Dve pesme jednog Dukata – Oxajo i Mitsko biće u Domu omladine

Rasprodata Amerikana Doma omladine za par bendova u usponu? Mitsko biće i zvezde večeri, Oxajo, su pokazali da je i to moguće. Očigledno, magnetizam prirodne bedroom pop kulture i indiziranog power popa itekako privlači beogradsku rok publiku. Ali, kako je sve to izgledalo u praksi?

Probijajući se kroz punu Amerikanu, slušalac koji je pristigao tek na drugu polovinu prvog seta imao je šta da čuje. Obrada Mac DeMarcoa? Možda neka slobodna interpretacija Alex Gja, ili interpolacija Men I Trust? Ma kakvi – Jovan Ilić, alijas Mitsko biće se, u bend postavi (koja nije Kineski restoran), hvatao ukoštac ni manje ni više no sa divom savremenog balkanskog turbo folka, Teom Tairović i njenim najvećim hitom. Svi znaju da je definišuća karakteristika bedroom/indie pop kolaža ogoljenost i autentičnost, i u skladu s tim, Jovan se ne libi da melanholičnom izvedbom najvećeg hita, „Izrael i Palestina“, unese nešto malo protivurečnog balkanskog kolorita, držeći se originalnog teksta. Jak početak koji evocira distopijsku viziju sveta gde bendovi iz spavaće sobe isplaćuju prava na izvođenja folk megazvezdama.

„Vajfbiterka“, letimice sklepano gnezdo kose na glavi i blaziran vokal. U široj beogradskoj konstelaciji Jovan zaista izgleda kao kakav šarmantni kriptid ili protagonista urbane legende, iznoseći jednostavnost koja lepo kontrastira vibrantnoj pojavi vokalistkinje/klavijaturistkinje Andrijane (ИБАR). Muzički šareniš dotakao se Pro Arteove „Lole“, a stvari privedene kraju selekcijom originalnog materijala koji se nalazi negde između Clairo, Rex Orange County i samo malkice King Krulea i ranih Beach Fossils. Naizgled neobjavljena stvar o tome kako „Nema nikoga“, i lagana kao prolećni lahor „Sa tobom“ ostavile su utisak dobre domaće interpretacije žanra – okej, sva ova autentičnost, pitoma slatkoća pixel arta na video bimu i kapitalizacija na uradi sam-hipsterani iz spavaće sobe su stari nešto više od decenije, ali na kraju dana, dobar refren je ipak dobar refren.

Bend Oxajo već pretenduje na nešto ozbiljniju priču. Pred Dukata (Stray Dogg, Sofie From Seattle) i njegov bend, inače ishvaljene u etru rok novinarstva kao next big thing domaćeg pop roka su, zahvaljujući uspehu singlice „Put“, postavljena naizgled nerealna očekivanja koja je trebalo da opravdaju nastupom u žarištu nezavisne scene. Ipak, nespretno rukovanje tim nestabilnim položajem indie-dušica u usponu učinilo je da, za isključenjem površinske energije, nastup izgleda diskontinuirano, neuvežbano i generalno, razočaravajuće.

Svirka nije ni počela, a eto prve greške: Mi smo bend Oxajo, i imamo samo dve pesme. Ova izjava, praćena potištenom numerom u kojoj protagonista kaže da sve što ima staje u tri kese stvarno i zvuči pomalo vickasto – da se bend nije do kraja posvetio tupavom štosu i sišao sa bine nakon dve numere. No, stvar se nije završila ni na tome. Premotavajući na sam kraj nastupa, pre izvedbe svojeg asa, bend napušta binu po drugi put, vraća se, svira, da bi onda opet izašli, i ponovo se vratili na bis.

Da li je to kraj? Ma kakvi. Neke od stvari u drugoj polovini nastupa svirane su bez basiste, a i sam Dukat je u jednom trenutku, bez objašnjenja i bilo kakvog koreografskog opravdanja, nakratko napustio scenu. Ukratko, ovakvo odsustvo koordinacije, koje se ne viđa ni na skvoterskim pank svirkama, u potpunosti ubija tok nastupa i može samo da zbuni slušaoca.

Sa sviračke strane, bend je takođe dokazao da su supergrupe samo neka vrsta platonovskog ideala. Kombo ritam sekcije Marka Ajkovića (Artan Lili, ex-Bitipatibi, ex-Lollobrigida), Dukatovog melanholičnog izraza i naelektrisanog loženja gitarskog jezgra Savane bi trebalo da urodi nekim zaista sjajnim numerama, ali se za ceo nastup – za isključenjem, opet, potpuno genijalne roadtrip hitčine „Put“ – publika mogla uhvatiti tek za bombastičan refren „Mama ne umem“ i propratni singl, „Sijam“. U trenutku kada je Dukat konačno pustio svoju glaščinu u zaključnom delu prve od ove dve stvari, delovalo je da je da je bend zaista na tragu nečeg velikog, ali pesma se ugasila isto tako brzo kao što je i počela.

I taj raspon, od pramenastog falseta, preko krhkog, intoniranog amerikanom vokala, pa sve do firmiranih višeglasja, odmah izgubio momentum kada je na scenu izašao Džordži,  specijalni gost večeri. Napet i van svog elementa, on se iz petinih žila borio da dosegne izmičući tonalitet pred punom Amerikanom, vraćajući se u najranije dane svoje karijere. A uostalom, šta alternativni, poster boy IDJ produkcije radi na koncertu nezavisnog benda? U teoriji, nije da išta fali ovakvoj vrsti krosovera, ali ovaj konkretan primer deluje nezgrapno i neudobno – suštinski, kao usiljen pokušaj sedenja na dve stolice.

Duševna stvar u kojoj protagonista poziva na hvatanje za ruku i odvođenje usamljenih u grad, donekle izvlači prethodne blage promašaje. Kao pravo sinematično putovanje u malom, lepa bas linija u strofama jasno iscrtava putanju do katarzičnog refrena gde se tenzija oslobađa u skladnom višeglasju. Naravno, ovaj prikaz se, maltene jedan kroz jedan, može primeniti i na svaku drugu setnu power pop bravuru Artan Lilija, koji na sceni izgledaju daleko kohezivnije i prirodnije. Oni barem ne boluju od sindroma tri gitare koje su, kao potpuni višak, sposoban samo da okrnji po prirodi ekonomičnu indie svirku, sevale na nekim od večerašnjih numera.

Opšta euforija na kraju seta otklonila je i najmanju sumnju da su svi večeras došli da čuju „Put“ – jedinu stvar koja je uspela da razmrda ukočene udove. Istina, publika je i pre toga uživala u površinskoj energiji bržih pesama, pozdravljajući ih gromkim aplauzom, ali se o koncu nastupa u vazduhu osećao gorko-slatki talog neispunjenih očekivanja. Kakva god joj bila pređena kilometraža na plejlistama, jedna odlična pesma ne može da garantuje uzlaznu trajektoriju, naročito ako dopire kroz nesnosnu škripu mikrofonije. Kako stvari stoje sada, samo odličan, punokrvan studijski album može spasiti Oxajo od stigme one-hit wondera.

Galerija fotografija – Ohajo – Beograd