Sećate sve verovatno svi one priče koju je Džoni Štulić, na uho i u poverenju (valjda), ispričao Goranu Bregoviću o njegovom planu, želji, ideji za budućnost: Vidim sebe na bini u belom odelu sa orkestrom iza (citiram po sećaju, prim. aut). Džoni je, pretpostavljamo, shvatio da je prateći bend, lepo odelo i samo mikrofon u ruci ultimativno finale velike muzičke karijere i da od toga nema verovatno ništa značajnije, upečatljivije, veće, a da što ranije u svojoj karijeri to dostignete, to vam je karijera sve bliže kraju (ili nije?).
Međutim, inovativan, kakav je Džoni bio, pričajući svom manje inovativnom, ali podjednako muzički važnom (čak važnijem prim. aut) sagovorniku, imao je zasigurno na umu zvezde svetskog kalibra i njihove nastupe širom sveta.
Jedna takva Zvezda, naneta košavom, željom da prvi put obasja Beograd ili idejom da vrati grad i zemlju u interesovanje i na mapu ostalih muzičkih zvezda, stuštila se sa promenljivog neba i u sklopu svoje „One Last Time“ turneje for the first time izgovorila u Beogradu „Dobro veče, hajde da napravimo žurku“.
S razglasa naglo je glasnim gajdama („Scotland The Brave“) prekinuta „Just Can’t Get Enough“ što je napravilo svojevrsni antrafile za predstavu, a nespremnu publiku zateklo između točilice za pivo i njihovih mesta, te je usledila blaga panika – da li će stići do sedišta pre nego li se zavesa sa Njegovim likom podigne.
Nije zavesa dugo čekala već se brzo potom podigla i otkrila dvanaestočlani sastav, savršenog polnog balansa, pod konac skockan, odela salivenih i naoružan instrumentima. Nedugo pošto se zavesa potpuno vozdigla, trinaesti par nogu zakoračio je na šljašteće belu binu svojim zlatno žutim cipelama, ne kao baksuz, ne kao prase, već kao suvereni vladar provoda koji iza zebe ima savršenu koncertnu podršku i koji zna da žurka počinje čim on zauzme centralnu poziciju na bini (jesi li ovako to zamišljao, Džoni, prim. aut) – veliki Rod Stewart.
I više nije bilo potrebe da se sedi, a i niste ni mogli jer je onaj/ona ispred vas stajao/la, ukoliko ste hteli da vidite razbarušenu kosu, dendijevski stil oblačenja i brzinu pokreta, dirigovanja i rad ramenima sedamdesetdevetogodišnjaka. Prosek godina publike nije bio značajno niži, stariji parovi, dame i gospoda u srednjim godinama, u pratnji sina/ćerke, no svima se na licu lako čitalo sa kojim oduševljenjem gledaju šta Rod radi i kako izgleda, te je on odmah na početku uzvratio pesmom – „Infatuation“.
Po naknadnom, ali sopstvenom priznanju Rodovog sakoa, imao je problema da dugo kroti Rodova nestrpljiva ramena, koja kao da su zajedno sa njim koračala, te je već posle druge pesme, završio svoj nastup jer je znao da za njega neće biti mesta na „Havin’ a Party“.
Sva instrumentala raskoš pratećeg benda nije čuvana za potencijalno veliko finale, nije postojala ta vrsta pretencioznosti, samo je trebalo da se ukačite na „Love Train“ i da među konvencionalnim i očekivanim instrumentima začujete harfu, bendžo ili mandolinu, a onda tako udobno smešteni u vozu sa vašim odabranim mašinovođom pođete put jedne epohe, od Ludog Konja i „I Don’t Want To Talk About It“, preko „Forever Young“ i „First Cut Is The Deepest“, do „Maggie May“.
Iznenađujuće glasno Beograd je uzvraćao stihovima Dannyja Whittena i Cata Stevensa na stranom mu jeziku kad god je to Rod od njega zahtevao, njihao se, te telefonima pravio atmosferu pokušavajući da zabeleži trenutke kojima svedoči.
Pored Rodove energije, vrlo živahnog rada nogu, što i nije čudo za nekadašnjeg fudbalera, što će nešto kasnije i demonstrirati, ženski deo instrumentalne i voklano prateće postavke kreirao je atmosferu i činio da publika reaguje. Svaka okinuta žica na harfi, svako dobacivanje violinskim deonicama i svaki pokret preko mandoline izazivao je oduševljenje – Beogradu ovo nedostaje, Beogradu ovo treba.
Šest heroina kombinovalo je instrumente, koreografski vrlo uigrano plesalo, dok je istovremeno svojim visoko frekventnim glasovima činilo svaku numeru božanstvenom (divine, prim. aut), a Rodu davalo vremena, dok su one na primer izvodile „I’m Every Woman“ da u nekoliko navrata trkne iza scene i presvuče se u skaldu sa raspoloženjem narednih pesama.
Dominantan motiv je bio disko, međutim jedan segment set liste preplavila je bluz seta koja je od Štark arene napravila mali, intiman klub, prigušenih svetala, u kojem je Rod zavidno izvlačio vokalne deonice u „I’d Rather Go Blind“, te režao u „Down Town Train“ i „Tonight’s The Night“ dok ga je pratio kontrabas, ali se onda vrlo brzo vraćao u svoj prepoznatljivi disko glamurozni fazon sa „Baby Jane“ numerom koja je mogla zauvek da traje bez ičije primedbe.
Rečima Daću vam dušu, samo moram da je nađem počela je „People Get Ready“ – vrlo neočekivano, sporo i snažno. Čula se tuga u glasu, čula se i ta gitara, ta njena prepoznatljiva boja. Međutim, samo onima dovoljno udaljenim nije bilo jasno da li je Jeff Beck na bini, iako se znalo da nije mogao biti. Odgovor na pitanje šta li je u tom trenutku razmišljao sedokosi radio voditelj, najveći jugoslovenski obožavalac i poznavalac lika i dela Jeff Becka, ostaje privilegija njegove porodice ili, potencijalno, pratioca njegovog Facebook profila.
Privođenje kraju skoro dvosatnog nastupa, te vrlo bogatog, šarenolikog seta, sve je više poprimalo oblik omaža i davanje počasti prijateljima i prijateljicama kroz autentične Rod Stewart izvedbe njihovih pesama. Vrlo primetno, a za Beograd vrlo značajno (izguglajte zbog čega, prim. aut) bilo je izvođenje „Have I Told You Lately That I love You“, pesme Vana Morisona, koju je Rod s toliko poštovanja izveo, isprativši je rečima Van Morrsion to rad mnogo bolje od mene.
Naglo spuštanje zasvese i ispis Do you want more začilo je bis. Nije publika vremenski morala mnogo da troši grla, da bi se zavesa ponovo digla i da bi ekipa za mali fudbal u proširenom, mešovitom sastavu sa kapitenom Stewartom na čelu počela da ispucava fudbalske lopte u publiku dok je ritam sekcija već najavila omaž samom Rodu – „Do Ya Think I’m Sexy“ i stvarno, ko je ikada imao negativan odgovor na ovo pitanje? Disko Rod – poslednji put!
Njišući Štark arenu između Španskih boraca i Antifašističke borbe Rod je goreo od seksipila, plešući malo sa belim stalkom, malo sa jednom od svojih saborkinja sa bine, te je ogrnut šalom fudbalskog kluba Seltik dirigovao Beogradu pripremivši ga tako za silazak sa voza i najavivši svoje dalje putešestvije brodom i pesmom – „Sailing“.
Znao je Beograd reči, znao je da je kraj „One Last Time“ vožnje, no nije bio tužan, bio je zahvalan. Zahvalan na putovanju kroz vreme, kroz intimne priče autora čije smo pesme čuli, a koje kao da su pisane za Roda i zahvalan je samom Rodu na poseti, te njegovom orkestru koji je potvrdio i podržao njegovu veličinu, raskoš i šmek, kojim ovladaju samo najveći.
Ništa lično, Džoni. Brego, povratak Dugmetu?
Datum i vrijeme objave: 2024-05-18 15:05:11
