E sad, ako mene pitate, nisam siguran gdje smo mi kao društvo na temu muško-ženskih prijateljstava?
Kakav je bio zaključak većine? Nemoguće? Nekome se uvek neko tamo dopada ili ste rekli da je moguće ako je žena ružna kao zmaj ili muškarac nizak i siromašan npr..?
Čujem gde nam serviraju šta je javno mnjenje, tj. na televiziji (novi naglasak na drugom samoglasniku), da neki ljudi prolaze sa tumačenjima međuljudskih odnosa koja su bila aktuelna pre jednog veka.
Postoji mogućnost da nam je stvarnost predstavljena na Miljakovcu u mojoj mladosti, odnosno u doba učenja… a da nismo bili svjesni stvarnosti u muško-ženskim odnosima u drugim opštinama. Kod nas je sve moguće! Sve!
Učili su nas da smo svi ljudi. To je početna tačka.
Nemojmo praviti razliku među ljudima po rasi i nacionalnosti. Ne pravite diskriminaciju među ljudima na osnovu ideologije ili pripadnosti političkoj partiji. Čak se smatralo važnim imati neistomišljenika među bliskim prijateljima, imati konstruktivne teme za razgovor dok jedu jedni drugima domaće kolače za ručkom. Da smo svi ljudi i da jednog dana pukne guma, nestane gas, majka je u bolnici, smrt u porodici, bolesno dete, bolestan pas, loša ocena u školi, veoma je umoran, on radi u rudniku, zena mu nije imala vremena da skuva rucak, deca su otisla iz skole cekajte…. pomozite.
Ne kažem da je lako. Budite nečiji prijatelj danas!
Uhvatite prijatelja za ruku, ako je još imate, a ako je nemate – pomislite kako bi bilo sjajno da je imate – i krenite ka kolačima!
Zaboravite muževe, momke, žene, devojke, kolege…
Popijte kafu sa prijateljem, 20 minuta. Negujte odnose sa drugim ljudima koji se zasnivaju na ljubaznosti i razumevanju. Imati vremena. To je dobro za tvoju dušu.
Amen.
