Čak i tokom devedesetih, koji se generalno smatraju jednim od najbogatijih perioda u razvoju anglofone elektronske muzike Asian Dub Foundation su uspeli da se probiju svojim politički radikalnim pristupom breakbeatu – sve to, u okviru scene gde je pojavljivanje novih žanrova na svake dve nedelje bila normalna pojava.
Ostajući verni zvuku koji je sada u velikoj meri potisnut u andergraund, bend je opstao do današnjeg dana zahvaljujući dosledno jakoj diskografiji i snažnom živom nastupu. Iskoristivši priliku uoči njihovog koncerta na Arsenal Festivalu ovog juna, naš Nikita Šestak je u nostalgičnom intervjuu govorio sa gitaristom benda Steve Chandra Savaleom aka Chandrasonic o nekim važnim prekretnicama u njihovoj karijeri.
Balkanrock: Članovi koji su pokrenuli ADF su svi ponikli iz različitih sredina. Kako su se ove različite perspektive uskladile kroz muziku?
Chandrasonic: Pa, imali smo tu južnoazijsku vezu, kroz koju smo mogli da uklopimo naše različite uticaje. Muzički, stariji članovi su svi imali veoma slično poreklo.
BR: A na širem planu, da li je tokom vaše aktivnosti devedesetih postojala tačka preklapanja azijske, crne i bele andergraund muzičke zajednice? Kako je to izgledalo?
Chandrasonic: Muzika je uvek služila toj funkciji. Rock Against Racism krajem 70-ih gurnuo je to pitanje u prvi plan, a kasnije je acid house/rejv scena dala oblik instinktivno raznovrsnijoj muzičkoj kulturi. Uprkos tome, međutim, kada smo došli, bili smo suočeni sa mejnstrim kontrarevolucijom, noćnom morom koja je bila britpop.
BR: Kada bismo pratili ovu vrstu rezonovanja, to vreme takođe izgleda kao poslednji bastion pravog panka. Da li ste to takođe osećali u ovom trenutku?
Savale: Punk u smislu posebne muzičke forme je do tada kreativno pregoreo. Punk kao muzička filozofija uradi sam-kreativnosti, koja ne zahteva formalnu obuku, duhom je protiv establišmenta, inovativna je, ali nepretenciozna… to nikada nije prestalo.
BR: Retrospektivno, nešto što se takođe izdvaja, muzički gledano, jeste generacijsko usvajanje definisanije ritmičke okosnice. Da li ste u brejkbitovima pronašli onaj krajnji sastojak koji je nedostajao rokenrolu?
Chandrasonic: Zanimljivo pitanje! Do tada, osnovni gitara-bas-bubanj format više nije imao gde da ode. Lično, poslednja muzika kojom sam se bavio i koja nije imala brejkbitove i teški bas bila je oko 1990. godine, od tada mi se ništa nije dopalo u tradicionalnom rock formatu. Osim možda malijskih/nigerijskih gitarskih bendova kao što su Tinariwen i Modou Moctar.
BR: Ako bi me neko pitao na mestu, rekao bih da je ADF svojevrsni produžetak proto-punka iz 60-ih i tekstura nivoa, recimo, Cabaret Voltaire, interpretiranih kroz neobičan pogled na dub, Bhangra semplove i brejkove. Da li je mešanje ovih stvari bio postepen proces? Ili je postojao neki eureka momenat kada je sve „kliknulo“?
Chandrasonic: Mislim da, kada je semplovanje postalo široko dostupno, bilo je krajnje smisleno uključiti [u sopstveno stvaralaštvo] muziku vaših roditelja. Već sam se zezao sa očevim kasetama pre nego što sam se pridružio ADF-u, ali kada sam upoznao Dr. Dasa [Aniruddha Das], on je napravio moćan šablon na kojem je ADF mogao da se gradi.
To si fino primetio o proto-panku iz 60-ih, bio je to jedan element iz kojeg sam mnogo vukao, ali to nije nešto o čemu je ostatak benda znao.
BR: Trip hop, jungle, big beat i drugi srodni elektronski stilovi tog vremena imali su izvesni futuristički kvalitet koji i dalje ostaje bez premca. Čak bih se usudio da ga, u izvesnom smislu, nazovem utopijskim. Da li bi se složio? I da li je ovo ikako uticalo na vaš rad?
Chandrasonic: Da, složio bih se da je mnogo muzike pomeralo zvučne granice i to je bilo zaista uzbudljivo. Međutim, nisam siguran da se „utopija“ odnosi na ADF. Na neki način, pokušavali smo da unesemo militantni socijalni realizam u zvukove, umorili smo se od blaženog ništavila, izazvanog ekstazijem.
Kao neko ko je želeo da bude pisac naučne fantastike, voleo sam zvučni futurizam, ali mislim da je postao prenaglašen i kliše. Sada nisam siguran šta znači biti „futuristički“ u 2024… čudno je, ali to sada zvuči zastarelo!
BR: Ovo je bilo vreme kada su ljudi domišljali sve ove nove stilove u rekordno kratkom vremenu. Massive Attack je, naravno, dobro poznat, ali scena u Bristolu nam je takođe dala legende poput Smith & Mighty. Zatim, tu su Matt i Coldcut, i ceo Ninja Tune roster. Jungle stare škole, UK garage, i sve te druge stvari. I to bez doticanja talasa punokrvne rock muzike uoči najezde britpopa.
Sada, čini se da je živopisni karakter ovih žanrovima, izuzimajući neke virtuelne oaze i lokalne mikroscene, u velikoj meri okoštao. Sveprisutna digitalizacija, umnožavanje uniformnih internet-tutorijala koji pokazuju „pravi način“ da se nešto uradi i opšti osećaj preterane sigurnosti postaje norma. Da li misliš da postoji nada za održivu alternativu, posebno uzevši u obzir trenutnu političku situaciju u svetu?
Chandrasonic: O, čoveče, tako si u pravu u vezi ovih samozvanih internet budala koje ti pokazuju kako da budeš sledeći Eric Clapton… povraća mi se od toga! Jedna od najgorih stvari koja se ikada dogodila muzici!
S druge strane, potpuno odbacujem tu perspektivu da je „u naše vreme je bilo bolje“. Nova, izazovna muzika se uvek pravi. Bukvalno, mesto gde živim, postalo je središte UK Drilla koji, uprkos tome što bi način života/tekst koji odražava mogao biti zastrašujući, muzički zaista otvara nove teritorije.
Kada stariš, postoji podsvesni instinkt da želiš da ponovo proživiš ista osećanja koja si doživeo kada si prvi put ušao u muziku, a pošto je to nemoguće, počinješ da misli kako sada nešto nije u redu sa muzikom. Ja mislim suprotno; volim da me iznenade stvari koje ranije nisam čuo, pogotovo ako nekako uznemire establišment.
BR: Kad smo na temi postavljanja temelja, sa odlaskom Sinéad O’Connor izgubili smo jedan od najiskrenijih i najhitnijih glasova te generacije. Kako sada gledaš na vaše zajedničke sesije za „1000 Mirrors“?
Chandrasonic: To je totalna tragedija. Sećam je se kao neustrašive otvorene žene, kao autora i istraživača, i takođe neverovatnog tumača tuđeg materijala. Bila je najbliže Nini Simone što je nudila moja generacije.
BR: Okrećući se sadašnjosti, uradili ste i nekoliko veoma uspešnih projekata sa snimanjem filmova. Kakav izazov ovo predstavlja u poređenju sa snimanjem studijskog albuma?
Chandrasonic: Zapravo smo ikada snimili samo jedan film. Ono što smo uradili je živi „re-scoring“, gde snimamo već snimljene filmove i ponovo ih interpretiramo uživo.
Kao što možete zamisliti, to je radikalno drugačije iskustvo od uobičajenih formata!
BR: Sada kada je „Access Denied“ imao vremena da se ohladi, šta nam možete reći o sledećem poglavlju diskografije ADF?
Chandrasonic: Strpite se i videćete!
BR: I na kraju, da li se radujete povratku u Srbiju? Kakav set publika ovog puta može da očekuje?
Chandrasonic: Srbija ima posebno mesto u našim srcima. Svirali smo drugi po redu EXIT festivalu nedugo nakon NATO bombardovanja. Takođe nam je rečeno da je „New Way New Life“ bila prva stvar puštena na lokalnoj alternativnoj radio stanici [B92]. Uvek nam je bilo sjajno ovde.
Ulaznice za Arsenal festival 2024. možete pronaći klikom na sledeći link, a za više informacija o festivalu kliknite ovde.
