Početak decembra na međunarodnoj muzičkoj sceni obeležila su dva koncerta benda Kiss u njujorškom Madison Square Garden (1. i 2.12.2023), za koje su se karte brzo razgrabile. Ovim nastupima veterani američkog hard roka zatvorili su svoju višegodišnju ”End of the road” svetsku turneju. Frontmeni Kiss-a, Pol Stenli (Paul Stanley) i Džin Simons (Gene Simmons) u medijskim obraćanjima saopštili su da će bend i dalje postojati, i imati određene aktivnosti, ali je sa velikim koncertima i turnejama završeno. Kako je Kiss jedan od najčuvenijih koncertnih bendova u svetu rok/metal muzike, to saopštenje izazvalo je kod medija i publike opravdani utisak da je poslednjim koncertom u Njujorku i grupa prestala da postoji. Ovi događaji, kao i činjenica da se 2023. godine obeležilo pola veka od nastanka grupe, podstakli su me da napravim osvrt na karijeru i značaj ovog benda.
Vratimo se pola veka u prošlost, kada su trojica momaka iz Njujorka odlučila da naprave bend. Prvi je dugajlija mađarsko-jevrejskog porekla koji je u SAD stigao iz rodnog Izraela, veliki ljubitelj horor filmova i svih oblika fantastike, solidnog obrazovanja, malog radnog iskustva u prosveti i velike želje da se tamo ne vraća. Drugi je iz nemačko-jevrejske porodice koja je u SAD srećno utekla na početku Holokausta, koji je po završetku srednje umetničke škole taksirao kako bi stekao novac da se osamostali. Rođen je sa fizičkim deformitetom ušne školjke i oštećenim sluhom sa jedne strane, ali je uprkos tome muzika bila njegova najveća strast. Treći, najstariji, bio je izdanak migranata iz južne Italije, problematičnog karaktera, propali učenik džezera Džina Krupe koji je počeo da nalazi uzor u rokeru Kitu Munu, i koji da nije postao muzičar verovatno bi postao član neke bande iz Bruklina. Ova neobična družina dala se u potragu za drugim gitaristom, i nakon audicije izbor je pao na pogubljenog premršavog tipa koji je takođe imao umetničko obrazovanje, čudno se smejao, nosio patike različite boje, tvrdio da je pratio Hendriksa na turnejama (uvaljujući se u društvo njegovih tehničara), i koji je svirao vibrato tako što se drmusao celim telom kao da se saoseća sa žicama gitare.
Prethodni redovi više podsećaju na početak nekog dužeg vica, nego na priču o jednom od najuspešnijih rok bendova sedamdesetih godina 20. veka. Ipak, kada je kandidatu zadat zadatak da improvizuje solo i dok ostali sviraju ”Deuce”, prisutno društvo je zanemelo. Kasnije su neki tvrdili da su imali osećaj da je vreme stalo i da su svedoci rađanja nečega velikog – ili se bar tako priča i prepričava kasnije kada vaši drugari uspeju u životu. I tako je nastala grupa Kiss, u značenju Poljubac, na žalost svih onih dokonih popova iz narodne izreke koji bi i jariće krstili. Originalna postavu činili su Džin Simons (bas gitara, vokal), Pol Stenli (ritam gitara, vokal), Piter Kris/Peter Criss (bubnjevi, vokal) i Ejs Frili/Ace Frehley (solo gitara, od 1977. i vokal), prema gore datom redosledu momaka na čiji se uspeh niko nije i ne bi se kladio.
Navedena imena su umetnička, a publika ne samo da nije dugo znala njihova prava imena, nego ni lica. Rešeni da budu bend kakav svet do tada nije video, polazeći od svojih uzora – Alice Cooper, David Bowie i New York Dolls, i koristeći znanja iz vizuelne umetnosti, od japanskog kabuki pozorišta do stripova, razvili su četiri alter ega koja su odražavala njihov individualni karakter i snove. Tako su nastali Demon (Dž. Simons), Starchild (P. Stenli), Catman (P. Kris) i Spaceman (E. Frili). Za svaki lik osmišljene su originalne maske dobijene nanošenjem šminke na belu podlogu, kao i kostimi po uzoru na junake iz Marvelovih stripova. Kiss su predstavljali sebe kao superheroje iz drugog univerzuma, ali ne one koji su došli među nas da unište planetu, već u misiju slavljenja ovozemaljskog života i svega lepog u njemu. U želji da obogate svoj performans, posećivali su nastupe putujućih zabavljača, gde je Džin izučio rizičnu veštinu bljuvanja vatre. Osmišljavali su koreografiju, scenografiju i usaglašavanje muzike sa pirotehnikom. Čuveni producent Eddie Kramer, koji je snimio prve demo snimke benda, tvrdi da mu je Simons još 1973. godine pokazao svesku sa crtežima zamisli na temu scenografije i kostimografije, koje je bend ostvario tokom sedamdesetih godina.
Svakako moramo istaći i stav brojnih obožavalaca Kisa koji su pratili bend sedamdesetih, a danas su renomirani muzičari i kritičari – ma koliko je njihov izgled i nastup bio magnet na koji se lepila omladina, uspeh koji su doživeli ne bi bio moguć da nije bilo i dobre muzike, ma koliko to danas bilo osporavano. Njihovi najveći muzički uzori, pored gore pomenutih, bili su sastavi Beatles, Rolling Stones, The Who, Led Zeppelin i Black Sabbath. Zvuk koji su težili da stvore oslanjao se najviše na rifove dva poslednja benda. Autori većine pesama nastalih sedamdesetih godina i nosioci radne etike u bendu bili su Džin Simons i Pol Stenli, koji su i jedini ostali u bendu do samoga kraja. Ipak, njihovim osnovnim kompozicijama boju su davali Frili i Kris, koje veliki broj rok/metal muzičara ubraja u svoje uzore. Ejs je do danas ostao najharizmatičniji član originalne postave, i najcenjeniji u muzičkom svetu. Mnogi ostvareni gitaristi navodili su da im je bio veliki uzor, od Dimebag Darrell-a (Pantera), koji je imao i istetoviran njegov lik na grudima, preko Scott Ian -a (Anthrax), Jon Schaffer-a (Iced Earth), André Olbrich-a (Blind Guardian), Dave Mustaine-a i Marty Friedman-a (Megadeath), Quorthon-a (Bathory), do Tom Morello-a (Rage Against the Machine), Jerry Cantrell-a (Alice in Chains), Kim Thayil-a (Soundgarden), dvojca iz Pearl Jam-a i zaista mnogih drugih. Generacije mladih američkih bubnjara vežbalo je uz solo Pitera Krisa u sred pesme ”100 000 years’‘ na albumu ”Alive”: Chad Smith (RHCP), Vinnie Paul (Pantera), Steven Adler (Guns N Roses), Tommy Lee (Motley Crue), Dave Lombardo (Slayer), Mike Portnoy (Dream Theatre), Charlie Benante (Anthrax), Joey Jordinson (Slipknot) itd.
Nastupi Kisa nisu bili samo pažljivo osmišljeni već i uspešno realizovani. Koristeći činjenicu da malo ko zna kako izgledaju u privatnom životu mogli su slobodno da se kreću, ali i da se infiltriraju među posetioce pre i posle nastupa, opipavajući puls mase. Na koncertima su frontmeni Stenli i Simons činili sve da animiraju prisutne. Prenoseći svoju energiju na publiku, pretvarali su arenu u rokenrol žurku na kojoj su tamu sekli raznobojni laseri i visoki plamenovi, dok je izmaglica od suvog leda i dimnih bombi nadirala sa bine, spajajući se sa oblacima duvanskog (i onog drugog) dima koji su titrali iznad publike, sve dok se ne slegnu pod vejavicom konfeta ispraćenu radošću kojom se završavao svaki Kiss šou. Ta atmosfera opstajala je decenijama i trajala je dok god su pomenuta dvojica mogli da skaču i igraju uz muziku koju sviraju. Nisu odustajali ni kada se Simonsu zapali kosa, kada Ejsa udari struja, kada Pola ili Džina izda glas, pa i zdravlje, kada se zaglave na pokretnim scenskim platformama ili žicama koje su ih vukle iznad bine…Muzičari iz drugih sastava koji su nastupali sa Kisom u ranim danima isticali su i cenili njihovu predanost. Geddy Lee iz kanadskog benda Rush više puta je ponavljao da ne postoji nijedan bend koji se toliko trudi da obezbedi publici nezaboravan i potpun koncertni doživljaj. Gidi je dao ocenu kao savremenik i saborac, a metal legende Jon Schaffer I Hansi Kürsch (Blind Guardian) iznele su svoj stav iz ugla publike. Evocirajući uspomene na odrastanje sedamdesetih godina tokom jednog neobaveznog razgovora, konstatovali su da su dva ubedljivo najbolja, ali bitno drugačija, koncertna iskustva u to vreme bila nastupi Kiss-a i Pink Floyd-a. Parafraziram, na prvi bi se išlo da se super provedeš i zaboraviš na probleme, a na drugi da se osvestiš po pitanju mnogih životnih problema i da te to razmišljanje oslobodi. Nisam imao sreću da gledam uživo Flojd, ali su mi oba koncerta Kisa prošla u treptaju oka.
Kiss je za dve godine snimio tri albuma za Casablanca records– ”Kiss”, ”Hotter than hell”, i ”Dressed to kill” – ali nisu bili zadovoljni ni produkcijom, ni prodajom ploča. S druge strane, bilo je sve više zainteresovanih za njihove nastupe. Novinari su afirmativno pisali o njima, a čuveni Rolling Stone magazin ih naziva američki Black Sabath. Kada su se našli na turneji sa svojim junacima, pravim Sabath-om, kao predgrupa velikana iz Birmingema, ispostavilo se da je publika bila više oduševljena predgrupom nego zvezdama večeri. Njihovi obožavaoci stvorili su 1975. godine fan klub Kiss Army, koji je do kraja sedamdesetih narastao do 100 000 članova. Iste godine bend iz Njujorka dobio priliku da se predstavi naciji u okviru kultnog muzičkog programa The Midnight Special, a reakcije na njihov upečatljiv nastup preplavile su kontinent.
Dve nedelje kasnije grupa je održala svoj prvi veliki samostalni koncert u rasprodatoj areni Cobo Hall u Detroitu 16. maja 1975. More euforične omladine došlo je da podrži bend u usponu. Koncert je ostavio dubok utisak na mnoge tadašnje klince, poput Čeda Smita (Chad Smith, RHCP), i snimljen je za potrebe live albuma. Kiss ”Alive!” objavljen je u jesen iste godine, u produkciji Edija Krejmera, i smesta je katapultirao i bend i njihovu izdavačku kuću u zonu vrtoglavog uspeha. Singl sa albuma ”Rock and Roll all nite” je prva pesma Kisa koja je postala radio hit, i to je postala reprezentativna rok himna kojom je bend zatvarao koncerte od 1975. do 2023. godine. Album je ekspresno prodat u 500 000 primeraka, i postao prva Kisova zlatna ploča. Kalkuliše se da je do danas prodat u 9 miliona primeraka širom sveta, što ga čini najprodavanijim albumom benda i jednim od najprodavanijih live albuma u rok muzici uopšte. Takođe, to je redak slučaj da najprodavaniji album u kompletnoj diskografiji izvođača ne bude studio album. Razlog ovakvog uspeha ”Alive!” bio je taj što je uhvatio atmosferu jednog Kiss koncerta, nesavršenog, ali punog sirove mladalačke energije i rok naboja sredine sedamdesetih. Ovo je bila jedna od prvih velikih raskrsnica u karijeri benda, na kojoj su imali izbor da razvijaju siroviji rok zvuk kojim su se predstavili publici – a upravo tako je doživljavana njihova muzika u to vreme – ili da evoluiraju u nešto malo prijemčivije prosečnom slušaocu. Kako je primetio jedan dobar poznavalac američke rok istorije – da je Kiss tada stradao u avionskoj nesreći, danas bi bili slavljeni kao neosporavani rok heroji.
Ipak, grupa je pošla drugim putem, i dopustila drugom čuvenom producentu Bobu Ezrinu da ih ukroti u studiju. Usledio je ”Destroyer”( 1976), njihov najpoznatiji studio album, koji je doneo mnoge dobre hard rok pesme. No, na albumu se našla i balada ”Beth”, koju bubnjar Kris peva u pratnji simfonijskog orkestra. Iako je ova pesma zauzela 7. mesto na Billboard Hot 100 top listi, i do danas ostala najveći radio hit Kisa u domovini, takav zaokret u zvuku naveo je mnoge ljubitelje tvrđeg zvuka da okrenu leđa bendu. Stoga Kiss posle nekoliko meseci snima novi album ”Rock and Roll over” – ovaj put bez simfonijskog orkestra i Boba Ezrina – a sledeće godine i ”Love gun” na kome je i Ejs ”propevao”. Time je Kiss stekao reputaciju ”hard rok Bitlsa”. Ova tri studio albuma, snimljena u roku od 15 meseci 1976/1977. godine omogućila su grupi da zadrži većinu starih, i stekne stotine hiljada novih obožavalaca. Istovremeno su navedene promene označile i početak sve oštrijih ocena muzičkih kritičara koji su do skoro pisali vrlo pohvalno o bendu, počev od Rolling Stone magazina.
Kissmania se prelila preko okeana u Evropu, Australiju i Japan, u kome je Kiss uspeo da 1977. godine obori rekord Bitlsa od četiri uzastopna rasprodata koncerta u areni Budokan (Kiss je rasprodao pet uzastopnih koncerata). Gallup, organizacija koja se gotovo vek bavi istraživanjem javnog mnjenja u SAD, objavila je rezultate istraživanja za 1977. godinu prema kojima je Kiss bio najpopularniji rok sastav u državi, ostavivši iza sebe svoje uzore Led Zeppelin i Rolling Stones, kao i mlađu konkurenciju poput Queen, Aerosmith, Eagles. To je bio vrhunac popularnosti benda, ovekovečen novim uspešnim live albumom – ”Alive II” – snimljenim tokom ”Love gun’‘ turneje.
I tu, na vrhu, uhvaćeni u ciklusima snimanja i nastupa, stvari su počele da pucaju pod teretom obaveza, velikih ambicija i slave. S jedne strane bili su Džin i Pol, rešeni da ostanu među najpopularnijim i najprodavanijim izvođačima gotovo po svaku cenu, s druge strane Ejs i Piter kojima je već svega bilo previše, i koji su nezadovoljstvo tempom života koji su vodili sve više kompenzovali alkoholom, narkoticima i trkama brzim automobilima. Bend je otišao na dugu pauzu 1978. godine da bi izbegao raspad.
Sa te pauze, na kojoj je svaki član snimio po solo album, nisu se vratili isti ljudi – od drugara i saboraca postali su takmaci koji su podozrivo gledali uspeh kolega iz benda. Uz to Piter je doživeo tešku saobraćajnu nesreću posle koje nikada više nije bio isti bubnjar. Njegov stil života doveo je do toga da na albumu ”Dynasty” (1979) nije odsvirao ni notu, već je samo otpevao autobiografsku pesmu o robovanju porocima. Ipak, to nije bio najveći problem novog albuma – on se zvao ”I was made for lovin’ you”, disko-rok pesma koju je Pol Stenli napisao sa Desmond Child-om, magom za megahitove. Ruku na srce, to nije prva disko-rok pesma kao što neki smatraju, jer su Stonsi su godinu dana ranije snimili ”Miss you”. Kiss, koji je do tog trenutka nosio baklju rok muzike u zemlji u kojoj su se tukli rokeri i šminkeri (omladina koja sluša disko), šokirao je i razočarao fanove, koji su u revoltu cepali članske karte Kiss Army i uništavali ploče. Nove sile već su bile na horizontu, poput AC/DC, Judas Priest, Motorhead, i sve ovo ih je učinilo vidljivijim. ”I was made” ostala je do danas najveći planetarni radio hit benda, a na Kiss se nikada više nije gledalo isto.
Usledila je čitava decenija muzičkog lutanja, gde je gotovo svaki album bio žanrovski drugačiji – od pop-roka, konceptualnog albuma o borbi dobra i zla (koji je obožavaoce poput mlađanog Maynard James Keenan iz Tool-a doveo do očaja), hevi-metala ranih osamdesetih, pop-metala (hair-metala). Bend je 1980. napustio Kris, a 1983. godine i Ejs Frili. Novi bubnjar – Erik Kar/Eric Carr –bio je tehnički superiorniji od svog prethodnika, svirao je sa dve bas pedale, i brzo postao omiljen kod publike. Međutim, kroz bend je prodefilovalo nekoliko gitarista, što kao članovi, što kao (često i nepotpisani) gostujući muzičari, sve dok se Bruce Kulick nije ustalio. Osamdesetih je Kiss ubedljivo najviše pažnje privukao javnim ”skidanjem maski”, odnosno prvim pojavljivanjem bez njih na MTV. Daleko od toga da u ovom periodu nije bilo kvalitetnog materijala – Kiss predvođen Polom Stenlijem jurio je trendove, i bio dobar u tome. Odsustvo bilo kakvog kontinuiteta učinilo je da čak i dragulji poput klasičnog hevi metal albuma ”Creatures of the night”, sa produkcijom orjentisanom na grmljavinu Erikovih bubnjeva, ostanu slabo zapaženi.
Do privremene konsolidacije došlo je nakon prerane smrti Erika Kara, koja je ostala u senci smrti velikana Fredija Merkjurija, preminulog isti dan. Njega je u bendu zamenio virtuoz Erik Singer, jedan od rok bubnjara sa najbogatijom biografijom. Postava Simons, Stenli, Kulick, Singer objavila je dva studio albuma – ”Revenge” i ”Carnival of souls” – i dva live albuma ”Alive III” i ”Kiss Unplugged”, posebno dragim autoru ovih redova. Bend se vratio hard rok zvuku i zaboravljenim pesmama iz sedamdesetih, i po oceni mnogih zvučao najuvežbanije ikada u svojoj istoriji. Ipak, kada je mogućnost okupljana originalne postave iz sedamdesetih postala realnost, Kulick i Singer su otpušteni. Kiss se okupio u izvornom sastavu, maske i kostimi su ponovo bili tu, i sve je bilo spremno za eksploziju nostalgije.
Usledila je dugo očekivana i medijski dobro propraćena svetska ”Reunion” turneja 1996/1997. godine. Oko 40.000 karata za prvi koncert na turneji, u Detroitu, razgrabilo se za 47 minuta, što je fascinantan podatak za vreme pre digitalne kupovine karata. Iz ove distance deluje da ni bend ni svetska javnost nisu očekivali baš toliki nivo euforije, koja je zahvatila obe Amerike, Evropu, Australiju i Japan. Ubedljivo najlošije posećen koncert u neverovatnom nizu bio je onaj beogradski 4. juna 1997. godine. Iskreno, sa cenom karte 100 dinara (otprilike u vrednosti sadašnjih 100-200 eura) u sred užasnih devedesetih ni tada mnogo omiljeniji strani bendovi ne bi napunili Halu 1 Beogradskog sajma. I pored toga, ispostavilo se da je turneja bila najuspešnija u tadašnjem svetu muzike, i pokazala ogromnu želju publike da vidi čuveni, klasični Kiss šou. Za ljubitelje grandža ona je posebna i zbog toga što je na njoj, kao predgrupa Kisu, poslednji put nastupao Layne Staley.
Kada je prestala turneja, počela je da jenjava i nostalgična veza koja je proradila među maskiranom četvorkom. Problemi su iskrsli već na snimanju solidnog povratničkog albuma ”Psycho circus” (1998), nastavili se na istoimenoj turneji, i eskalirali tako da je već sledeće godine započela ”Farewell tour”.
Iako zamišljena kao oproštaj benda od publike na visokom nivou, ona je suštinski značila samo odlazak originalne četvorke Kisa, koja se 2000. godine raspala i nikada više nije nastupila zajedno, čak ni prilikom ulaska grupe u Rock and Roll Hall of Fame 2014. godine. U narednom periodu Piter Kris i Ejs su u nekoliko navrata, pojedinačno, ulazili i izlazili iz grupe, sve dok nisu u potpunosti zamenjeni svežom krvi – starim znancem Erikom Singerom, i novim gitaristom Tomijem Tejerom/Tommy Thayer. Tako je Tejer, nekadašnji član benda Black ‘N’ Blue i najveći fan Kisa, ostvario svoje dečačke snove da bude deo Kiss sveta – prvo kao menadžer, a zatim i kao zamena za Ejsa. Njegova priča neodoljivo podseća na ono što je doživeo Tim Ovens sa Judas Priest, i na film Rock Star. Veza između Džina i Tomija postala je mnogo jača, a samim tim i njegov status u bendu, kada se ispostavilo da je njegov otac bio komandant jedinice koja je u proleće 1945. godine oslobodila deo koncentracionog logora Mauthauzen – u kome je bilo zatočeno 15 000 mađarskih Jevreja, uključujući i majku Džina Simonsa.
Kiss je u sastavu Simons, Stenli, Singer i Tejer uspešno funcionisao od 2004. pa do poslednjeg koncerta 2023. godine. Rešeni da ne komplikuju stvari izmišljanjem novih identiteta, Simons i Stenli dali su Tejeru i Singeru da koriste maske i kostime Ejsa Frilija i Pitera Krisa, što je razočaralo mnoge tvrdokorne obožavaoce i učinilo sukobe među članovima originalne četvorke nepremostivim. Bilo kako bilo, poslednja postava Kisa bila je daleko najdugovečnija, prilično harmonična, i orjentisana gotovo isključivo na turneje, uz samo dva studio albuma – ”Sonic Boom” i ”Monster” – u 19 godina. Iako su vremenom Džin i Pol sve manje i manje ličili na energične momke koji su sedamdesetih zapalili rok svet, a sve više na rok dinosauruse, mi koji smo ih videli uživo u poslednjih 10 godina možemo da posvedočimo da je njihov koncert do samoga kraja bio i te kako vredan gledanja.
Iza Kisa ostalo je 267 pesama na 20 studijskih albuma, 13 live albuma, 14 kompilacija. Tu se spisak ne iscrpljuje. Vredno je pomenuti i 4 solo albuma snimljenja uz dozvolu benda, od kojih je među ljubiteljima gitare najcenjeniji ”Ace Frehley” (1978), i mnoštvo izdatog video materijala. Kiss je prodao između 75 i 100 miliona nosača zvuka širom sveta (zavisno od izvora), i ima 30 zlatnih ploča (priznanje za bar 500 000 prodatih primeraka jednog albuma u SAD), što ga čini apsolutnim rekorderom u američkoj kulturi i muzičkoj industriji. Iako se često (pogrešno) smatra da su mladi pratili Kiss isključivo zbog njihove pojave i nastupa, navedeno svedoči da je obožavaocima benda bilo stalo i do muzike (pod uslovom da nisu kupovali ploče da hipnotisano gledaju u omotnicu). Krajem sedamdesetih godina Kiss je došao do revolucionarne ideje za finansije benda. Predstavljena je razna roba – ”od igle do lokomotive” – koja nosi zvaničan logo ili motive benda, i milioni su počeli da se slivaju u kasu. Do danas je Simons povremeno predmet podsmeha zbog poriva da komercijalizuje sve i svašta, i stavi logo benda gde god može. ”Kad kupite majicu svog omiljenog benda, to je Kiss”, ne propušta da bocne Džin one sa duplim aršinima – pa jednim mere bendove koje vole, a drugim one koje ne.
Prema pouzdanoj stranici setlist.fm Kiss je imao 2.953 nastupa u svojoj karijeri mada se negde taj broj približava 3.000. Njujorški bend je rekorder i po najvećem plaćenom hard rok koncertu jednog izvođača (ne, Monsters of Rock u Moskvi bio je festival sa besplatnim ulazom). Bilo je to na prvom Kisovom koncertu u Brazilu 18. 6. 1983. godine, kada se okupilo 137.000 ljudi na Marakani u Rio de Žaneiru. Kiss je toliko uticao na koncertnu scenografiju i scenske efekte da su Kiss reference prisutne na svakom nastupu značajnijih izvođača – na detonacijama tokom uvoda u ”One” od Metalike, kada Sabaton postavi tenk na scenu kao postolje za bubnjeve, kad pogledate bela lica sa crnom šminkom članova blek metal bendova, kada Bruce Dickinson ili momci iz Rammstein-a uzmu bacač plamena, ili kada pirotehnika na njihovim koncertima prete da zapale konstrukciju bine. Nećemo ništa pogrešiti ako kažemo da su dve najveće evropske koncertne atrakcije današnjice – Iron Maiden i Rammstein – izašli ispod Kiss šinjela.
Jedan od najlepših doprinosa Kisa istoriji rok/metal muzike su svi oni mlađi bendovi ili njihovi vršnjaci koji su imali poteškoće da se probiju koje su poveli sa sobom kao predgrupe i dali im šansu da se predstave širem auditorijumu i pregršt saveta: Rush, Blue Oyster Cult, Scorpions, AC/DC, Judas Priest, Iron Maiden, Ted Nugent, Motley Crue, Guns N’ Roses, Queensryche, W.A.S.P, Alice in Chains, Anthrax, Pantera, Rage Against the Machine, Rammstein itd. Kiss je prisutan i tamo gde ga ne očekujemo – od solaže u ”Alive” od Pearl Jam-a, koja je, po samom kreatoru Mike McCready-u inspirisana Ejsovom u ”She” (po nekima je i glavna tema pesme inspirisana instrumentalom ”Love theme from Kiss”), preko majice na starom snimku mlađanog Vlatka Stefanovskog, kežual izdanja Čola Simeonea iz Atletiko Madrida ili proslave gola Milanovog Olivier Giroud-a, scena u serijama poput Family Guy ili Mighty Boosh, muzičke teme uz koju se mali Cartmen i drugari bodre da pobede u Warcraft-u…Zato zaključujemo ovaj tekst konstatacijom da je Kiss definitivno jedan od najuticajnijih bendova 20. veka i jedan od fenomena američke pop kulture, i to je prosto tako bez obzira na to da li ih volite ili mrzite. Mada, ako su Lemmy, Cobain, Eddie Van Halen i Dimebag cenili Kiss, zašto ne biste i vi?
Autor: Milomir Maksimović
