Има сусрета на којима се не наздравља само вином, већ и ријечима, успоменама, љубављу и свим оним што човјек носи дубоко у души. Јер, тамо гдје се вино точи, а стихови рађају, и тишина понекад проговори језиком срца. Управо у таквом духу у винарији Пајић код Буквика, одржана је девета по реду књижевна манифестација „Винско стиховање“, која из године у годину окупља све више пјесника и љубитеља писане ријечи из региона.
У организацији Српског књижевног круга из Брчког, који дјелује у оквиру СПКД „Просвјета“, одржано је посебно вече које је било посвећено вину, љубави и боемима – онима који знају да се најљепше приче понекад не испричају, него отпјевају стихом, уз чашу вина и поглед који разумије више од хиљаду ријечи.
Да поезија и даље има снагу да спаја људе и крајеве, потврђује и овогодишњи конкурс, на који су пристигле чак 112 пјесме. Стручни жири у саставу Снежана Игњић, Стојан Каштеровић и Мирко С. Трифковић одабрао је 83 рада за пети по реду зборник „Винско стиховање“, док су најуспјешнијим ауторима припале награде „Драго Куђић“, назване у част пјесника и боема чији је дух уткан у ову манифестацију.
Прву награду освојио је Милад Обреновић из Рогатице, друго мјесто припало је Љубиши Поповићу, док је трећенаграђени Јован Бундало из Београда. Њихови стихови придружили су се пјесничкој ризници у којој вино није само пиће, већ метафора живота, љубави, пролазности и свега онога што човјек покушава да сачува од заборава.
Потпредсједник СПКД „Просвјета“ Брчко Саво Д. Теодоровић, истиче да је овогодишњи конкурс по броју пристиглих радова надмашио досадашње, али и да је избор најбољих пјесама представљао посебан изазов за жири, састављен од угледних културних радника и професора српског језика и књижевности.
„Винско стиховање“ одавно је прерасло оквире локалне манифестације. Међу учесницима су и пјесници из Русије, чије су пјесме представљене и у преводу на српски језик. Тако се у виноградарском амбијенту код Брчког сусрећу различити језици, културе и пјеснички сензибилитети, али са истом потребом – да се осјећање преточи у ријеч, а ријеч подијели са другима.
Јер, поезија не познаје границе. Она проналази пут од једног срца до другог, баш као што мирис вина подсјећа на завичај, а стих на љубав која не престаје да траје.
„Свима нама помало недостаје тог боемског духа, слободе израза и дружења. Отуђеност је захватила човјека широм планете, а овакви сусрети нас поново приближавају“, поручује Теодоровић.
Можда управо у томе и јесте тајна „Винског стиховања“ – у потреби да се макар на једно вече, заустави свакодневна трка, подигне чаша, саслуша пјесник и подсјети да живот није сачињен само од обавеза, већ и од тренутака који се памте. Од пријатељства, љубави, сјете и слободе да се осјећа оно што се не може увијек изговорити.
Зато се организатори већ окрећу јубиларном, десетом издању, које би уз подршку Винарије Пајић и других спонзора, требало да буде свечаније и садржајније.
А док се чекају нови стихови, нови сусрети и нове пјесничке приче, остаје вјеровање да ће се и наредних година у Буквику наздрављати ријечима које грију душу.
Јер, вино се попије, вече прође, а добар стих остане. Као љубав која не тражи објашњење, као пјесма која се памти и као чаша подигнута у част живота – онаквог какав јесте, са свим његовим радостима, тугама и љепотама.
