju, vrište ili jednostavo ispuste glasno Buuu. Očiglednih razloga za svaku reakciju je bilo.

Ne može svakome metal core zvuk da prija. Prilično invazivno, snažno, glasnije nego topot mamuta, arhitekte su isprojektovale vrlo teške, snažne osnove za thrash koji se zapravo čekao, ali radile su to polako. Iako je prvo negodovanje došlo zbog Samovog skidanja u dres fudbalskog kluba Kopenhagen (čudno ili ne, prim. aut.), drugo, još glasnije negodovanje se desilo nakon što je rekao da navija za Jedinstvo iz Mančestera, te započeo njihov poklič Glory, glory Man United. Shvativši, verovatno i sam, da je preterao, Sam se vrlo jednostavno, ubedljivo izvukao izvedbom pesme „Animals“. Zli jezici bi rekli da je namerno provocirao publiku kako bi privukao pažnju, a onda sve neverne Tome oduvao sa „Doomsday“ i dokazao im da metal core ipak može svima da prija, ako se malo investiraju u muziku.

Drago mi je da vidim da metal ima budućnost, mnogo roditelja sa decom. Hvala Vam!

Iako je sat izbrojao skoro 21 čas tog dana, Sunce je zbog geografskog položaja imalo prilike da isprati gotovo ceo početak zabave i dogreje atmosferu do fudbalske euforije.

Nešto pred kick off u Minhenu, pump up muzika najvećeg („It’s a Long Way to the Top“) tvrdog benda na svetu (AC/DC) dizala je atmosferu u Parkenu. Špalir koji je pravila publika na jednom obodu snake pita bio je dovoljno širok da četiri crne siluete protutnje do bine kružnog oblika i sakriju se ispod nje.

Kako su gajde utihnule tako je Morriconeova (Ennio, prim. aut.) „The Ecstasy of Gold“ prebacivala publiku u Metallica atmosferu, dok su na osam visokih stubova, na čijim krajevima su stajali ekrani, mutiku pratili isečci filma „The Good, the Bad and the Ugly“. Sve do tog trenutka potpisniku ovih redova nije dopiralo do mozga koliko ova melodija estetski odgovara kalifornijskom sastavu, ni koliko je (verovatno, prim. aut.) završna scena u Leoneovog remek dela uticala na dizajn omota za „Master of Puppets“ album.

No, nazad na teren. Naprasno, eksplozija i slavlje kao prilikom postignutog gola, iz prve četvrtine prstena (kružne bine, jelte, prim. aut.), iz tame, izvirio je Tama set te se žustro ušlo u „Creeping Death“. Zajahali su munju i puštali je nisu, a kao svog kompanjona na tom sedlu imali su 50.000 duša. Videlo se da je Metallica na domaćem terenu i da iz simbioze benda i publike može samo euforija, slična fudbalskoj, da provejava naredna dva sata (nije ipak dovoljno sat i po, prim. aut.).

„Harvester of Sorrow“ bila je sledeća. Lars je pumpao na svom tamnom set, dok je raširenih nogu u siguran stav Robert Trujillo, odeven u Black Sabbath majicu, zabacivao svojim kikama i bio neuhvatljiv za ruke koje su htele da ga se dočepaju. Spotlight mu je ukrao Kirk kada je došao red na njegov solo. U svetlucavo-zlatnoj jakni tražio je odobrenje publike za prepoznatljive pokrete prilikom dokazivanja svojeg gitarskog umeća.

Nazad na sam početak karijere sa „Hit the Lights“. Stvar je odlazila polako van kontrole, pogotovo unutar snake pita jer nije delovalo da će se iko odatle živ izvući. Kirk je svojom brzinom topio lica ljudima, dok je na trenutke delovalo da se Lars muči da ga isprati. Aposlutni vladar situacije James Hetfield prepoznao je trenutak za spuštanje lopte i prvo obraćanje publici.

Znate li Larsa, on je vaš drugar iz škole?

Pazario je malo vremena, pozdravio prisutne i nakon „Leper Messiah“ i promene položaja bubnja u drugu četvrtinu kruga, uveo ih u kratki set pesama sa novog albuma („72 Seasons“ i „If Darkness Had a Son“). Fascinanto  je kako šezdesetogodišnji James izgleda, zvuči i energetski odiše. Bez svake sumnje nosi ceo bend, diriguje, komunicira sa publikom, vrlo lako paralelno svira, peva i, makar tako deluje, najviše uživa dokazujući to osmehom lava iz Čarobnjaka iz Oza.

Mada i njemu ponekad treba predah, pogotovo vokalu koji zvuči besprekorno i koji onim starijim pesama unosi novu potrebnu svežinu. Predah Jamesov iskoristili su Kirk i Robert da izvedu pesmu koju su, ako je verovati, napisali samo za ovu priliku – „All Nighter at the Hong Kong bar“ – Dobrodošli na žurku, poručio je Robert. Vrlo simpatičini, semi-Metallica jam session na basu i gitari, počeo je nervozno za Kirka kome je ispala trzalica na šta se Robert u mikrofon nasmejao zajedno sa publikom. Ispraćeni aplauzom i uzvicima poput pravih barskih muzičara, Kirk i Robertu se izgrliše, rekoše gde skupljaju napojnice (tips), i sačekavši Larsa i Jamesa uđoše u „The Day That Never Comes“.

Iako je početak pesme počeo sedeći, Jamesa vrlo brzo nije držalo mesto, ustao je i vodio bend, a nakon nje pitao publiku, prethodno debitantima poželevši dobrodošlicu u Metallia porodicu, da li vole pesmu koju su upravo čuli uz upozorenje:

We are family, you can’t lie to your family.

Iskreno oduševljenje publike na Dan koji ne dolazi, i svojevrsna potvrda bendu da treba tu numeru da ostave na svojoj set listi pratile su senke – „Shadows Follow“ i „Orion“ iza kojeg je Lars ustao treći put sa stolice, pobacao sve palice oko sebe u publiku i na kratko nestao sa scene zajedno sa momcima.

Treća četvrtina bine, treća četvrtina koncerta mogla je da nadmaši euforiju u Minhenu, u kojem je Nemačka vodila sa 3:0 protiv Škotske, jedino pesmom koja je sledila, a koju su najavile Jamesove reči We miss you, Cliff – „Nothing Else Matters“. Telefoni, blicevi, njihanje, prigušena svetla i odnošenje jednog posetioca (razlog redakciji do trenutka pisanja reportaže nepoznat, prim. aut.). Nežnija, sporija strana sastava. Međutim, brzo je ta sporija sekvenca gotova, a poslužila je kao izduvni ventil za nagomilanu euforiju, zbog koje su tribine postajale previše komotne, te se deo publike pokušavao doviti nekako do stajaćih mesta jer je upravo tamo bilo najtvrđe, najgušće za „Sad But True“ i „Blackened“

Još jedan kratki predah, poslednja četvrtina bine, poslednja četvrtina koncerta i danska zastava na 8 stubova stajala je kao na barjacima. Kao da dovoljno energije, sirovosti, znoja nije proliveno, James je prišao mikrofonu, obrisao znojanicom čelo i prodrao se – Give Fuel, give fire, give that which I desire! Oouh. Tada je otrkivena i pirotehnička sposobnost neobičnog stejdža, sve je gorelo, a plamen se dao osetiti i u najdaljim redovima publike, koja je ka njemu hipnotišuće išla kao moljac plamenu. Vrtoglavo brzo, vrtoglavo snažno „Fuel“ je bio iznenađenje i pometnja nepogrešive Metallica mašine.

Ali ne lezi vraže. Da su ljudi od krvi i mesa, a ne thrash speed metal mašine, dokaz smo dobili na početku numere „Seek and Destroy“. Činilo se kao da je Gorivo ceo bend nadahnulo da oduvaju završnicu, ali Lars je uspeo da poklekne, da li zato što mu stvarno sluške za monitoring nisu radile ili zbog dejstva umora, pre Jamesovog pevanja je jednostavno ispao i stao. James se nasmejao i na mikrofon izustio Ali nisam ni počeo da pevam. Dosta dobroćudnih osmeha i ponovni (uspešan, prim. aut.) ulazak u pesmu.

Bez šanse za novi propust, uletelo se furiozno u „Master of Puppets“ kao grand finale, kao devedeseti minut i napad iz sve snage, poslednji trzaj za gol koji je tvom timu (porodici) potreban, a onda posle prvog rifa, gol je postignut i slavlje je moglo da počne. Danske zastave su zamenili beli krstovi, a iz osam kula crno-žuti baloni stuštili su se u publiku koja ih je prilično dobro dočekala i uživala bacajući ih na binu dok su James, Kirk i Robert pokazivali svoje fudbalske veštine. Kirk je posednji put za veče topio lica poseticala, posetiteljki uspešnije nego „Fuel“ nekoliko trenutaka pre i time dunuo u pištaljku poslednji put za veče.

Bez bisa, ali sa dugim mahanjem, bacanjem trzalica, palica i ostalih predmeta koji mogu kao suvenir poslužiti, i uz dug Larsov govor na danskom veče je okončano rezultatom Bravo bre, momci! i pozdravom Vidimo se u nedelju.

A nedelji je prethodila subota.

Kopenhagen je grad za duge šetnje. Ravan je, dosta vetra vam nosi kosu, te su vam pored nečega da ogrnete potrebna crna stakla kao zaštita od Sunca, koje se čini da nikad ne zalazi, i točeni okrepljujući napitak koji možete pazariti na gotovo svakom ćošku. Te subote je u Frederikovoj crkvi, dakle kraljevskoj crkvi, zabeležen rekordan broj ljudi u Metallica majicama, što je po naknadnom saznanju redakcije isprovociralo hitan sastanak sveštenstva dogovoren za kasnije tog dana.

Isti ti, u tim nebogougodnim majicama nastavljali su svoju šetnju te subote po kanalima grada, širokim ulicama, memorijalnim centrima i Kristijaniji, četvrti (gradska četvrt, prim. aut.) u kojoj se te subote najbolje moglo popiti i najudobnije ispratiti fudbalski program, te odmoriti jer nedelja samo što nije.

Brzo je osvanula ili se subota nikada nije smrkla, no nevažno. U nedelju je gotovo istih 50.000 duša krenulo put Parkena po novo Metallica iskustvo, u novim Metallica majicama. Ganuti petkom, vrlo ležerno su prilazili stadionu, shvativši verovatno dva dana pre da sve odlično funkcioniše i da nema potrebe za jurnjavom, te je publika većinski dolazila tokom nastupa druge predgrupe vickastog imena Five Finger Death Punch (5FDP), propustivši bostonske Ice Nine Kills.

Popularni 5FDP je vidno bio ganut prilikom da otvori koncert pred Metallicau što je rezultiralo s dosta priče umesto svirke, makar se takav utisak mogao steći. Dosta zahvalnosti, čak i priče prigodne za Father’s Day koji se tog dana (negde) proslavljao, te je upravo očevima posvećena „Wrong Side of Heaven“, dok je „House of the Rising Sun“ u njihovoj karakterističnoj izvedbi s očiglednim razlogom privukao najviše pažnje.

Iz svake kopenhaške kuće letnjeg, nezalazećeg sunca, postoji bar jedan veliki obožavatelj Metallica sastava i to ne samo zbog Larsovog porekla, jer, što bi Čvarkov rekao, Svi smo mi od negde došli, već zbog dejstva i utiska koji bend ostavlja, a koji su stanovnici Kopenhagena nebrojano puta mogli da dožive. Te je zbog toga nešto tešnja Parken arena teže uspevala da primi sve goste.

Istovetnim introm kao dve večeri pre, crne siluete su ušle na teren, ali se nije znalo sa koje četvrtine će ove večeri početi. Ranije i snažnije, kao da je još uvek silina „Master of Puppets“ plamena gorela, Lars je izleteo iz bine, na jedan njen deo, i kao bičem dao okidač za „Whiplash“. Nema šale od samog starta. Hteli ste još thrash zvuka, izvol’te.

Vrlo brzo modro plavom bojom najdubljih mora odisao je Parken. Nazirala se munja. Brzo je opalila kada je Hetfield uveo u „From Whom the Bell Tolls“. Parken se od fudbalskog stadiona sve na šesnaesterac. U tom trenutku ukoliko ste bili na tribinama želeli ste da budete dole, u gužvi, čovek na čoveku, ali ukoliko ste bili dole, na čoveku, poželeli ste da se na tribinama domognete malo vazduha. James je gospodario prostorom i težinom zvuka, dok je Kirk, ovog puta odeven u kostur duksericu ukrašavao svakih težak Jamesov rif izazivajući naklon publike.

Take look to the sky just before you die.

Jamesov glas je zvučao prodorno, sigurno, snažno. Jako je zanimljivo bilo kojom su silinom gazili po ušima publike, ali istovetno tako kojom je silinom ona uzvraćala. Doživljaj je poprimao obrise festivala Copenhell. Kako su zvona svoje odzvonila bez stajanja ušlo se u „Ride the Lightning“, vrlo ubedljivo i brzo, muzika je potpuno ispunjavala publiku, toliko da se mirne duše već posle te tri pesme moglo stati.

No, zna se kako majstori zanata poznaju svoju publiku, te je negde oko Bellinghamovog gola za 1:0 za Engleze protiv Srbije u Gelzenkirhenu, i Metallica spustila tempo. Obraćanje Jamesovo i izjava ljubavi Kirku koji odgovara gitarskim uvodom kao gitarista onog drugog, možda i popularnijeg, svakako (ne) boljeg kalifornijskog benda, za pesmu „King Nothing“.

Promena položaja, brze razmene gitara, na kratko mrak i „Lux Æterna”. Valjalo je za ovo promeniti bunjarski set, Lars ga nije štedeo. Nju je pratila još jedna stvar sa novog albuma – „Too Far Gone“, a odgovor publike na ove kratke setove novih pesama nije govorio da one zaostaju po poluarnosti od ostalih pesama, publika ih je volela, volela je bend. Moglo je sve, čak još jedan takozvani doodle Kirka i Roberta koji su ovaj put, opet vrlo zabavno, izveli „Rabalderstræde“ i oraspoložili thrash atmosferu.

Kratkim udarcima odozdo James je završio mini set novih stvari i vratio se na nešto starije numere čim je uzeo akustaru u ruke – „Fade to Black“. Ova dinamička promena nesumjivo je prijala, čule su se te Metallica akustične žice koje su publici dale malo oduška pred „Wherever I May Roam“ i „The Call of Ktulu“.

Isn’t it great to be a part of the family?

Svi su znali odgovor na to pitanje, a bend je znao kako da to nagradi nakon dugog akustičnog uvoda direktno inspirisanog Morriconeovim melodijama – „The Unforgiven“, tokom koje je James obešene električne gitare o rame, prilazio stalku sa akustarom i dopunjavao po potrebni, uz to, naravno, sve vreme pevajući.

Nešto razvučeniji, što u nastupu, što u odabiru pesama, u trećoj četvrtini (ili sedmoj osmini) James je dosta pričao sa publikom postavivši novo pitanje – Does anyone have a Metallica tattoo? što je mnoge obradovalo, ali i pomalo izbacilo iz koncertnog osećaja, te su gotovo nezapaženo provučene „Inamorata“ i „Battery“ iza kojih je usledilo novo zatišje, i novo, odnosno poslednje menjanje pozicije.

Ako je nešto sporija četvrtina (osmina), poput dosadne – igre drži loptu u zadnjoj liniji, između dva štopera – bila skupljanje snage za veliko finale, onda opravdano, ali zasigurno je tako izgledalo. Najglasnijom tercom James i Kirk su ukrstili gitare, eksplozija je odjeknula terenom, Orsato je označio kraj utakmice u Gelzenkirhenu, a Metallica je ušla u produžetke sa – „Moth Into Flame“. Nije bilo tog obezbeđenja koje je u tom trenutku bilo u mogućnost da održi stepenice čistim jer se divljačka, najteža pozitivna energija s početka večeri prenela Parkenom i prelila na obližnje trening terene i park.

Vrlo kratko je „One“ odlila višak energije, mada su zuci aviona i pucnjave tutnjali terenom. „One“ je još jedna od velikih Metallica numera koje odlično kombinuju svoje mirne, skoro akustične i divlje, distorzirane thrash delove, ali u koje kada se uđe teško postoji opcija „Nazad“. Zato je jedini logični nastavak i veliki kraj stigao kada je on ušao – „Enter Sandman“. Iz plavog se prešlo u krvavo crveno. Lopte su se ponovo razletele po glavama i rukama publike. Neki su ih namerno bušili ne bi li ih poneli kući, mada od siline zvuka same su se izduvavale. Parken je pevao, James je mogao samo da pomoge u strofama iako nije morao.

Dugačak produžetak za dugačak kraj novog Metallica dana. Sunce se potrudilo da ostane što je duže moglo ne bi li posvedočilo kopenhaškom spektaklu, ali je u mnogome, mada nesvesno svojim dugim zalaskom doprinelo toj krvavoj boji svetala u Parkenu, koja kao da su govorila Dali smo vam sve, nadam se da vam se dopalo. Dobrodošli u porodicu i vidimo se na sledećem okupljanju.