Glas nade u okeanu mulja – Hozier i drugi obeležili pretposlednji dan INMusic festivala

Posetioci najsvežijeg izdanja festivala INMusic su nakon prvog dana zasigurno bili svesni da lepo vreme neće potrajati. Kiša koja je druge večeri u više navrata kvasila prelepi zagrebački park na jezeru Jarun naterala je publiku da se dovija kako zna i ume – površinama, koje su još juče služile kao mesto improvizovanog piknika, sada se gazilo samo u trenucima preke nužnosti kada je zakrčenje na glavnoj stazi parka sprečavalo protok između glavna dva stejdža. Nije rosilo često, ali je svaki put bio obilniji od sledećeg.

Bez obzira na to, već na šetalištu po obodu jezera, idući put festivala, male grupe ljudi su oživljeno raspravljale, neko o priređenom programu i omiljenim pesmama, a drugi pak o običnim, životnim dogodovštinama. U isto vreme, sveži večernji povetarac donosio je zvuke pop punk optimizma sa one strane sigurnosne barikade – sve čistijeg i razgovetnijeg po prelaženju malog mosta koji je vodio do glavnog platoa. Trojica momaka pod zvučnim imenom IDEM – bedroom pop punk čeljadeta zagrebačkog autora Antuna Alekse – zajedno su pevali uz podršku matrice, koja je alternirala između minimalne gitare i maksimalističkih, bombastičnih bitova. Na jedan dašak utučenosti dolazilo je bar još dvesta tona pozitivne energije, a rastuća parada novih lica je to pozdravila opštim oduševljenjem.

Razigrani i nesputani bremenom opipljivog instrumenta, momci su skakali dok je oprezna masa polako navlačila kabanice – glavni rekvizit dana – u iščekivanju prvog naleta hladne kiše. Pre njih, nastupe su imali i tuzlanski bend s-alt, kao i domaćini Orvel, koji su, silom prilika, zabeleženi ovde tek iz druge ruke i dobrih glasina. S druge strane, IDEM su bili krajnje kolegijalni, pozvavši publiku da, odmah po završetku njihovog seta, posete curu i dečka na World Stageu.

Biografija, koja je obećavala idiosinkratični spoj synthpopa i nu ravea našla je svoje opravdanje u prvoj stvari gde su, tačni kao švajcarski sat, dvoje muzičkih partnera šetali staklastim bitom. Razigrani vokal Vanese Petrac uzore traži negde između klasičnog synthpopa i electroclasha, začaran u izmaglici mestimičnih dub efekata. No, već sa drugom trakom, dvojac kao da se oslobađa okvira, polažući se na prepredeni four-on-the-floor. Njihov element nisu atavistični synthovi osamdesetih koliko Y2K house – nalik divama žanra s početka stoleća, Vanesa manevrira oko oštrodlakih elektronskih akcenata, opisujući čestu epizodu iz zagrebačkih klubova. „Na čemu si?“, pita je gradski fenseraj. Pa, „na nogama“ – ako se nekog tiče, to je i više nego dovoljno za pola sata neobaveznog đuskanja.

Obigravajući oko blata, masa je posle ovog zalogaja otišla da degustira eye candy bend dana, mahom ni ne sluteći da je čeka pravo nostalgično putovanje do početka milenijuma. Ako je blato u najkritičnijim mestima dostizalo do gležnjeva, onda su Dogstar u post-grungeu stare škole ogrezli do grla. Naravno, prisutne je prevashodno zanimalo da vide čoveka lično – legendarni glumac Keanu Reeves, preuzevši skromno mesto na desnoj strani bine je, uz krotki osmeh, pratio vođstvo razgovorljivog frontmena, Breta Domrosea.

Na prvi pogled, činilo se da važi ona proverena, kako starog psa ne možeš naučiti novim trikovima. Neke od numera su išle tome u prilog: kroz melanholičnu „Blonde“ se provlačio način fraziranja svojstven vokalistima poput Scotta Stappa, dok se kasnije tokom seta mogao čuti i yorkeovski drhtavi falseto. Strofa-refren-strofa-bridž. Stara priča, ispričana već hiljada puta, godinama nadomak ruke na svakoj drugoj alternativnoj radio stanici. No, kako je set odmicao, postajalo je jasno da je Dogstar više od prijatnih monologa između pesama i tužnjikavog ćale-rocka minulih decenija.

Kako li zvuči rečenica, „Keanu Reeves upravo svira shoegaze stvar u srcu Zagreba“? Pa, ovaj nadrealni scenario je bio u domenu mogućnosti već posle nekih petnaestak minuta nastupa, kada su zablistali prvi akordi, zamuljeni chorusom, flangerom i drugim pedalama. Ostajući u domenu puke referentnosti, bend je ipak uspešno začinio dotrajalu formulu, pozivajući se na sanjivu gotiku iz pravilnika The Cure, kojima su pri kraju odali poštovanje vernom obradom „Just Like Heaven“. U prijatnom činu gostoprimstva, upoznat sa velikom simpatijom koju glumac i basista gaji prema ugroženim šumskim prijateljima, jedan od obožavatelja iz publike je Keanuu pod noge bacio plišanu igračku pande. „And here’s the panda bear! We were waiting for that!“

Kao prijatni artefakt jedne izgubljene epohe, gde je odnos sa publikom bio mnogo prisniji i ljudskiji, Bret je sa prisutnima podelio malu tajnu uspeha. Naime, bend je tokom godina izgradio zanimljivu praksu pisanja pesama – Keanu na parče papira ispisuje kriptičan naziv buduće numere, u ovom primeru, Shallow Easy, ostavljajući frontmenu da nad njom meditira, interpretira, i razvija je dok ne poprimi život kao potpuna pesma. Za sada, kako kaže, nije imao promašaja, nailazeći na odobravanje glavnog dobričine iz sveta glume. Fotoaparati su – ima li uopšte potrebe naglašavati? – neprestano sevali celim trajnjem ovog prijatnog ekskursa u prošlost.

Lucy Kruger je gladna. Sa trenutnim rasporedom stvari na sceni, gde je umetnički izraz pitanje sigurnosti i kompromisa, a mladi autorski glasovi nehotice robuju recikliranim narativima prošlosti, jedna ovakva singularna pojava je nužna da uzburka mirne vode. Mračnim alternativnim kabareom Lucy i njeni Lost Boys umešno razoružavaju publiku, obremenjenu najrazličitijim očekivanjima. Liči na južnjačku gotiku? Možda, ali je poreklom iz Afrike, sa trenutnim prebivalištem u mračnom srcu Berlina. Konvencionalno je lepo? Svakako, ali valovima fidbeka ume i da sledi krv kada je to najpotrebnije.

Ženstvena i besna, Lucy će iz senzualnog, zavodljivog gibanja svoje telo ubrzo iskriviti u znaku zverskog bunila, dok ga vijugavi, eterični vokal u stopu prati do konačne stanice, negde na samom dnu režećeg ambisa iz kojeg nema povratka. „Now I wanna be your dog!“ – čuvenim stihom kulminira jedna od poslednjih stvari, nalik teškoj, neprohodnoj pustinjskoj oluji. Lucyna vizija lipti kao krv iz rane na vrelom vazduhu – viskozna, raskošna, uporno rastućeg intenziteta, naročito na poslednja dva albuma koji su brzo razgrabljeni sa rafova merch štanda ubrzo po završetku koncerta.

Po broju nastupa koje treba posetiti, činilo se da je drugi dan festivala bio još prostije telegrafisan. Gomila je, kao horda zakukuljenih namernika, polako išla niz glavni put, nazad na Main, gde je svoj pop rock-heroizam sledeći na delu dokazao Paolo Nutini.

Iako je incidentni, sudbonosni susret sa budućim menadžerom igrao ključnu ulogu u njegovom proboju pre dvadesetak godina, ono što se događalo na sceni večeras je bilo sve, samo ne stvar slučajnosti. Sirovi talenat i predani rad nemaju cenu, a likovima kao što je Nutini, bešavni spoj produhovljenog popa i mekog, ali festivalskim nastupima podatnog rokenrola dolazi prirodno kao topla kiša oblačnom letu.

Bilo da je u pitanju suptilna blue-eyed soul vežba uz blage sintove, ili springstinovska penjalica „Acid Eyes“, dostojna najvećih svetskih arena, Nutinijev gromki vokal odražava univerzalna duševna stanja sa poražavajućom lucidnošću. Gradivni materijal ovih pesama ne ogleda se toliko u jednostavnosti gitarskih i ritmičkih deonica, već u ispoljavanju kantautorskog bravada koji je najporazniji kada se pesma izgubi u sopstvenoj ranjivosti. Pravi majstori zanata – a na živoj sceni, Nutini je jedan od njih – nalaze se na ovoj poroznoj granici između sentimentalnosti i pripovedačke vernosti. Stepenasta „Through the Echoes“ svojim fantastičnim refrenom, uz potporu rasplinutih country gitara vidi Nutinija kako, ogoljen, posetiocima festivala govori nešto što u dubini duše osećaju baš svi.

Kiša je štedela harizmatičnog Škota sa italijanskim pedigreom i njegovu publiku tokom razigranijih numera, ostavljajući prostora za bugi u veselom blatištu. Idealan balans je postignut – otelovljujući arhetip lika s gitarom, Nutini je priredio i dobar šou, digao atmosferu, ali sigurno i izmamio pokoju suzu, sudeći po aplauzu koji je u naletima odjekivao iz razdragane gomile. Možda nije diskografski gigant kao neka veća imena sa scene, čemu sigurno nije pomogla ni duga stvaralačka pauza, ali na sceni ostavlja srce i pošteno polaže sve račune.

Koliko god bila dobra i uigrana organizacija, protiv nekih se stvari jednostavno ne može. Red je došao na dance-punkere Gossip da dobiju svojih pet minuta na World Stageu, ali nije bilo potrebno puno vremena da publika počne da zviždi i iskazuje nezadovoljstvo kašnjenjem. Dvadesetak minuta zapitkivanja, čuđenja i dozivanja su, subjektivno, mnogima delovali kao čitava večnost.

Kada je Beth Ditto sa bendom konačno izeletela na stejdž, i otpevala prvu numeru za veče, verovatno ni najistreniranije uho na bi moglo da pripiše za dlaku promašen tonalitet nečemu ozbiljnijem od situacione greške. Međutim, već u prvom obraćanju publici, postalo je jasno da je Beth večeras zbog nesrećnog randevua sa koronavirusom bila prinuđena da nastupa u svega deset posto svog uobičajenog kapaciteta. Pored svega ovoga, ona je ostala dosledna odluci – ako je, kako kaže, njena majka-bolničarka u smenama mogla da provodi po deset časova bez prestanka, šta je svega sat vremena urlanja na masu? „Pokušam pjevati…“, prozvučao je izmučeni hrvatski. „It’s gonna be shit, it’s gonna sound like shit“, uveravala je, da bi onda tokom narednih četrdesetak minuta vršila vokalne akrobacije na kojima bi joj mogle pozavideti najveće svetske zvezde.

U ovom trenutku, svako se dovijao kako može – kese na obući, gumene čizme, pa i stare potrošene patike su sve bili korisni rekviziti u borbi protiv sveprisutnog blata. O koncu nastupa, usledilo je poslednje za veče hodočašće do glavne bine, gde se armija fanova, verovatno najveća za ceo festival, orno probijala do prvih redova. Neki od ovih obožavalaca su pribavili jednodnevne festivalske ulaznice samo zbog ovog markantnog događaja – Hozieru, irskom kantautoru i autoru hita „Take Me to Church“, po prvi put su otvorena vrata u jednu od zemalja bivše Jugoslavije.

Onima koji su već imali prilike da gledaju njegove koncerte bi se moglo učiniti da je svoj premijerni nastup u Hrvatskoj samo „odradio“. Minuciozna pažnja prema idejnoj pozadini svake pesme, objašnjavanje detalja, te bliska interakcija sa obožavateljima su neke od odlika njegovih koncerata koje, što zbog razuđene publike, što zbog vremenskih ograničenja, jednostavno ne bi uspele u festivalskom okruženju. Tako, ovde je, bez puno pompe „Eat Your Young“ zadala srednje brzi tempo njegovom falsetu, koji je, naročito brojne obožavateljke, opijao kao duševni melem.

Hvatanje ukoštac sa opsežnim „best of“ setom, sačinjenim od pesama sa sva tri, a naročito poslednjeg, kritički najuspešnijeg albuma, Hozieru jednostavno ne bi pošlo za rukom bez pomoći izvanrednih pozadinskih muzičara. Dve pomoćne vokalistkinje, Kamilah i Melissa McMillan su se naizmenično obraćale publici zajedno sa glavnim čovekom večeri, dodajući goriva na Hozierovu zapaljivu prirodu. „Feels good, good it feels good“ – refren na samoj oštrici ekstatične tenzije odražava intenzivni seksepil, u samoj srži Hozierovog koketiranja sa rock nasleđem.

Irčeve zlatne ruke, glas, a pre svega poštovanje prema kulturnoj baštini učinili su ga jednim od najuspešnijih savremenih adepta bluesa, gospela i soula. Tako, uprkos geografskoj udaljenosti, pozajmljenice iz crnačke muzike deluju kao prirodni deo njegovog karaktera. S druge strane, „Dinners & Diatribes“, vodeći singl sa „Wasteland, Baby!“ (2019, Rubyworks), kao i recentnija saputnica „Francesca“ funkcionisale su kao večerašnji zalogaj težeg rocka, oplemenjen moćnim sintovima i voluminoznim kontrabasom.

Dok su se na videobimu smenjivali kadrovi iz spotova i apstraktni vizuali sa bojama, nijansi odgovarajućih pesmi, Hozierov moćni vokal je, bez šminke, začaravao iščašenu, blatnjavu realnost. „Cherry Wine“, ukusa udobne ruralne nostalgije svedočila je njegovom ranijem stvaralaštvu, dok je u zalutalim 2010-im još uvek tražio svoj zvuk. Ostavljajući lahoru svedenog gitarskog folka da sprovede raznežene fanove kroz srednji deo seta, kulminaciju je postigao sa „Work Song“ – verovatno najlepšom pesmom sa debitanskog albuma.

Poslednja trećina koncerta je vratila prvobitnu energiju u novom ruhu. Iznikavši, zajedno sa strobovima, iz gustog, neprobojnog mraka, bombastična „De Selby (Part 2) je oslikala samoubilački fatalizam i intenzivnu strast iskrene ljubavi. Nakon amortizujuće balade u sredini, usledila je „Nina Cried Power“, ali ne pre podužeg objašnjenja – pesma je inspirisana radom Mavis Staples, Hozierovom muzom i legendom iz sveta dubokog južnjačkog soula i gospela, koja je šezdesetih zajedno sa ocem nastupala uoči demonstracija Pokreta za građanska prava, ubrzo nakon direktno uticavši na sličan val političkog aktivizma u njegovoj domovini. Iako sama Mavis nije bila prisutna fizički, odjek njenog militantnog duha evocirao je sve velikane popularne muzike tog doba, bez čijih inspirativnih glasova ne bi bilo moguće izvojevati slobode, mnoge od kojih se danas uzimaju zdravo za gotovo.

Ostavljajući za sam kraj jedan čak i previše sladak zalogaj na adekvatno imenovanoj „Too Sweet“, Hozier je zaokružio stvari gromkom izvedbom svog glavnog hita. Onima koji iz intervjua poznaju njegov krotki temperament, teško je zamisliti da prema „Take Me to Church“, pesmi kojoj bezmalo duguje karijeru, oseća išta osim zahvalnosti, i upravo se taj ponizni, ali pobedonosni samopregor proširio celim Jarunom večeras. Nerealan, nežan i borben, Hozier peva jezikom iskrene humanosti, pogleda okrenutog prema nekom, verovatno nedostižnom, ali boljem svetu za koji se vredi boriti.

Nakon gotovo besprekornog drugog dana, poslednjeg datuma INMusic festivala čekaju nas progenitori novog vala post-punka, Squid; eklektični predstavnici indie scene 2010-ih, Bombay Bicycle Club; i legendarni The Smashing Pumpkins u skoro potpunoj originalnoj postavi.