Tačno godinu i dan nakon debitantskog koncerta u Beogradu, sastav Analogna Rasa je ponovo nastupio pred prestoničkom publikom, ovoga puta u MTS Dvorani. Ovaj period, propraćen objavljivanjem albuma i intenzivnom koncertnom promocijom po republikama nekadašnje SFRJ, doprineo je tome da sinoćnja svirka bude drugačija u odnosu na prošlogodišnju.
Na početku večeri, akademskih petnaest minuta nakon planiranog vremena, što je odlično prolazno vreme za ovaj grad, na scenu je izašao Zoran Predin i predstavio prvog gosta – ,,slovenačkog Boba Dylana“ Vladu Kreslina. Analogna Rasa, u skladu sa reputacijom Nikole Čuturila i Zorana Predina, kreativnog dvojca na čelu ovog benda, neguje snažnu vezu sa nasleđem jugoslovenskog kantautorstva. Tako je izbor Kreslina za otvaranje večeri bio potpuno logičan. Uprkos veličini koncertnog prostora i intimnoj prirodi njegove muzike, Vlado je vladao binom. Sam na sceni, sa gitarom, glasom koji se kretao od šapata do toga da se orio salom, vodio je publiku kroz svoje lirske slike. Izveo je četiri numere, otpočevši sa ,,Tistom črnom kitarom“, nastavivši sa pričom o starom dedinom satu, da bi završio u vedrom maniru uz pesmu ,,S Mure na more Jadransko“.
Nakon kratke pauze, na scenu je izašao čitav bend Analogna Rasa. Za razliku od prošle godine, u električnom aranžmanu. Tri gitare, od kojih jedna akustična, bas, bubanj, klavijature i dva prateća vokala. Moćna postava, koja je od starta krenula žestoko, programskom pesmom po kojoj projekat nosi ime. Dvadeset i pet numera bilo je na repertoaru tokom oficijelnog dela programa. Lista se donekle razlikovala od one koju smo slušali na Kolarcu, ali je suština bila ista – dobar balans između angažovanih i emotivno obojenih tema. Smenjivali su se hitovi iz Čuturilove i Predinove karijere, kao i oni sa zajedničkog albuma, a publika ih je jednako dobro prihvatila. Od ,,Glorije“, ,,Sanjam te“ i ,,Vrati se“, preko ,,Ja vraćam sunce“, ,,Kose boje srebra“ i ,,Naj ti poljub nariše usnice“ do ,,Javi se Che Guevara“ i ,,Ni u snu“. Zoran i Nikola su vrlo jasni, otvoreni i beskompromisni po pitanju svojih stavova, političkih i vrednosnih. Auditorijum je to prepoznao, tako da se naelektrisanost u sali nagomilavala.
Pored Ivana Aleksijevića Pančevca, koji se bendu priključio ubrzo po početku svirke, kao gosti su se pojavili Dejan Cukić, koji je u letnjem maniru izneo Čuturilovu ,,Voli me“ i Kralj Čačka, koji je otpevao Predinovu ,,Gastarbajter trubadur“.
Šou je, ipak, pripao dami. Zoran je, otpočevši numeru ,,Kako bih volio da si tu“, odnosno ,,Anja, volim te“, najavio Anju Rupel. U duetu su nastavili pesmu, koja je predstavljala pravi meta trenutak ove večeri, budući da je nisu izveli u originalnom aranžmanu Anjinog benda Videosex, već u pankerskoj verziji Goblina. Bio je to momenat kada je naelektrisanost atmosfere dosegla visok nivo, tako da je veći deo publike poskakao sa sedišta. Usledile su još dve numere iz opusa Anjinog matičnog benda – ,,Moja mama“ i kultna ,,Detektivska priča“.
Oficijelni deo večeri završen je uz Čuturinu buntovnu himnu ,,Ne“, koja je zvučala ljuće i izazvala jaču jezu nego ikad pre, Predinovog legendarnog ,,Praslovana“, da bi pun krug bio napravljen sa ,,Još imaće nas“, temom kojom je ovaj projekat i otpočeo postojanje.
Publika je tražila bis i bend se ponovo pojavio na bini. Još jednom su izveli ,,Voli me“, ovoga puta sa Nikolom kao vokalom. Usledila je ,,Čakaj me“, tokom koje su im se svi gosti još jednom pridružili i horski zapevali sa njima. Kraj je bio potpuno neočekivan. Čuturilo je zadržao bend i zasvirao ,,You Never Can Tell“ Chucka Berryja, a Predin je uzeo palice i otišao da asistira bubnjaru. Znaju obojica, kao veterani domaće scene, da je nakon ovakve večeri, ispunjene visokim nabojem pumpanja i emocija, svima potreban ventil. Upravo to su, uz đusku potaknuta Chuckovim hitom, postigli. Višak energije je izbačen, pa smo mogli u dobrom raspoloženju da odemo u beogradsku noć.
P.S. Postoji u muzici termin fantomska nota. Njime se označava ton koji nije odsviran, ali ga je slušalac čuo. Sličan fenomen, samo u znatno većim razmerama, se desio na koncertu Analogne Rase. Publika je mogla slušati čitavu fantomsku pesmu. Naime, bend nije izveo ,,Šta bi mi bez nas“, premda se podrazumevala. Ipak, svirala je sve vreme u glavama svih okupljenih, u predasima između drugih numera, pred bis i tokom njega, a naročito nakon završetka nastupa. Upravo je, u svom odsustvu, došla još jače do izražaja, uvezavši višečlani bend, njegove goste i publiku u jedinstvenu skupinu.
Imavši to u vidu, kao i spremnost Zorana Predina i Nikole Čuturila da prirede slušateljstvu iznenađenja, ostaje da očekujemo nove uratke i nastupe ovog dvojca i njihovih saboraca.
