Nisam ni znao da postoji, ali učiš dok si živ.
Prije nekoliko dana, sasvim slučajno, naišao sam na intervju s Arturom Bruksom, profesorom sa Univerziteta Harvard, autorom trinaest knjiga. Sebe naziva stručnjakom u nauci o sreći. Nauka o sreći mi je potpuno nova, iako je sreća kao tema jedno od nekoliko važnih pitanja kojima se filozofi bave od početka stoljeća. Sam profesor Bruks kaže da (iako proučava sreću, i iako pokušava da pomogne ljudima da je pronađu) devedeset posto vremena govori o nesreći. Ljudi su, tvrdi, danas duboko nesretni i ne mogu da pronađu smisao života. Sam sebi priznaje da je na skali sreće od jedan do deset srećan zbog tanke trojke. Drugim riječima, i sam je više nesrećan nego srećan, i zato je počeo da proučava ovu nauku.
Dok sam gledao ovaj intervju, profesor je na mene ostavio neobičan utisak – toliko želi pronaći sreću za sebe i druge, a zapravo dokazuje da je sreća teška i gotovo nemoguća – pa je u tom pogledu sasvim logična molba nesrećnika za intelektualnim savjetima i esejima ovog stručnjaka. S druge strane, čovjek koji ga je intervjuisao, poznati dokumentarista Mark Laita, bio je nekako više “moj obrazac”. Na samom početku ovog zanimljivog intervjua, Laita je rekao da je još kao dvanaestogodišnjak pronašao recept za sreću – otkrij u čemu si dobar i daj sve od sebe.
“Igrao sam tenis i izgubio. I svaki put kada sam otišao kući poražen, zahvalio sam Bogu što sam bio dobar u nečem drugom.”
Međutim, profesor Bruks je rekao nešto zanimljivo: Težnja za srećom je veoma važna, a kretanje ka cilju je ono što može doneti osećaj sreće, ali čovek nije stvoren da bude srećan “do kraja života”. On kaže da preko 80 posto sportista počinje da pati od depresije nakon osvajanja sportskih rekorda.
Pada mi na pamet mit o Sizifu. U istoimenoj knjizi, Albert Kami je zaključio da je Sizif, zapravo, bio srećan čovek, jer je barem imao šta da radi svaki dan.
Stoga, nema uzaludnosti za one koji žele da žive i pronalaze malo sreće svaki dan.
U modernom društvu, u kojem su promijenjeni svi vrijednosni kodovi, čini se da su izvori nesreće namjerno podmetnuti na svakom koraku. Odnos prema starenju, na primjer, ili konkurentskom tržištu svega što je pod nebeskom kapom, ostavlja čovjeka u dubokom očaju – jer je novo postavljene standarde teško dostići.
Pa ipak, možda i nije tako teško postići sreću, svaki dan pomalo.
Postoji lokalna baka koja je, poput antičkog filozofa, sažela pojam sreće u nekoliko mudrih savjeta:
Svako jutro po jednu rakiju napamet!
Popijte po jednu čašu vina svako veče, ali sa guštom! (Ne pijte vino ako niste dobro raspoloženi!)
Ne boj se posla – posao nije ubio čovjeka, nego ga je briga satre!
I ono najvažnije: Nikad ne gledaj ono što nemaš, već ono što imaš.
