Krug je zatvoren. Nakon nastupa na Darkness Rising pre više od deset godina, lavovski napor ruske agencije Connected omogućio je povratak legendarnih Sargeist na domaću živu scenu. Kuratorski i organizacijski besprekorni tokom dve godine neprekidne aktivnosti, uspešno probijajući finansijski i logistički led do mnogih evropskih alternativnih scena, organizatori su ovom prilikom prvi put uplovili u metal vode, uzevši jedan zaista krupan zalogaj sa elitnim bendom koji, doduše, istinski cene samo najposvećeniji blekeri.
Kako se, po otvaranju vrata, eksperimentalna kakofonija koja je dopirala iz zvučnika umesto tipičnih pop i rock hitova polako gasila, tačno u devet časova, na scenu su istupili Svartgren – sinovi beogradskog crnog podzemlja koji su došli da, zajedno sa Fincima, završe misiju otpočetu još deceniju ranije. Ponovo deliti scenu sa jednim od najmilitantnijih sastava na savremenoj sceni je zadatak s kojim bi mogli izaći na kraj samo oni, emanirajući svoj iskreni, osvetnički žar.
Kavernozni, niski zvuk benda, prisutan naročito na poslednjem dugosvirajućem, „Divlja vatra“, napravljen je u apsolut, povlačeći u sonični ambis ono što je preostalo od jarkih, naoštrenih vodećih gitara. Skroz-naskroz protkani nasleđem finsko-norveške škole rifovanja, frontmen Aleksandar i bend su na stvarima od uvodne „Lapot“, do „Milijarde zvezda“, nizali atmosferična gitarska tremola i stameni blastbit sa čeličnom voljom, često ih krojeći bešavno, tako da jedna goropadna oda smrti sklisko pretače u sledeću u jednom kontinuitetu predanosti negativnom izrazu.
Neretko, muljevita zvučna slika i isturene bas deonice umele su u potpunosti da progutaju palacanje Vukove vodeće gitare, ali i usputno poznavanje njihovog repertoara omogućilo je čitanje sa đavoljih usana, čineći da se evokativni rifovi kao mračne spojnice nižu i povezuju same, negde u zabiti uma. Razjaren i hrapav, Aleksandrov vokal je zračio ubeđenjem i gordošću, kojoj malo ko na sceni može da parira. Jasno je da, po završetku seta, kada je ponositim i trijumfalnim potezima sazidan „Hram“, srpska ogolela black metal scena imala čime da se ponosi.
Zatečena i potpuno nespremna, publika je ostala ukopana u mestu kada je sa scene uzbrzo nakon zagrmela pesma-manifest zagrobnog duha, pravo sa albuma iz davne 2003. godine. Bez pozdrava, reči, i pardona, Sargeist su jedan od malobrojnih bendova koji pretenduju da na živoj sceni realizuju staru viziju legendarnog Deada – odbacivanje ljudskog obličja u cilju premošćavanja neprohodne barijere ka onostranom. Tako, dok se melanholična gitarska nit kovitlala u sopstvenoj frustraciji, to je dublje zjapio ponor licemernosti „mejnstrim“ black metal scene, koja ne preza od čartova, nagrada i drugih ispraznih tekovina muzičke industrije, zaboravljajući na čistoću i iskrenost izvornog izraza.
Legendarna „Empire of Suffering“ je nastavila sa evociranjem ritualnog zanosa, dok je raspamećena publika, naročito u prvim redovima, polako upadala u trans, hipnotisana distorziranim serpentinama koje su podupirale vokalnu žuč legendarnog Shatrauga. Militantni prvoborac finske škole, nesrazmerno skroman u pogledu ocene svog doprinosa sceni, slavio je ime nečastivog konstantnim, ostrašćenim bljuvanjem verbalnog otrova, u potpunosti ostvarivši svoju ulogu avatara tame. Sevajući beonjačama dok je jedinstvena grimizna linija, spuštajući se od nosa pa sve do unutrašnjosti crnih ritualnih roba svedočila znacima isušenog života, u momentima kada je rigor mortis pretio da oduzme poslednji trzaj iz udova, on je, baš kao i ostali njegovi saborci, titrao negde u liminalnoj zoni, gde su život i smrt u paradoksalnom jedinstvu.
Drugi su, doduše, svojem nemrtvom statusu svedočili drugačije. „Heretic Iron Will“ je svojom sporijom uvodnom deonicom probudila spastične trzaje gitariste VJS-a koji je, praznog pogleda i drhtave usne, ledeno nadgledao publiku, začinjavajući svoj gitarski virtuozitet mehaničkim, krutim držanjem. S druge strane, Spellgoth, jedan od nedavno predstavljenih novih članova, koji sa Shatraugom takođe učetsvuje u legendarnom sastavu Horna, pored ostalih, obeležio numeru „Satanic Black Devotion“ svojim komandujućim prisustvom. Uz veterane finske scene, tu je sa svojim intenzivnim blastbit-rafalom igrao i novi adept, Nur-i-siyah – borac španske scene koji, između ostalog, učestvuje u beogradskom sastavu Ophidian Coil.
Đavo je večeras bio u malim stvarima. Bilo da je to retko pojanje, kojim je Spellgoth težio da unese dodatnu revnost u Shatraugov imperijalni izraz; ili pak tetovaže siluete nepotpunog pentagrama i emblematičnog snopa preklopljenih krstova na njegovim ogoljenim grudima, odajućim počast legendarnom francuskom kolektivu Les Légions Noires, Sargeist su svojom pojavom uspeli da u običnom klupskom prostoru poseju seme nečeg teško izrecivog i, čini se, davno izgubljenog. Ovo pregnuće je naišlo na odgovor u prvim redovima gde je fanatizam prerastao u potpuno bezumništvo, kada je jedan fan parčetom razbijenog stakla trasirao svoju kožu, puštajući krv u mahnitom zanosu, bliže kraju seta.
Stare stvari s prvih albuma, sa karakterističnim, „gorkim“ rifovima i manje izraženom udaračkom sesijom, verno su prenešene u originalnom, fluidnom maniru, dok je noviji materijal, poput „The Shunned Angel“, odsečno lupao u nižem registru, zaokružen gromovitim basom. Pankerske deonice, Shatraugova omiljena norveška pozajmljenica, udaljena od svojih ildjarnovskih korena tipično finskim osećajem za melodiju, drmala je temelje kluba, produbljujući inherentnu tenziju zvuka do granica mogućnosti.
A za kraj, ostaje samo jedno – vratiti se u udobnost svoje jazbine bede i užasa. U kontinuitetu sa francuskim black metal kanonom, Sargeist u poslednjem izlivu crnila, kombinuju fanatičnu, depresivnu notu ranog Mütiilation sa promrzlom otuđenošću sopstvenih krajolika, pišući kroz „Returning to Misery and Comfort“ istoriju atmosferičnog black metal eskapizma.
Estetika ružnog ovde dobija svoj konačni izraz – voleti nešto odvratno, mučno i protivprirodno samoj suštini ljudskog bića je stvar krajnje otvorenosti prema Drugosti, koja je u srži black metala. To je proces učenja, istraživanja granica ukusa i ličnosti granica, o koncu kojeg postaje jasno da je pređeni put nagrada sam po sebi. A na one koji u ovoj muzici čuju samo buku, banalno bogohuljenje, pa i običnu metal zajebanciju, ne vredi ni trošiti reči. Uostalom, zagrobni duh je već uveliko ispario u noćnoj izmaglici.
