Ne sećam se kada sam se tako loše osećao, kada me je stomak toliko boleo, kao juče, kada je na Instagramu “iskočio” snimak iz gradskog autobusa broj 18. Dakle, ovo se dešava danas, u sred bela dana u Beogradu.
Neka djevojka se s nekim svađa, skoro da vrišti, pokazuje mu srednji prst.
I onda taj neko ustane i udari pesnicom o zaštitno staklo.
Vozač nastavlja da vozi mirno, putnici se ne pomeraju sa svojih sedišta.
Onda neko, koji je zapravo niko, prilazi devojci, ubacuje joj se u lice, govori joj grube rečenice, iako govori nerazumljivim jezikom, vidljiv je njegov pornografski rečnik, kao i rečenica “Ja sam iz Svajcarske”, a nakon nastavka svoju tiradu, debeli bradonja je zamahnuo šakom i odvukao djevojku od udarca u glavu. Kosa joj na trenutak pada preko lica, djevojka je u stanju blagog šoka i samo odmahuje glavom da ukloni pramen.
Vrata se otvaraju, građani ulaze u autobus, građani sjede u autobus, vrata se zatvaraju i život se nastavlja kao da se ništa nije dogodilo.
Niko nije rekao ni reč. Neko je sve ovo snimao i podsetilo me na poznatu scenu iz dokumentarnog filma, u najmanju ruku Poslednji krici iz savanekada lav napadne ženu na safariju, a turist sve to snimi.
U komentarima ispod videa bila je još jedna nevjerovatna stvar – neko je napisao da sve žene ovdje, koje sebi dozvoljavaju “takve veze” sa “takvim likovima”, zaslužuju takve batine.
Direktan prijenos nasilja koje se odvija pred našim očima je nešto najodvratnije što sam ikada vidio.
biter je kreten i bolestan, ali je i tišina koja je okruživala tu scenu jednako odvratna. Niko nije smeo da kaže ni reč, niko da ga ustane, niko da zaštiti devojku, niko da pozove vozača. Ovo zastrašujuće ćutanje je još jedan vid normalizacije nasilja, ovaj stav da ovaj udarac u glavu – “da se to nas ne tiče” ima još strašniju posljedicu.
Da niko “iz Švajcarske” nije simbolično nokautirao ceo autobus, sve putnike, ako hoćete – to je bio šamar Beogradu jer smo mi to dozvolili. S druge strane, teško je pobjeći od utiska da je nekako cijeli autobus učestvovao u ponižavanju i nokautiranju te djevojke.
Da li je moguće da je Beograd postao takav grad? Ućutkan? Grad straha i konformizma?
Svaki put kada šutimo pred nasiljem, učestvujemo u njemu.
