Direktor Srđa Penezić preminuo je 14.11. a sahrana će mu biti 21.11.
Veći dio života proveo je u Americi, a imao je samo 12 godina kada mu je umro otac Slobodan Penezić Krcunpoginuo u saobraćajnoj nesreći 06.11.1964.
Krcun je tada bio predsednik Izvršnog veća Srbije. Iako zvanična verzija govori o nesreći kod Lazarevca, mnogi, među kojima i njegova majka, sumnjali su da je reč o ubistvu, na šta Srđa Penezić nije mogao da odgovori.
– Ne mogu da znam, imao sam 12 godina kada je umro. Ima jedna zanimljiva priča, ispričao sam je jednom, ali malo ljudi je zna. Jednom davno, bio sam 15-godišnjak, zvoni nam telefon, javljam se – bilo je to vreme kada su telefoni imali kratke žice i kada je čovek morao da stane pored njega da priča – sa druge strane glas kaže: “Ovo je kancelarija maršala Tita”. Misleći da je to šala prijatelja, rekao sam: ‘Ajde Dule, spusti slušalicu. Mama je navratila i pitala šta je to, ja sam odgovorio da se šale, kao Maršalova kancelarija, na šta je ona rekla “ne, ne, daj mi telefon”. Nije me to zanimalo, izašao sam iz sobe. Prođe pet-šest dana, vidim mamu obučenu vrlo konzervativno i ozbiljno, što joj se retko dešavalo, u kostimu, tako se tada zvalo. Kaže: “Idem da vidim Tita”. Bila je tu, pričala, vratila se i tu se završila priča što se mene tiče. Mnogo godina kasnije, živeo sam dosta u Njujorku, Dobrica Ćosić je došao u Ameriku i pozvao me da se upoznamo. Pročitao je roman koji smo Velja Abramović i ja napisali i tvrdio da mu se sviđa. On i njegov otac bili su pravi prijatelji koji su se poznavali još od Drugog proleterskog rata. Dobrica je uvek bio ljubazan prema nama i uvek spreman da nam pomogne. Da bismo se upoznali, sjećam se, sjedili smo u nekom baru tamo u Midtownu. I onda mi je ispričao kraj priče sa svojom majkom i Titom. Naša majka, koja nije htela da uvlači nas decu u sve to, nikada nije rekla ništa o tom sastanku. Ispostavilo se da ga je bukvalno htjela pitati da li je istina da nam je otac ubijen. Tito joj je rekao: “Da, ubijen je”, i dodao: “Ako se pitate ko ga je ubio, ubio ga je Aleksandar Ranković”. Naravno, ni Dobrica nije verovao, ni moja majka, a ni ja kada sam to čuo. Sve ovo spominjem jer je ozbiljno shvatila da joj je otac ubijen. Čim je osetila potrebu da ode kod Tita da se raspita za to, znači da je stvar ozbiljna. A Tito je, kao veliki manipulator, iskoristio ovu priliku da, ako je mogao, još malo ponizi protivnika kojeg je već savladao (Ranković, prim. autora). Primetila sam promenu kod majke, što mi tada nije bilo jasno, ali možda ima neke veze sa tim sastankom – više nije išla na partijske sastanke. Ti sastanci su bili jednom sedmično, tada je bila prilika da se vidi društvo iz starih vremena. Ona je tada sve to prekinula – rekao je Penezić u jednom od rijetkih intervjua.
Uloga i djelo Slobodana Penezića Krcuna u ratnim i poslijeratnim godinama različito se tumače. Od heroja revolucije, preko tobožnjeg ili stvarnog simbola borbe za interese Srbije u SFRJ, lika nacionalnog sveca u godinama posle njegove smrti, do višekratnog ispitivanja i preispitivanja od početka 90-ih do danas.
– Znam da je moj otac u jednom trenutku postao simbol za Srbe, sada nije dovoljno dobar Srbin. I pre nego što sam otišao u Ameriku, bilo je ljudi koji su govorili “dok je on tu” ili “da je on tamo, Srbima bi bilo bolje”. Ne znam koliko je sve ovo istina. Sudeći po tome kako su nas zvali – ja sam dobio ime po Srđi Zlopogleđi, a brat po Relji Krilatici – očigledno je voleo srpsku poeziju i tradiciju. Ali njegova žena, moja majka, je Dalmatinka. Pola s Hvara, pola s Raba – rekao je Penezić o svom ocu.
(Telegraf.rs/Flash)
