Glasni i još uvek u punoj snazi nakon četiri decenije, Cockney Rejects ostaju jedan od najuticajnijih i najnepopustljivijih glasova koji je ikada izrastao iz londonskog East Enda.
Kada se govori o čistom, nepopustljivom uličnom punku, malo koji bend nosi težinu i istoriju kao Cockney Rejects. Formirani 1979. godine u radničkim kvartovima londonskog East Enda, bend je brzo postao soundtrack generacije koja je odrastala između fabričke buke, fudbalskih tribina i betonskih blokova. Sa zvukom koji je bio glasan, direktan i ponosan na svoje korene, Cockney Rejects pomogli su da se definiše i pokrene Oi! pokret, vraćajući punk energiji i svakodnevnim borbama koje su ga oblikovale.
Početkom osamdesetih, njihovi hitovi od “Oi! Oi! Oi!” do “The Greatest Cockney Rip-Off” proširili su se daleko izvan East Enda, stvarajući globalnu kultnu publiku koja i danas raste. Njihova muzika dopirala je i do onih koji nikada nisu kročili u London, a opet su se odmah povezali sa iskrenošću, stavom i pričom sa ulice koju bend donosi.
Više od četiri decenije kasnije, Cockney Rejects ostaju upravo ono što su bili na početku: glasni, vatreni i potpuno nepopustljivi. London iz kojeg dolaze možda se promenio do neprepoznatljivosti, ali identitet benda ostaje ukorenjen u Canning Townu i Custom Houseu, u ljudima i mestima koja su oblikovala svaki rif i svaki krik.
Povodom koncerta u Zappa Baru u Beogradu 29. novembra, Balkanrock je imao priliku da uradi ekskluzivni intervju sa Cockney Rejects, gde će im se kao predgrupa pridružiti lokalna punk sila PogonBGD — idealna kombinacija za veče ispunjeno sirovom energijom i duhom ulice. Bio je to savršen trenutak da se razgovara o nasleđu, besu i onome što ih i danas pokreće.
Balkanrock: Vaša muzika je oduvek nosila onaj sirovi ponos radničke klase. Da li i danas osećate isti žar kao krajem sedamdesetih, ili se taj bes tokom godina promenio?
Cockney Rejects: Bes je i dalje tu, ali danas je teško to ponovo reprodukovati. Kako starimo, toliko toga se menja.
BR: Kada ste počinjali, punk je bio bunt. Sada je istorija. Kako je to biti deo nečega što je od uličnog haosa postalo kulturno nasleđe?
CR: Punk danas ima kultni status. Srećan sam što sam bio tu kad je sve počelo. To što traje više od 50 godina je zaista nešto što treba ceniti.
BR: Da su mladi Cockney Rejects počinjali u današnjoj muzičkoj industriji — streaming, društvene mreže i sve ostalo, da li biste opstali ili bi uništili ceo sistem?
CR: Iskreno, ne mislim da bismo uspeli u današnjoj industriji. Diskografske kuće su sada više-manje zastarele. Danas je život benda postavljanje novih pesama ili videa na YouTube i okupljanje publike preko Facebooka, Instagrama itd. Ne bismo imali šanse.
BR: London se masivno promenio od vaših ranih dana. Kada danas šetate East Endom, šta vas prvo podseća na stare dane, a šta vas najviše nervira?
CR: East London, posebno deo gde sam odrastao (Custom House / Canning Town), potpuno je drugačije mesto. Jedino što me vraća u nostalgiju je kuća moje mame. Preselila se tamo 1941. i i dalje je tamo sa 93 godine. Ono što me nervira je što više nema pabova, niko od mojih prijatelja sa kojima sam odrastao ne živi tamo, i regeneracija ogromnih stambenih blokova sada zaklanja horizont.
BR: Danas se mnogo priča o „autentičnosti“ u muzici. Mislite li da punk i dalje može biti autentičan 2025. ili je to nešto što je postojalo samo nekada?
CR: Nisam siguran da je punk autentičan 2025. Dane slave smo već prošli.
BR: Vaše pesme su inspirisale generacije koje nikada nisu kročile u London. Koje je najluđe ili neočekivano mesto gde ste videli da vaša muzika odjekuje?
CR: Rekao bih Medellín u Kolumbiji i San Salvador u El Salvadoru. Ludo, ali sjajno.
BR: Da možete da odsvirate jedan od ranih nastupa ponovo? Isti prostor, ista publika, isti haos — koji bi to bio i zašto?
CR: To bi bio Bridge House u Canning Townu, East London. Tamo smo odsvirali naš prvi nastup, i još četiri ili pet nakon toga. Zaista posebno mesto sa posebnim ljudima. Legendarno.
BR: Mnogi bendovi s godinama gube energiju, ali vi ste i dalje žestoko energični na sceni. Koja je vaša tajna — bes, adrenalin ili čista ljubav prema buci?
CR: Trudim se da budem u najboljoj formi za nastupe Rejectsa. Zaista verujem da fanovi ne zaslužuju ništa manje od 100% posvećenosti od bilo kog benda koji nastupa. Adrenalin od besa iz ranih pesama je ono što me pokreće.
BR: S obzirom na trenutnu političku i društvenu situaciju, da li ikada poželite da napišete još jednu ‘Oi!’ himnu za današnju generaciju ili su sada ulice previše tihe?
CR: Verujem da bi danas bilo veoma teško napisati istinski klasičnu Oi! himnu. Sada sam 61-godišnji deda, a ne 14-godišnji fudbalski huligan koji sam bio kada sam počinjao. Takođe, u ovom dobu ,,cancel culture” morate biti pažljivi šta govorite ili pevate.
BR: Posle svih ovih godina, šta drži Cockney Rejects u životu? Prijateljstvo, fanovi ili odbijanje da odrastete?
CR: Prvo fanovi, bez njih smo ništa. Prijateljstvo unutar benda je neverovatno. Olga, JJ i Ray su najbolji članovi benda koje sam mogao da poželim. I treće, definitivno naše odbijanje da odrastemo!
