Do trećeg dana multižanrovskog praznika na jezeru Jarun se već ustalio izvestan ritam. Veštim manevriranjem oko kaljavih delova šetališta, posetioci su već unapred znali gde i koliko rano treba da dođu kako bi zauzeli najbolja mesta, a kiša je srećom popustila, orosivši zemlju parka svega jednom, nešto malo pre početka programa. Sa najsnažnijim preostalim delom lajnapa za sva tri dana, ostalo je samo prepustiti se brzacima vibracija dopirućih po poslednji put sa masivnih bina.
I najnovija imena na sceni su večeras ciljali do vrha. Poreklom iz Slovenije, kao pobednici užeg izbora Breakthrough takmičenja održanog pri festivalu, Astrid & The Scandals su možda jedinstveni sastav dorastao zadatku spasavanja regionalnog ogranka trip hopa, koji je već decenijama na izdisaju. U praksi je, doduše, njihov odnos prema vremešnoj paleti primarno UK nasleđa ireverentan, te u repertoaru nalaze mesto različitim indie, a što se tiče Astridinog nastupa, i uticajima vokalanog džeza.
Sugestivno se izvijajući, zgodna Astrid na traci koketira uz puls tvrdih bitova, oplemenjenih sanjivim gitarama, sa lakoćom posežući u najdalje delove svog neverovatnog vokalnog registra jezikom pop soula. Umesto žanru svojstvenog sajber-poptimizma, imidž i gitarski orijentisan zvuk benda odražava jedan realniji, prizemljeniji odnos sa svetom, a jedino što im nedostaje je jedan pravi, lako pamtljiv singalong-hit koji bi celu priču zaokružio na holistički način.
Ubrzo nakon toga, na World bini su se otpisali Kiper, jedno od važnijih imena zagrebačkog hardcorea iz sredine 2000-ih. Malo Minutemena i Descendentsa, stav koji osciluje između opreznog pesimizma i nepodeljene vere u bolje sutra, te jednostavno pank razbijanje za publiku u nastajanju bili su, u kontekstu ostatka festivala, donekle neočekivani.
Metod selekcije očigledno naklonjen recentnim bendovima, pak nije sprečio ekipu da nizom srednje brzih numera uspostave jedan lep odnos razmene – oni daju odlične, pevljive pesme, a publika vraća iskrenim aplauzom i njihanjem uz prosti ritam. Uz lepo ide i korisno – u jednom od najboljih trenutaka za ceo set najavili su budući EP koji će ugledati svetlost dana u zajedničkom izdanju Geenger Records i PDV, naslovnom pesmom „Aksiom„.
Put glavne bine, već se mogao čuti prvi talas pozitivnih vibracija iz kuhinje UK sastava Bombay Bicycle Club. Momci i devojka su, odmorni od jučerašnjeg sjajnog nastupa u beogradskom Domu omladine, a u širem smislu nakon duže stvaralačke pauze, zaposeli binu u znaku novootkrivenog poriva za svirkom. Uz to, ovaj je nastup za njih značio zatvaranje kruga od deset godina, budući da su 2014. već jednom uspešno nastupili pod barjakom INmusica.
No, kakva je opšta slika? Trenutno stanje na indie sceni dostiže kritičnu tačku. Algoritmi striming servisa podstiču prosečnost, aktivno plasirajući kontingent bendova bezbednog zvuka, prilagođenog najvećoj mogućoj slušalačkoj masi. Dobre metrike i umreženost vode glavnu reč, a dobra muzika – ono što je oduvek jedino bilo bitno – ostaje prepuštena na milost i nemilost fanova, od kojih će samo najvatreniji zajedno sa izabranim bendom proći kroz sito i rešeto. Biciklistički klub pak ne mari za ovu dog eat dog dinamiku, insistirajući da su samo srećni što ponovo mogu da rade ono što vole.
A svoj posao obavljaju svetski. Nastavši iz tihog protesta prema sceni tog doba, prezasićenoj tmurnim temama i soničnim tendencijama, biciklisti se drže svog vibrantnog, bogatog, ali u krajnjoj liniji skromnog izraza. Osunčane gitarske linije na „Feel“ se štipaju sa šuškavom elektronskom podlogom, dok perkusije poskakuju u ritmu koji asocira na afrički soukous. Bestežinska gorčina u osnovi indie zvuka 2010-ih ovde ustupa pozornicu novom optimizmu i sazrevanju tako da se zdravo samopouzdanje koje dolazi iz pomirenosti sa svojim mestom u svetu poima intuitivno, bez ijedne suvišne reči.
„I’m ready to owe you anything“ – tonovi se nižu kao obećanja, o čijem ispunjenju nema nikakve sumnje. Kako se poslednji tračak sunca probijao kroz viseće oblake, bilo je teško ne primetiti ljude pored puta koji vodi do glavne bine, kako sede na kabanicama i jaknama, mnogi od njih sami, u tihoj kontemplaciji. Razdragani bas je mileo po gitarskoj draperiji baš kao mravi na jednom delu mokrog tla, jer za njih festival života, kao i pevanje iz prednjih redova, ne može i neće da stane. Proletevši repertoarom u dobrom društvu Jacka Steadmana, bend je naročitu ljubav pokazao prema najboljem delu svoje diskografije – stvari sa „A Different Kind of Fix“ (2011, Island) nikada nisu zvučale ovako kompletno.
Na Worldu se, za to vreme, zakuvalo nešto opasno dobro. Ako je ko slučajem znao kako izgleda tipičan nastup Ibibio Sound Machine, ne bi mu teško da sam domisli vreo afrički vazduh i u najhladnijim uslovima. Srećom, klima je još uvek bila prijatna kada su brilijantna Eno Williams i gospodar žice, Alfred Kari Bannerman krenuli da bodre receptivnu masu svojim afro-funk elektricitetom.
Koreni sastava baziranog u Londonu dosežu sve do daleke Nigerije – u pletivu figura inspirisanih Jamesom Brownom, infektivni ritam krije afinitet prema afrobeatu i highlifeu, predstaljvenim u osavremenjenom obliku. Glavni Enoin as je njena sposobnost da potpuno zarobi pažnju konstantnim pozivima na učešće, bilo da je u pitanju horsko pevanje svakog od tri krila publike, jednostavna plesna rutina, ili hvatanje krivine do brzo pripravljene doze dopamina, ona je svetski igrala ulogu majstora ceremonije.
Proces snimanja poslednjeg albuma je sastavu predočio mogućnost eksperimentisanja sa elektronikom koja je brujala u pozadini nekolicine stvari kao široki ambijentalni kanvas. Ako je nastup Bombay Bicycle Club pogodovao individualnoj intelektualnoj razdraganosti, Ibibio su svirali u znaku sledeće prirodne etape, koju obeležava pravi ritual zajedništva. Zašto onda ne iskoristiti zgodnu priliku, i rasterati sav loš mojo? Upravo je to bila Enoina zamisao dok je, proglasivši zagrebačku publiku zvaničnom Vatrenom ekipom, tokom pripremne ritualne đuskalice „Fire„, u razbuktali plamen bacila sve crne misli koje nagrizaju klonuli duh. Žestoka „Protection From Evil„ je zaokružila obred zaštitnom mantrom, namenjenom da izbavi slušaoce svih strahota koje se trenutno, i uvek dešavaju u svetu.
Ipak, ni dobre vibracije prikupljene u okviru kraćeg fanki praznika ne mogu zaštititi istinskog ljubitelja od razočarenja koje je tokom dvočasovnog seta razradio Röyksopp. Norveški dvojac u licu Sveina Bergea i Torbjørna Brundtlanda, čija muzika osvaja milione fanova širom sveta, između ostalog zahvaljujući čuvenoj GEICO reklami, bez oklevanja je pred javnim sudom pregazio svoj genijalni lik i delo.
Na prvi pogled, ovo je bio samo običan, pretenciozni elektronski set koji bi, samo da je sredstava, radio svaki drugi veći DJ. Do banalnosti očigledno prekrajanje generičnog synthpopa još derivativnijim electro houseom komplementira maksimalističku scenografiju – dok u pozadini tupavo odbrojava „Impossible“ na kojoj u odsustvu Alison Frapp, jedne od brojnih situacionih vokalnih diva, glavni deo posla radi snimljen vokal, plesni ansambl izvodi svoju masivnu, futurističku koreografiju. Stojeći u stroju dok sporadični efekti i nabadanje činela buše elektronski mišmaš, oni se izvijaju i gibaju u ritmu neupečatljivog EDMa, dok ih dvojica mastermajndova, kao Daft Punk sa AliExpressa, nadziru sa svog DJ pulta.
Laseri, distopijska budućnost, zvona, praporci – reklo bi se, set kao set, da ova stara rana ne ide mnogo dublje. Teško je poverovati, ali isti ovi ljudi koji sada klepaju omote za albume uz pomoć veštačke inteligencije, plaćaju rediteljima da sterilnim, „konceptualnim“ pseudointelektualizmom nadražavaju ganglije mejnstrim publike, i uopšte se postavljaju kao McDonalds savremene elektronike, nekada su bili jedno od obećavajućih, nemerljivo kreativnih imena downbeat scene.
Tu i tamo, ova ingeniozna sposobnost soničnog pripovedanja proviruje iz opšteg haosa. U prelepom prelazu tokom „Here She Comes Again„, gde gostuje Jamie XX, još jedan u nizu čestih saradnika, melodijski motiv, kao odjek iz prošlosti, natkriljuje jeftinu, visokokaloričnu sintezu zvukova. Glacijalna linija je, bar na trenutak vratila vreme unazad, kada je još uvek bila aktuelna ploča „Melody A.M.“ (2001, Wall of Sound), naširoko priznata kao jedno od kompletnijih ostvarenja elektronike s početka milenijuma, za najvredniju verziju koje je, inače, varijantni omot radio lično Banksy.
A sada? Marvel iz sveta vokalno intonirane elektronike. Bombastično, sinematično i nesposobno da produkcijskom šminkom i grandioznošću mračne svemirske opere prikrije konstitutivnu prazninu. Da li je bilo đuskanja? Naravno, u trenutku, niko ne bi mogao da se odupre prodornoj dernjavi sintova, vizuelnom spektaklu sačinjenom od lasera, uperenih prema gomili, i neonskim stubovima koji su zajedno sa reflektorima obasjavali noćno nebo iznad Jaruna. Niko, osim možda pasioniranih ljubitelja EDM-a, koji bi da istražuje dalje od savršenih, preterano izglancanih površina.
Recka na festivalskoj aplikaciji bi mogla da prevari slučajnog putnika da se u skrivenom bastionu Hidden Stagea u isto vreme traje korporativ jednog od najvećih igrača iz sveta avio prevoza, ali je ova Lufthansa barem triput zanimljivija. Bend koji već aktivno ispunjava sva obećanja ostavio je srce na bini, izvodeći stari materijal, kao i neke nove pesme sa Далеку од вистинското нешто – eto spojlera sa godišnje liste – jednog od najboljih regionalnih albuma ove godine.
Prepoznatljivi po smeni vokala i karakterističnom oblačenju – uzgred, u nekom trenutku su na sceni aktivne do tri gitare – momci su svi takođe deo Gola planina kolektiva, koji se aktivno bori za očuvanje makedonske alternativne scene. Nezavisni i do koske strastveni, svoju stanicu na aktuelnoj turneji su začinili prevashodno najuspešnijim singlovima – agresivnom „На мајка ми ѝ е доста од нас„, ali i sanjivom „Јапонија„. Dok je za prosečnog slušaoca prijemčivija plesna muzika tresla glavni stejdž, svako koga je kopkalo šta to trenutno rade Makedonci u svom skrivenom andergraund kutku, nagrađeni su vrsnim, psihodeličnim art punkom, koji je idealno predupredio sledeći bend. Vijugave gitare i treskanje temelja ispunili su čitav zatvoreni prostor, a euforična gomila, sačinjena delom i od zemljaka benda, nije ostala ravnodušna na priređeno prašenje.
Ni najskuplja produkcija nije mogla da parira vizuelnoj papazjaniji koja je krasila videobim aktuelnih art-punkera Squid. Srednjevekovni logotip, obgrljen desetinama malih heruvima stoički je visio na beloj pozadini, dok su se smenjivali stock vizuali – te ekipa mladića koja beži od nečega izvan horizonta, ubrzo komično isparavajući iza jednog od slova; te šturi 3D render mutavog jelena, koji luta ekranom, dok ga iz ćoška ne otera baja sa mašinom za pranje podova. Zašto? Ko zna! Sva pitanja uputite peraču podova.
Ovaj UK sastav, trenutno baziran u Bristolu, najbolje je čuvana tajna festivala – definitivno dostojna glavne bine, uprkos teško svarivoj, abrazivnoj rekonstrukciji post-punka. Šačica neupadljivih tipova, koji su sekund ranije već okupljenim prvim redovima pokazivali najobičniju tonsku probu, sada su putem instrumenata kidisali u inat punk stagnaciji, odražavajući idejni poriv svoje matične Windmill scene. Okupljeni oko istoimenog kluba u Brixtonu, zajedno sa drugim sastavima kao što su Black Country, New Road, black midi i shame, ovi mladi jeretici su otprilike ono najbolje što UK trenutno ima u ponudi.
Kao James Chance u haotičnoj tuči sa postavom Devo iz osamdesetih, klizajuća bas linija u refrenu „The Cleaner“ i usidreni, mesingani ritam bubnja drže na okupu razigrani gitarski roj. U svemu ovom bućkurišu, mesto se našlo za čak dva vokala: prvi, melodičniji, pripada gitaristi Antonu Pearsonu, i uglavnom funkcioniše kao podrška bubnjaru Ollieju Judgeu, koji ovde vodi glavnu reč. Način na koji ovaj kratko podšišani frik frazira i razvlači slogove poput istopljenog sira nemoguće je adekvatno pretočiti u reči, stoga, po analogiji – Ollie peva kao što Jim Carrey glumi. Prenaglašen, vulgaran i lakrdijaški, on je dvorska luda punka – tačka raspadanja sistema koja, istovremeno, čini preduslov samog njegovog opstanka.
Razigravanje ekipe je postepeno, i nalikuje zavlačenju plena u klopku. Tu i tamo, poneki sint, filter koji obrezuje činele, truba i kravlje zvono. Squid jesu spontane budaletine, ali taj humor serviraju u hirurški preciznim dozama. A kada su ozbiljni, kao na „Undergrowth“ koja je mahom dezorijentisano samoispitivanje o postojanju života posle smrti, onda i materiju tretiraju s istom radoznalošću koja čini njihov rad tako svežim otkrićem.
Nije izostalo ni igranje sa pop motivima. Najbolja stvar na repertoaru, „Narrator„, je nevešto prekrivena radio rock mašina koja radi na nuklearni pogon, uz pomoć koje je Ollie sa prijateljima tokom nekih desetak minuta od bazičnog ritma kuvao bombetinu od refrena. „I play my part“ – fraza se gubila u noćnom nebu barem pedeset puta, pre nego što je sagorela u furioznom, melodičnom viru punk nasilja. Sam Ollie, namerno se oglušivši o zemljaka koji je proglasio kako su on i ekipa came here for Squid, najbolje je sumirao nastup – Slint? We’re the third best Slint tribute act in the world. Ko razume, shvatiće.
Prirodno je da se čak i vunderkindi novog panka osećaju nedostojno uoči finalnog vatrometa alternative u izvođenju The Smashing Pumpkins. Are you excited for The Smashing Pumpkins? -kakvo pitanje! Uzbuđenje se moglo seći nožem, kada se praktično ceo festival sjatio pred glavnu binu, tako da su mnogi završili stojeći na glavnoj stazi. U ovoj masi, mlađi fanovi verovatno nisu bili ni svesni koliko su privilegovani da na istoj sceni vide tri četvrtine originalne postave. Ex-tiranin Billy Corgan, legendarni dobošar JC i neponovljivi James Iha. Uz pomoć Kiki Wong, svi na jednom mestu. Alo!?
Neobičan tek dok se ne izoštri vid, i uoči da je Corgan odeven u crne robe kao zlikovac iz Underworlda ili kakvog drugog B-slešera 2000-ih, uvodnik metalskog temperamenta „The Everlasting Gaze„ je digao temperaturu u parku za čitavih nekoliko stepeni. Iz ere kada se svaka šuša u bloku igrala Nine Inch Nailsa, ova je stvar, začudo, ostarila dosta graciozno, a očigledno namereni da iscede poslednji atom snage iz zatečene mase, Billy i ekipa su stavili tajmer na „Doomsday Clock„, čije je otkucavanje prirodno naleglo na tešku obradu U2.
Karte su na stolu – iako će se, naročito uz ovu postavu, uvek izvući na suhi karakter, Corgan nikada nije bio naročito dobar pevač. Doduše, da li je to bilo bitno kada celom poljanom šure „That Which Animates the Spirit“ i memetični refren – despite all my rage, I’m still just a rat in a cage. Iz euforičnog prijema, koji se mogao videti kroz lajt šou, istačkavši publiku i bend u svim zamislivim smerovima – apsolutno nije. Počasno mesto prvog klasičnog mega-hita koji znaju čak i oni koji neobavezno lutaju orbitom rokenrola, pripala je „Today„, čija je grunge potka vraćala u zlatno doba MTV-ja, diskmena i generalno, epohe kada bendovi nisu zvučali kao da su sišli sa iste pokretne trake.
Naravno, novija „Spellbinding“ nije mogla da ne odskoči od ostatka čopora. Kao Ihino blistavo belo odelo, protivteža je uvek dobra, te se, zamandaljena iza zida rozikastih sintova, masivna refrenčina nije libila da prošara nebo atmosferom slepe zaljubljenosti. S one strane, u drugoj polovini seta, „Adore, Adore“ je svojim bristolskim bitom otkucala ljubavno pismo dvehiljaditim – naravno i za Corgana, da na njemu lukavo prede. Ipak, gitara je ta koja je obeležila veče; iako sada više žrtve nego prvoborci grandiozne konceptualnosti, Pumpkinsima se teško može poreći da „That Which Animates the Spirit“ raskiva vufere na sastavne časti.
Parada hitova dostojna svetskih arena privedena je kraju uz trilogiju koja je upisana u genetski kod alternativnog rocka. „Jellybelly„, „Cherub Rock„ i „Zero“ – svaka od ovih stvari je do te mere nezamenjiva, da i etablirane glave iza kojih stoje višedecenijske karijere mogu samo da sanjaju o jednom ovakvom hitu. Istina, svet, a sa njim i zvuk su otišli daleko, ali vanvremenski kvalitet – blazirana, a sveža; nežna, dok je istovremeno nepomično teška, muzika Pumpkinsa je zapis u vremenu jedne hrabre, nesavršene, ali neprevaziđene generacije.
Poslednje izdanje INmusic festivala pokazalo se kao kompletno iskustvo. Iako su se tu i tamo mogli čuti komentari kako je ranije bilo bolje, što spisak bivših lajnapa podržava barem nominalno – ruku na srce, nije fer žaliti se na ovakav program. Hrpa aktuelnih bendova, sijaset stilova, odlična klopa, principijalno odsustvo gužvi, pa i sveže vreme tokom dva od ukupno tri festivalska dana. Uz svest o trenutnim mogućnostima, neka uspeh komšija u Hrvatskoj bude poziv svim organizatorima u regionu – uradite još bolje!
