Razlog zakazivanja dodatnog koncerta, odavno bez preterivanja i potpuno opravdano smemo reći – globalne, kulturološke atrakcije, mnogima (neopravdano?) kontroverzne grupe Rammstein u Beogradu, motivisan je munjevito rasprodatim ulaznicama za onaj prvi, 24. maja. Ipak, u kontekstu sumiranja utisaka, simbolika odabranog datuma, nekadašnjeg državnog praznika poznatog kao Dan mladosti, dobija posebno značenje. I kao što je izazov parirati sjajnoj reportaži naše Tamare Đokić sa prvog ovogodišnjeg, a ukupno trećeg po redu susreta kultne šestorke sa beogradskom publikom, nema sumnje da je kontinuirano opravdavanje ukazanog poverenja tih istih poklonika muzike ili naprosto spektakla odgovoran zadatak. Rammstein su ga, očekivano, ispunili germanski precizno i bez greške.
Objasniću odmah ovu prvu u nizu, ali svakako najkrupniju simboličnu vrednost događaja od subote uveče. Rammstein su mnogima bili upoznavanje sa metalom ili rockom; drugima naknadno otkriće čiji koncept, estetiku i (auto)ironiju počinjete da cenite s godinama (slučaj potpisnice ovih redova); a trećima predmet znatiželje budući da, ovde, ne manjka ni dima, ni vatre. Naprotiv!
Vest o njihovom dolasku pokrenula je negde uspomene, drugde prirodan impuls trenutne (nadajmo se, i večite) buntovne mladosti, a svima onaj fantastični osećaj da se svet iznova otvara u našem glavnom gradu. Odavno više nema prazničnih sletova, ali je ovaj metal skup mestom, spomenutim datumom održavanja i afirmišućim, pozitivnim kolektivitetom probudio upravo takav osećaj zajedništva. Svaki put kada, što se sve ređe dešava, neko zaista veliko svetsko ime reši da nas ne zaobiđe na aktuelnoj turneji, taj osećaj oživi u punoj snazi i podseti nas koliko nam je zapravo nedostajao.
A Rammstein, budimo potpuno objektivni bez obzira na pojedinačne ukuse, jesu veliki. Gigantski. Da fama koja ih prati nipošto nije samo produkt fraza, izvikanosti, gađanja logističkim podacima, ciframa i pirotehničkim čudesima, razumete tek kada se nađete na licu mesta. Zahvaljujući YouTube platformi i generalno društvenim mrežama, poslednje decenije imamo priliku da unapred ispratimo pripreme i početke turneja, da sve to vidimo i čujemo online. Međutim, nikada ništa neće uspeti da dočara, kamoli potpuno prenese autentičan, neposredni doživljaj. Tu su Rammstein majstori zanata svaki put, oni priušte poklonicima nadrealno, nezaboravno iskustvo.
Utisak veličanstvenosti počinje još dolaskom do tržnog centra „Ušće“, pa stazom ka istoimenom parku, dok pratite nepreglednu kolonu ljudi svih profila, uzrasta, nacionalnosti, uglavnom u crnim majicama različitih bendova. Mnogi su se uveliko pozicionirali izvan ograde, posedali po travi kao u nekoj verziji industrial Vudstoka: unutar koncertne, tzv. party zone to, zbog još vlažne i blatnjave zemlje, ipak nije bilo preporučljivo. Dugi redovi pred štandovima za prodaju oficijelnih suvenira sa turneje, te više kontrolnih punktova, poslužili su kao nagoveštaj centralne tačke pravog Ramm-grada, famozne impozantne pozornice koja se uzdiže ispod predvečernjeg neba. Od trenutka kada ugledate zanimljivu konstrukciju, mnogo puta ćete ostajati bez daha. Najpre, posebno ukoliko ste smešteni na nekoj od četiri tribine, fascinirani ste morem ljudi svuda okolo, dokle pogled seže. Istina, večita novomilenijumska boljka nas analognih nostalgičara je predominacija smart telefona koji kvare atmosferu, ali, šta da se radi – u takvoj eri živimo. Elem, bina (adekvatno vremenu) nalikuje distopijskom fabričkom postrojenju ili možda Mordoru bez Sauronovog „zlog oka“ u sredini. Verujem da je svako imao sopstvenu asocijaciju, što je još jedno majstorstvo poigravanja Rammstein-a s različitim estetskim, intermedijalnim i društvenim diskursima.
U sumrak, tačno u 20 časova, pred publiku izlazi, ne baš predgrupa u doslovnom smislu, ali (sada nedostaje odgovarajući prevod i razumem korišćenje tuđica!) opening act, duo Abelárd. Na prvi pogled možda neobičan izbor, pijanistkinje Eloiz Ervue i Jolanda Kuznjecov u klasičnim aranžmanima izvode muziku Rammstein-a, što zvuči ne samo virtuozno, već iznenađujuće prikladno kao suptilna, prefinjena uvertira za eksploziju koja sledi. Sem toga, ukoliko su nekome kasnije zafalile pojedine numere poput „Ohne dich“, dobio je makar utešnu, akustičarsku/klavirsku izvedbu. Činjenica je da otvarati koncert Rammstein-a nije baš lako: koji god „tipičan“ bend izabrali, glavni će ga neminovno progutati. Stoga su ove simpatične i talentovane devojke, poput dve Lorelaj na usamljenoj hridi – izdvojenoj manjoj platformi levo od glavne bine – tokom pedesetak minuta lagano vodile sve nestrpljiviju publiku do odbrojavanja.
Pada mrak. Poneki odblesak reflektora podgreva uzbuđenje. Za pun doživljaj, Rammstein se gleda noću i na otvorenom prostoru, što znači da smo imali sreće sa pravim uslovima. I onda: kontinuirana eksplozija. Dva sata i petnaestak minuta, uključujući dva bisa, trajala je odlično uvežbana predstava za sva čula, demonstracija energije, stava, uigranosti tri decenije složne skupine, koja širom sveta pronosi i deli spektakl vredan svake pare uložene u karte. I još mnogo više od toga. Svaki detalj, svaki minut, efekat, geg, ima svoje mesto, logiku, značenje.
Koncert uokviruje u isti mah stišani i pompezni, dostojanstveni manir „svemirske opere“. Na središnjem stubu koji će tokom večeri imati različite funkcije, pojavljuje se tekst, a odmah potom lift sa vrha spušta članove benda, takođe stilizovane poput SF/distopijskih junaka. Šestorka je dobro poznata: Rihard Kruspe (gitara), Paul Landers (gitara), Oliver Ridel (bas), Kristof Šnajder (bubnjevi), Kristijan Lorenc (klavijature) i, naravno, frontmen Til Lindeman. Pozdravivši publiku, dok zamiru zvuci svečane Hendlove kompozicije „Muzika za kraljevski vatromet“, pozicioniraju se u formaciju 3 prema 3 na dva nivoa pozornice, koju će napuštati jedino prema potrebi dalje dramatike određenih pesama. Žestoki, koračnički ritam „Ramm 4“ navodi vas na headbangovanje hteli-ne hteli, dok svaki svetlosni potez adekvatno prati zvuk, tempo, atmosferu pesme, pojačavajući joj smisao: tu su jake boje, vatra u „ližućim“ plamenovima, dim, konfete, vatrometi. Sve što možete da zamislite.
Gotovo bez predaha, u glavnoj celini koncerta, sat i po proleće kroz dobro „skockanu“ set-listu, svojevrsnu retrospektivu karijere, ali i poruka, raspoloženja, sentimenta ili kritike koju su tokom ovih trideset godina nastojali da podstaknu. Bilo da se udubljujete u stihove, tvrdoglavo, dosledno pisane na maternjem im jeziku, bilo da naprosto odgovarate na agresivni zvuk kombinovan sa prepoznatljivim, odsečnim a čistim i kad zatreba veoma dirljivim vokalom, postoji nešto sa čime slušalac jednostavno korespondira, a što nije stereotipni „loša muzika zamaskirana vizuelnim“. Nije bilo mesta monotoniji uz „Links 2-3-4“, „Asche zu asche“, „Sehnsucht“, „Keine lust“, „Wiener blut“, „Zeit“, dok je „Puppe“ donela prvi od nekoliko mini-dramskih delova, u skladu sa svojom mračnom pričom. Remiks verzija pesme „Deutschland“ u funkciji predaha prepušta scenu Rihardu koji se, sa plešućim figurama, igrao DJ-a i privremeno nas izmestio u sasvim drugačiji, klupski ambijent, da bi se izvođenjem fantastičnog originala bend vratio u punom sastavu. Uz „Radio“ napravljen je osvrt na njihov skorašnji opus. Nešto ranije, na „Mein herz brennt“, Til je „zapalio“ sopstveno srce, a u uznemirujućoj „Mein teil“ samog Kristijana. Iskobeljavši se iz kotla, potonji počinje dobro poznati uvod u „Du hast“, očekivano bacajući sve prisutne u delirijum, poentiran prekrasnom „Sonne“ i praćenjem refrenskog odbrojavanja malim požarima svuda, te eksplozijom jarkožute boje. Bio je to lažni kraj, barem onog zvaničnog dela koncerta, tokom kojeg smo uz zaslepljujuće vizuale uživali u zadivljujućem zvuku kao sa studijskog snimka, pa i ekspresivnijem.
U zatišju, na centralnom stubu su se, prema već omiljenoj praksi benda, smenjivali snimci publike iz povlašćene Feuerzone. Uvek je zabavno posmatrati reakcije ljudi kada shvate da su se upravo pojavili na ekranu: od izrazito egzibicionističkih do potpuno ukočenih, ali sigurno je da se svi na svoj način dobro provode. Za to vreme, bend iskrsava na, s početka spomenutoj, platformi – „hridi sirena“ (ubrzo će se ova asocijativna nit pokazati opravdanom), da zajedno sa devojkama iz Abelárda izvede akustičnu, nežnu i na neki način karaoke verziju opštevoljene „Engel“. Potom se sa „ostrva“, u tri čamca i kroz nesvakidašnji stage diving, članovi prebacuju do glavne bine. Iskrcavši se, a ukoliko ste gledali spot potpuno vam je jasno čemu ovakvo rešenje, počinju „Ausländer“. Nastavak prvog bisa podjednako je snažan i poletan, sa odličnom „Du riechst so gut“ i vickasto-lascivnom „Pussy“, tokom koje Til sugestivno jaše top iz koga prve redove publike zasipa penom i konfetama.
Na drugi, ovoga puta zaista poslednji bis, ne čeka se ni toliko dugo. Munjevit je, direktno u lice otprašene „Ich will“, „Rammstein“ i simbolična „Adieu“ koja je, u velikom stilu (sa valjda aktiviranim celokupnim arsenalom blještavila), istovremeno grandiozno i melanholično opraštanje od publike. Baš kao što su, tokom koncerta i shodno svakoj numeri, boje varirale od njihove simbolične crvene, preko ljubičaste, metalik sive, otrovno zelene i, završne božanstveno plave, tako je Til na kraju pozdravio prisutne na nekoliko jezika, sa, podrazumeva se, više puta ponovljenim srpskim Hvala! na prvom mestu.
Uz zvuke klavirske „Sonne“, šestorka dolazi do ruba bine i, nalik vitezovima templarima, kleknuvši u pijetetu upija gromoglasne ovacije. Zatim ih lift, baš kao na početku večeri, vraća na vrh, pri čemu se tik do njegovog dostizanja, u dramski efektnom trenutku – svetlo gasi. Nema više! Ali, adrenalinska injekcija nastavlja da radi svoje dok manevrišete kroz, povremeno bukvalno zastrašujuću, gomilu i posmatrate kako se čitavom dužinom Brankovog mosta saborci na makar jedno veče kreću ka centru grada.
Za razliku od drugih, takođe aktuelnih, a lokalnih i ništa manje skupih cirkusa za mase, Rammstein nam je 25. maja priuštio kompletan doživljaj. Pred nama je bio ozbiljan, kvalitetan, profesionalan bend u sjajnoj formi, donevši nam spektakl, a nikako samo atrakciju koja zasenjuje „generičku muziku“. Možda važnije od svega, vratili su nam polet, osećaj uključenosti u kosmopolitski, urbani, svetski duh. Istovremeno prebačeni u neki paralelni univerzum, ojačani smo snagom utisaka koja ublažava teskobu svakodnevnice.
Jer, zaista, koncert Rammstein-a je mnogo više od svirke: neponovljivo, jednom-u-životu potrebno iskustvo. Ne samo što su nam zapalili srca, verujem da su ih većini do sada neopredeljenih bespovratno ukrali.
