Po pravilu se, kada gostuje neki sastav iz inostranstva, njihov set tretira kao glavno jelo, dok domaća podrška uglavnom obavlja ulogu aperitiva – tu da zagreje atmosferu, raširi glas o svom poslednjem izdanju i prekrati vreme do događaja večeri. Ponekad se pak desi da, kao juče u klubu Fest, otvarajuće tačke u potpunosti zasene goste svojim vrsnim nastupima, čineći da u poređenju zvuče bledo i ne naročito inspirativno.
Večerašnji hedlajner Sadist, death metal sastav iz Đenove, nije po svačijem ukusu. Iako s prekidima aktivni još od početka devedesetih, njihova prva dva albuma, „Above the Light“ (1993, Nosferatu Records) i „Tribe“ (1995, Nosferatu Records), oba sa izraženom progresivnom notom na tragu kasnijeg Death i Atheist, ali začinjeni klavijaturama, nisu doneli značajniju andergraund slavu, uprkos insistiranju vatrenih fanova na njihovom kultnom statusu. Deceniju kasnije, ni značajan kiks u vidu nu metalskog „Lego“ (System Shock Records, 2000) nije zaustavio italijanske progresivce, nateravši ih da prebrode komercijalni i kritički neuspeh povratkom izvornoj formuli, koje se drže do danas.
Na koji se onda način otvara apetit pred ovako egzotičnim jelovnikom? Redovni sladokusci domaće scene, dovoljno upoznati sa ponudom, svesni su da deficit iole sličnih bendova u zemlji onemogućava da žanrovska uniformnost setliste uopšte dođe na dnevni red. Ipak, organizatori – uključujući tu i domaćine Nekroskop – se dovijaju kako mogu, a momci iz Mogila Deathcult i stara mašina Scaffold predstavljaju i više nego solidan kompromis.
Što se tiče prvih, večerašnji klupski set zaokružio je odličan utisak, začet nakon njihovog sjajnog nastupa na drugom izdanju Belgrade Metal Festa svega par meseci ranije. Močvarna, gusta tutnjava je u manjem izdanju delovala najumesnije – rifovi su se na publiku strovalili poput odrona, ne ostavljajući nikakvu nadu za spas.
Tektonski death metal kojim ovaj požarevački kult raspiruje ustajali vonj iz grobnica devedesetih manje pleni tehnikom, polažući se umesto toga na suvu masu. Kroz goropadnu rifologiju Milana Vićića (Nula) i arhaični rik Stefana Stanojevića (Vicery, Čiča Goreio), ritam sekcija zaokružuje primordijalnu havariju na način koji bi učinio velikane poput Immolation, Incantation i Autopsy beskrajno ponosnim. Po završetku nastupa, u bogatoj ponudi na merch-štandu se izdvojio njihov kasetni EP-samizdat, „Vile Torture“ – kratak nagoveštaj nezamislivih užasa koji će uskoro neminovno pobeći iz braničevskog podzemlja.
S druge strane, vispreni Ivici Dujić – veteran i jedini preostalom originalni član legendarnih Scaffold – večeras se pokazao svojom okretnošću. Vitlajući dugim dredovima u trešerskom naboju, on je uz ostatak ekipe, uključujući i nadu nove generacije, Ognjena Strahinića na basu, pomerao temelje kluba kinetičkim deathrash kidanjem.
Prašnjavi rudimenti sa „The Other Side of Reality“ (samizdat, 1994) i razrađene, skliske konstrukcije sa poslednjeg „Codex Gigas“ (2021, Satanath Records) su kao nebo i zemlja – oba sa svojim posebnim šarmom, koji bend iznosi sa neospornim umećem. Prepuštajući Dujketu da animira publiku pokretima, izrazima lica i nepresušnom energijom, bend niže smrtonosne rafale u ritmu bespodonog artiljeriste, Aleksandra Mušickog, a uprkos tome što su tekstovi ostali nerazgovetni negde iza vela distorzije, neosporna dubina materijala nije izgubljena u prevodu. Retke melodijske deonice, nazubljene solaže, i stvar radnog naziva „The Return of Petar Blagojević“ sa nadolazećeg albuma budile su uobrazilju, pokazujući da novo i staro mogu da koegzistiraju u savršenom skladu.
I da se veče naprasno završilo ovde i sada, teško da bi iko mogao da nađe valjan razlog za žaljenje. No, odradivši svojski svoj deo posla, bendovi se povlače, prepuštajući mesto Italijanima iz Sadist, da svoju idiosinkratičnu viziju death metala po prvi put predstave na beogradskom tlu.
Pred klubom, punim za nešto više od polovine kapaciteta, nesklad između pojave i vokala krupnog frontmena, Trevora Nadira bio je kao trn u oku već od prve pesme. Iako je istorija ovog manira skrimovanja pod debelim znakom pitanja – mada koreni verovatno posežu još iz hardcore scene – na delu je odmah prepoznatljiv; prenaglašeno oblikovani i razvučeni slogovi, konstantni skokovi iz visokih u niske lage, i neprijatan pik koji reže sluh, ne preterano različit od onoga što je kroz karijeru radio Dani Filth.
Ovo je bila možda i jedina konstanta u svirci Sadista jer, kada je u pitanju instrumentalni deo, bend je konzistentan jedino u svom nepresušnom eklekticizmu. Skačući sa skoro pa melodeath referenci, na sirove simfonijske klavijature i zaodenuvši sve to u progresivni rock – sve u jednoj pesmi – Sadist su na svoj način preosmislili žanr hipertehničnom svirkom. Njihovo vladanje instrumentom je neosporno – svaka sledeća stvar je niz progresivnih nebuloza pakovala u jedinstven izraz, gde fantazijske klavijature nalaze zajednički jezik sa melodičnim death rifovima i bogatim bas linijama, prvo na osmožičanom, pa zatim i na basu bez pragova kojima je bio naoružan sesioni majstor, Davide Piccolo.
Iako tehničkih zamuckivanja nije bilo, jasno je da bend u startu pati od krize identiteta. Da li je ovo prog death sa „cheesy“ simfonijskim elementima? Ili pak uvrnuti italijanski odgovor Geteborgu? Kao i uvek, odgovor se nalazi negde između. Baš kao Nocturnus i Cynic, ovo je bend zauvek zaglavljen u nespretnoj formativnoj fazi, kada je suština žanra još bila pod znakom pitanja, o čemu govori sve – od čudnih naziva pesama tipa „The Attic and the World of Emotions“, preko izlomljenih rifova, pa sve do omota albuma.
Što se pak suvog nastupa tiče, jednostavno nije bilo moguće skinuti pogled sa gitariste Tommyja Talamance i mladog Giorgija Pive za bubnjevima. Prvi je suvereno vladao gitarom i klavijaturama, hirurškom preciznošću, nižući tonove na oba instrumenta, ponekad čak i istovremeno, dok su mu solaže bile poput poezije – pomalo ustajalo slatkaste, ali oplemenjene duhom klasičnog majstorstva. Njegovom znatno mlađem saborcu pripao je naizgled nemoguć zadatak da se orijentiše kroz konstantne ritmičke promene i uz to „nafiluje“ i bez toga dupke pun materijal. Reći da je sa ovim zadatkom izašao na kraj uspešno znači ne reći ništa.
S jedne strane, super zahtevna „Tribe“ koja je poput pokaznog poligona – pregršt prostora bendu da svoje pokaže svoje umeće bez premca. S druge, potpuno usiljeno ponašanje frontmena, od forsiranog „metal brothers“- tipa interakcije sa publikom, do neumesnog vokala, koji zvuči kao svesna parodija na death metal stare škole. Iako je Sadist ostavio podvojen utisak, kada se računi poravnaju u svetu gde su dobre metal svirke retke kao beli medvedi, nemoguće je oteti se utisku da je subota ipak prošla odlično.
