Ruši se doktrina neutralnosti

“Mogu da razumem da je neka zemlja neutralna, ali je važno na čijoj je strani neutralna”, izjava je koja se pripisuje Winstonu Churchillu, a savršeno ilustruje pozicije mnogih država posle ruske agresije na Ukrajinu.

Neutralnost je legitiman izbor opredeljenja u međunarodnim odnosima još od vremena kada su sile pobednice nad Napoleonom na Bečkom kongresu 1815. ovaj status dodelile Švajcarskoj. Krajem Drugog svetskog rata saveznici su imali negativan stav prema neutralnosti kao statusu, pošto se smatralo da neutralne države Evrope nisu dale dovoljan doprinos zajedničkom naporu da se sruši Treći Reich. Švajcarskoj sve do 2002. nije bilo dozvoljeno da uđe u Ujedinjene nacije kao neutralna, iako je bila članica Društva naroda u međuratnom periodu.

Jačanjem suparništva između SSSR-a i SAD-a na tlu Evrope, Moskva je počela da razmišlja o “sanitarnom kordonu” prema Zapadu. Prva linija tog odbrambenog obruča bile su države Varšavskog ugovora, drugu su činile kapitalističke zemlje na granicama SSSR-a.

Finska je bila prva koja je posle Drugog svetskog rata, 1947, prihvatila neutralnost i sve do raspada SSSR-a vodila veoma uzdržanu spoljnu i bezbednosnu politiku. Uz tradicionalno neutralnu Švedsku stvoren je “nordijski balans”. Austrija, koja je bila pod okupacijom saveznika, samostalno se odlučila da 1955. proglasi neutralnost, pa su se strane vojske povukle.

Austrija, Finska, Švedska, Švajcarska i nesvrstana Jugoslavija činile su veliki tampon između Istoka i Zapada. Tako je bilo sve do rušenja Berlinskog zida 1989, raspada SSSR-a, prestanka hladnog rata i uspostavljanja unipolarnog sveta pod vođstvom Amerike.

Sa Rusijom iza leđa, deo bivšeg sovjetskog sveta počeo je da razmišlja o neutralnosti. Ukrajina je prvim Ustavom predvidela budući stalno neutralni status. Moldavija je neutralnost proglasila Ustavom iz 1994. Generalna skupština UN-a potvrdila je status stalne neutralnosti Tadžikistanu.

NATO u međuvremenu počinje da se širi na istok. Osam talasa proširenja počelo je prijemom Poljske, Mađarske i Češke, nastavilo se baltičkim državama 2004. i završilo Crnom Gorom, Severnom Makedonijom i konačno Finskom i Švedskom.

Rusija je sve vreme pokušavala da aktivira koncept neutralnosti kao mehanizam sopstvene odbrane i očuvanja svoje zone uticaja. Insistirala je da se Ukrajina vrati u vreme kada je Vrhovna rada 2010. proglasila da je zemlja “van blokova”. Kada u tome nije uspela, oslonila se na vojne intervencije. Prvo u Gruziji, a posle narandžaste revolucije u Kijevu i u Ukrajini, koja napušta koncept neutralnosti i usmerava se ka NATO-u i EU, što je zapisano u novom Ustavu.

Moskva podršku neutralnosti vidi kao način da blokira proširenje NATO-a. Mnogi smatraju da je Srbija svoju maglovitu vojnu neutralnost 2007. proglasila u skladu sa instrukcijama iz Moskve i da je to bio deo cene za rusku podršku oko Kosova.

Beograd nema hrabrosti da se opredeli iako to ne bi trebalo da bude teško: Srbija se u svojoj spoljnoj politici geostrateški izjasnila za Zapad, za Evropsku uniju. Iz emotivnih i populističkih razloga odbija se članstvo u NATO-u zbog bombardovanja 1999. Proglašena je vojna neutralnost.

Sada se u punoj dramatičnosti iskazuje cena koju zemlja mora da plati zbog svog diplomatskog vrludanja i koketiranja zemlje koja je kandidat za članstvo u EU sa Rusijom. Rusi su se odavno povukli iz KFOR-a na Kosovu, a da je Srbija u NATO-u, imala bi reč u odlučivanju, moguće i šansu da pošalje svoje vojnike u okviru misije, što sad, bez obzira na odredbe Rezolucije 1244, nije u mogućnosti. Aleksandar Vučić brani naopaku kosovsku politiku Slobodana Miloševića, a sigurnost i budućnost Srba na Kosovu državnom rukovodstvu i nije prioritet.

Najnoviji primer tiče se krize oko Naftne industrije Srbije. Da je Srbija članica NATO-a, ako ne i EU, Amerikanci bi poštedeli NIS sankcija kao što je to administracija Donalda Trumpa učinila prema Mađarskoj. Premijer Viktor Orban jeste svojevrsna krtica Vladimira Putina, kritikuje sankcije Rusiji i blokira put Ukrajine ka EU, ali on je u NATO-u. Saveznik.

Srbija je nigde. Bez pravih saveznika na Istoku i na Zapadu. Došlo je vrema za naplatu, a problem je što cenu plaćaju građani, a ne Vučić, glavni kreator ovakve politike čije su nedorasle globalne ambicije dovele do ovakve situacije. On sebe godinama u Bruxellesu predstavlja kao evropejca, ponavlja floskule o evrointegracijama, a istovremeno režimskim medijima nalaže da vode kampanju protiv Zapada koji želi da “uništi” Srbiju. Tako se, u indigo kopiji, ponaša i na Istoku, ali je pročitan na obe strane. Portparolka ruskog MIP-a Marija Zaharova nedavno je uputila ciničnu poruku: ima li u Srbiji više Vučića, pošto onaj koji dolazi u Moskvu priča jedno, a na drugim lokacijama drugo.

Nije više vreme za neutralnost Srbije koja se zasnivala na uverenju da se mir bolje čuva bez otvorenog svrstavanja. Ukrajinski rat je sve promenio. Kada su planirali “specijalnu vojnu operaciju”, stratezi u Kremlju računali su na brz pad vlasti u Kijevu i pretvaranje Ukrajine u veliku tampon-zonu, koja je trebalo da štiti zapadne granice Rusije od daljeg napredovanja NATO-a na istok.

Moskva je agresijom ostvarila suprotno: NATO ide dalje na istok, udvostručio je kopnenu granicu sa Rusijom, proširio svoj vazdušni prostor, a Baltičko more prelazi u strateški posed Zapada. Vojna struktura NATO-a ojačana je dvema savremenim i dobro opremljenim armijama Finske i Švedske.

Posle decenija neutralnosti, Finska i Švedska su u jednom od najdramatičnijih geopolitičkih zaokreta odustale od tradicionalne politike nordijskog mira i ušle u NATO, iscrtavajući nove konture evropske bezbednosti. Neće Finska sa armijom od 23.000 ljudi – manje od policijskih snaga New Yorka – bitnije uticati na razvoj događaja na ukrajinskim frontovima, ali otvara važno geostrateško pitanje: koliko je održiv koncept neutralnosti? Koliko neutralne države faktički pomažu ruskoj agresiji?

“Ne postoji put nazad u prošlost iluzionističke neutralnosti”, poručivao je bivši švedski premijer Carl Bildt.

Ulazak dve skandinavske zemlje u NATO ostavio je Evropu sa pet neutralnih država: Austrija, Irska, Kipar, Malta i Švajcarska. Irska tvrdi da je vojno, ako ne i politički neutralna, ali obučava ukrajinske vojnike. Austrija, Kipar i Malta insistiraju da su vojno neutralne, ali ne i “neutralne oko vrednosti”. Sve tri zemlje su de facto sopstvenu obranu poverile NATO-u. Švajcarci ističu da su neutralni i vojno i politički, ali se pridružuju zapadnim sankcijama Rusiji.

Da li se ruši doktrina neutralnosti i koliko je koncept održiv u savremenom svetu? Očuvanje neutralnog statusa postaje sve manje važno jer te države više nemaju značaj kakav su imale u vreme hladnog rata kada su bile od koristi i Istoku i Zapadu. Danas velike sile sve manje poštuju neutralnost, a te zemlje i Istok i Zapad pojačano pritiskaju boreći se za uticaje. U EU neutralci postaju prepreka u naporima da EU razvija zajedničku odbrambenu politiku i jača bezbednost čiji je garant NATO.

Pobornici neutralnosti i dalje tvrde da su korisni i da su kroz istoriju služili kao tampon-zone ili diplomatski posrednici, ali ruska invazija je pokazala da su države van velikih savezništava ranjivije.

Vojna neutralnost ima sve manje smisla. Male zemlje mogu da imaju opremljene armije, ali šta je to u dimenzijama savremenog ratovanja kada države troše na stotine milijardi dolara na koordinaciju snaga na kopnu, moru, vazduhu, u kosmosu, ili za sajber-ratovanje?

Posmatrano iz diplomatske i vojne perspektive, neutralnost Austrije, Irske i Malte postaje sve problematičnija – po njih. Švajcarska je drugi slučaj jer ima snažnu i dobro opremljenu armiju. Podseća na Srbiju koja uporno povećava izdatke za odbranu da bi održala svoju samoproklamovanu vojnu neutralnost koja, za razliku od četiri evropske države, nije međunarodno verifikovana.

Ključna zemlja koja je trebalo da bude neutralna jeste Ukrajina, gde se potvrđuje da stratezi u Kremlju nisu u stanju da svoj uticaj van granica Rusije obezbede kroz aktivnu politiku, ekonomske tokove, masovnu kulturu… Putin pokazuje da suštinski ne razume šta nagoni države Evrope da traže okrilje NATO-a. Zato Rusija ostaje oslonjena na silu, pritiske, subverzivna dejstva.

Da li Srbija i BiH treba da postanu članice NATO-a? Da. Da li treba da predstavljaju deo “sanitarnog kordona” Rusije prema Zapadu? Ne. Zašto onda Srbija čuva svoju vojnu neutralnost i instruira i Republiku Srpsku da ne dozvoli ulazak Bosne i Hercegovine u NATO? Zašto se Rusiji dopušta da vršlja po regionu kao što to čini i po Ukrajini, Gruziji ili Moldaviji – samo zato što nisu članice NATO-a?

Srbija i BiH su okružene NATO-članicama što je bezbednosni prsten već sad dobar za nas. Otvaraju se mogućnosti zajedničkih odgovora na globalne izazove na osnovu zajedničkih vrednosti i principa. Članstvo u NATO ne garantuje ulazak u EU, ali ga svakako ubrzava. Uslovi za članstvo u EU su komplikovaniji nego za članstvo u NATO. Postoje i ekonomski motivi bržeg razvoja. Članstvo doprinosi višem rejtingu zemlje i ohrabruje priliv stranih investicija.

A što se ruskih pretnji tiče, Moskva je upozoravala Helsinki i Stockholm na “ozbiljne političke i vojne posledice”, ali sve se završilo kao i sa Crnom Gorom i Severnom Makedonijom pre toga. Odluka o članstvu u NATO nije uslovljena strahom. Vučić to ne želi iz ideološke bliskosti sa Istokom i straha od Putina. Hoće li novorođeni Milorad Dodik posle skidanja sankcija odustati od svog protivljenja NATO-u? Bilo bi to zgodno za njega, a korisno za BiH.