Masterklas scenske energije: YUNGBLUD u Hangaru

Hangar Luke Beograd je prethodne nedelje ugostio dva alternativna imena, jedno veteransko i jedno u usponu, kojem je pripao nezahvalniji datum, usred radnog četvrtka. Sudeći po demografiji publike, ovo i nije bilo naročito problematično jer se školska godina završava uskoro, pritom je gužva pristigla iz oluje svakako bila impresivna.

Mlađana jorkširska senzacija, Dominic Harrisson, na muzičku scenu je grunuo nekako iznebuha 2017. godine, kada je objavio svoj drugi singl „I Love You, Will You Marry Me?„. Tada je pobrao simpatije isto tako mlade publike koja očijuka sa alternativom, ali je suštinski zahvaćena talasom rep denominacija koje su dominirale tokom njihovih formativnih godina. Agregat toga je pop-pank koji se fokusira na naraciju i lirsku nabijenost, melodijom i težinom zvuka se poigrava u skladu sa raspoloženjem, a stilski kombinuje sve moguće supkulturne elemente modernih decenija.

Ova opšta neodređenost može biti iritantna starijim generacijama, naročito u trenutku kada se novi decenijski trendovi tek formiraju i aktuelni adolescenti se tek traže, bune, pozajmljuju i recikliraju ono što im se dopada na blasfemične načine, ali činjenica je da je ovo večiti ciklus i da je svakom prethodniku njegov naslednik pozer. Problem nastaje kada se ovaj prirodni otpor prenese na ono zaista novo i svojstveno što je sa sobom donela nova generacija glasača (gen Alfa još uvek nije formirana da bismo o njoj sudili).

Ovo je možda mnogo reči da se objasni dijapazon tema i generalni opus jednog mladog umetnika, ali je nužno za kontekst četvrtka večeri u Hangaru. Program je otvorila britanska četvorka Only the Poets, indi-pop bend koji se na sceni pojavio iste godine kad i YUNGBLUD. Okupljena publika im je pružila iskrenu podršku, a solidan broj mladih (mlađih od dvadeset) u prvim redovima je pevanjem ispratio setlistu.

Iako muzički sasvim tačni, donekle i previše korektni u svojoj izvedbi, Only the Poets nisu izbili iz granica jedne predgrupe, učinivši da se četrdeset minuta njihovog nastupa nekako besomučno razvuče u jedno te isto, a tehničar osvetljenja nije pomogao utisku nesumičnim i vanritmičnim zabljeskivanjem publike. Razvuklo se i vreme do glavnog programa, toliko da namah zaboravite da ste došli na koncert, ali je YUNGBLUD nešto posle 21 čas prasnuo nasred bine, u istom taktu koji je ispratila i pirotehnika, probudivši flešbekove na skorašnje koncerte Rammsteina na Ušću.

U kiltu, majici sa likom ujaka Festera i brzim naočarama, Dominic se u divljim skokovima premetao preko scene, ošamarivši sve prisutne energijom pesme „superdeadfriends“, koja nesumnjivo namiguje Beastie Boysima. Ako je neko imao piće, prosuo ga je skačući, ako ga nije imao, dobio ga je po sred glave od YUNGBLUDA koji je već bio oznojan pa nije želeo da se ostatak Hangara oseća kao da zaostaje. Njegov visoki, nepčani glas mnogo više impresionira uživo, praćen jačom distorzijom lajv benda, ali i Dominicovom neobuzdanom i verovatno nenadmašivom energijom, koja mu daje smisao i zaokružuje pesme koje se studijski neretko čine nezanimljive.

Tako „I Love You, Will You Marry Me“, „The Funeral“, „California“ i „strawberry lipstick“, inače nedvosmisleno pop, a u najboljem slučaju pop-pank numere, dobijaju i impresivnu interpretaciju koja izaziva tako bučne ovacije da i sam YUNGBLUD upućuje začuđene poglede i odmahuje glavom raširenih ruku. Ljupka scena nastaje kada navodi publiku na šutku, isprva nezadovoljan njenom žestinom, ali onda ponovo procenjuje situaciju i sasvim strpljivo objašnjava da je svrha da se svi liše inhibicija, opuste, ali da ćemo pomoći jedni drugima ako neko (izrazito) padne. Okupljena publika je toliko mlada, da je mnogima ovo možda bilo i prvo takvo iskustvo, što ga je činilo jedinstvenom i dragocenom prilikom da se nova generacija stidljivih alternativaca i dece koja se osećaju drugačije u bilo kom smislu, oseća prihvaćeno i osmeli u svojoj nekonvencionalnosti.

Još dragocenije iskustvo dobio je momak kojeg je Dominic izveo da svira gitarski rif i nastupa sa njim na sceni tokom pesme „Fleabag“. Ovaj emotivni blok se nastavio njegovom neobjavljenom numerom „Breakout“, koju je najavio priznanjem da mu je prethodna godina bila najteža dosad, što nije nezanemarljiva izjava nekoga ko se bori sa sopstvenim mentalnim zdravljem. Kako navodi, svoju svrhu pronalazi nastupajući i deleći svoju kreativnu energiju sa svima, jer ne može da podnese njen prirodni višak koji mu donosi ustanovljeni poremećaj pažnje.

Usledio je ležerniji segment pesama, svojstvena uvertira u nastup Thievery Corporationa ovog jula, „ice cream man“, „parents“ i naročito „Anarchist“ koja se poigrava liričkom kadencom preko rege ritma. Iako YUNGBLUDA sve vreme prati vrlo tiha matrica sopstvenih pratećih vokala, jasno je da peva uživo, ali kada ostaje izolovan sa svojom akustičnom gitarom u pesmi „When We Die (Can We Still Get High?)“, njegov falset je toliko čist i prodoran da se moglo posumnjati da je autotjunovan.

Nastup od sat i po vremena uspešno se klackao između teškog panka i zaraznih hip-hop fraza, održavajući sve vreme naboj među publikom kakvu su mnogi priželjkivali na koncertu Rammsteina – svaka pesma otpevana uglas, svaki poziv na skakanje, šutku, mahanje, uslišen, a sve to uz jedva poneki telefonski ekran. Dominic se poigrava sopstvenom vrcavošću, namiguje publici, naziva je privlačnom, zadirkuje golom butinom i insistira na prihvatanju devijantnosti iznad svega. U jednom kumbaya momentu, podseća da je apsurdnost aktuelnih ratova i kriza nadmašiva samo solidarnošću mladih generacija, koje konačno odbijaju da prihvate status quo i shvataju sebe kao jedan raštimani entitet koji može da postigne mnogo jer suštinski nema na koga drugog sa se osloni.

Treba uzeti u obzir da je generacija Z izložena različitostima mnogo više nego bilo koja prethodna, jer je prva među digitalnim urođenicima. Na internetu možete biti bilo ko, a to je itekako uticalo na masu dece drukčije negoli na uveliko razvijene ličnosti koje su otkrivale čari svetske umreženosti. Tako ne čudi čujna katarza koju donose tekstovi pesama jednog mladog i neuklopljenog ekscentrika, kao što su „Sex Not Violence„, „I Think I’m OKAY„, „Lowlife“ i „god Save me, but don’t drown me out„.

YUNGBLUD neskriveno objedinjuje svoje stilske i muzičke uzore u svojoj umetničkoj prezentaciji, ali nadograđuje ih vrlo specifičnim buntovničkim žarom, koji možda najsveobuhvatnije opisuje destigmatizacija. Jedino što novu generaciju mladih koncertnih posetilaca ovog četvrtka nije naučio je bis, koncept koji eskivira i na koji se nije odazvao nakon svojeg najvećeg hita – „Loner„. Uprkos ovom odsečnom i anti-klimaktičnom kraju, ipak je pre odlaska obznanio, gotovo bez daha, da je ono što se zakuvalo u Hangaru bilo sumanuto i da se mora ponoviti.