Čija publika je glasnija? – Ed Sheeran oduševio desetine hiljada fanova na Ušću

Muzičke zvezde u samom vrhu mejnstrima poslednjih deset godina aktivno propagiraju jednu vrstu parasocijalnog odnosa sa svojom publikom. Od k-popa, preko kulta Taylor Swift, pa sve do Charli XCX, postoji izvesna ironija u tome da se najveća imena u industriji prema svojim fanovima, od kojih ne mogu biti udaljeniji u svakom smislu, postavljaju kao prema bliskim prijateljima, omogućavajući nezdrav uvid u najsitnije detalje svojih života. No, iako besprekoran PR i vrtoglave brojke nisu strane ni Edu Sheeranu, koji je zahvaljujući agenciji Honeycomb juče nastupio na Ušću pred desetinama hiljada fanova, teško je reći da se on služi ovakvim upitnim marketingom. Kao relativno privatan, prizeman tip, omiljeni riđi Englez ne ide dalje od onoga što piše na ambalaži – pevljiv i zabavan pop za masovni ugođaj.

S obzirom na čitavu lavinu ljudi svih uzrasta koji su pohrlili na Ušće sa zalaskom sunca, presek Sheeranovih pesama, aktuelan već čitavu deceniju, izgleda sadrži iskru nečeg autentičnog, što ide dalje od pukog komercijalnog uspeha. Ali pre nego to dođe na red, dok se na ulazu kontrolisao naizgled beskonačan priliv ljudi, prva klavirska koda saopštavala je o tome da se Callum Scott uspešno predstavio Beograđanima. Uzgred, ne računajući nešto duže redove za hranu i piće, u pogledu organizacije, sve je proteklo u najboljem redu.

Okružena sa svih strana ogromnim tribinama, kružna bina na kojoj je pevao pop-pretendent dana bila je postavljena u sredinu parka, opasana sa šest iskošenih stubova, na svakom od kojih se nalazio masivan LED-ekran u obliku gitarske trzalice kao i pregršt drugih, manjih neonki. Kruna svega bio je ogroman viseći oreol – ogromni 360° ekran postavljen iznad bine, na kojem su se tokom trajanja celog koncerta prikazivale najrazličitije vizuelne poslastice, prilagođene pojedinačnim pesmama i „matematičkoj“ temi turneje, koja je naziv dobila po Sheeranovom ciklusu najuspešnijih albuma. Uzgred, ova masivna turneja traje od 2022. godine, i završiće se tek 2025. nastupima u Nemačkoj.

Gomila se polako okupljala dok je Sheeranov zemljak zagrevao publiku svojim baršunastim sopranom. Iako Scottove zavidne vokalne sposobnosti daleko prevazilaze zvezdu večeri, njegov mlaki talent šou-pedigre je očigledan – od slabe interpretacije Robyninog hita „Dancing on My Own“ promašenim klavirskim aranžmanom, do potpunog odsustva bilo kakvog umetničkog identiteta svojstvenog samo njemu, on je bio tu samo da prekrati vreme do „glavnog jela“.

Koliko god Scott bio generičan, Sheeran je i samo čekanje svog nastupa pretvorio u praznik. Dok se publika polako gurala u odavno popunjene prve redove, masivni oreol je odbrojavao kao da je Nova godina. „Deset, devet… tri, dva, jedan!“ – realizacija da se na svega desetak metara nalazi tip koji je u samom vrhu lanca ishrane muzičke industrije dolazi u valovima, zajedno sa oduševljenom pesmom prevashodno ženske publike. Zdušno vrišteći za Sheeranom, koji je jurcao po sceni sa svojom gitarom, publika je za njega „pokupila“ refren „Castle on the Hill“, nagoveštavajući veče bogato horskim pevanjem omiljenih pesama.

Nema stajanja. Prva stvar bez pauze prelazi u „BLOW“ – nekoliko godina star pokušaj trojca Sheeran-Chris Stapleton-Bruno Mars da se probiju u cock rock vode. U studiju – onako. A kako stvari stoje uživo? Pa, ovakav energetski naboj od tipa čiji je najpoznatiji hit „Shape of You“, i to na otvorenom, sa ovako moćnim ozvučenjem, udara pravo u stomak na najbolji mogući način.

Nažalost, ovakav rokenrol je prozvučao samo jednom za ceo nastup, za šta doduše postoji opravdan razlog. Kako bi učinio koncert intimnijim, Ed se, umesto bend postave ili običnih matrica, služi takozvanom loop-stanicom – uređajem koji mu omogućava da, u realnom vremenu, snima i reprodukuje kratke gitarske i vokalne fraze, kao i udarce po trupu instrumenta, koje je koristio umesto ritam sekcije. Ovaj fazon, koji je na početku karijere pokupio od kantautora Garyja Dunnea i tokom karijere pretvorio u zaštitni znak, koristio je obilato celim trajanjem koncerta. Melanholična akustika „The A Team“, probojni singl koji je na početku karijere bez preteranog uspeha svirao na otvorenim mikrofonima sada je, uvećana do stadionskih proporcija, odzvanjala celim Ušćem.

„Ljudi, svirao sam u Zagrebu, siguran sam da možete glasnije“, prokomentarisao je Ed, pre nego što će ga zaglušiti urlik koji je čuo ceo Beograd. Kada nije uz pomoć svoje verne pedale pozivao publiku na akustični singalong, on je vreme prekraćivao mešapovima svojih pesama. „Don’t“ i „Nina“ su primer da je ključ u jednostavnosti – par efektivnih akorda koji dozvoljavaju skakanje iz jedne pesme u drugu, te pevljiv refren je sve što je potrebno za pravi pop hit. Bio je tu i drugi presek pesama sa jednog od albuma izvan „matematičke“ serije koji je izveden sa živim bendom, ali se ovaj pokazao kao neinteresantan – verovatno jedini slab momenat za ceo koncert.

Kao učenik škole tradicionalnog popa, Ed je publici poklonio sentimentalne „Dive“ i „Thinking Out Loud“ – lepe, tople i duševne soul numere laganijeg tempa, savršene za stiskavac. Sporo-goreće numere su njegov glavni adut, iako je, umesto pucketajuće vatre u kaminu, Sheeran večeras morao da se zadovolji svetlima desetina hiljada telefonskih bliceva.  Skriven ispod tematskih šarenih filtera, oštrih tračaka neonskog svetla i mestimičnog vatrometa, on i njegov tim su svaki od brojnih hitova pretvorio u mali vizuelni spektakl.

Sporo ili brzo, publika je jednako gorela sa svojim idolom, prvo se zajedno prisećajući njegovog tragično preminulog prijatelja na „Eyes Closed“, pa onda posmatrajući romantični susret Engleza i Irkinje-violinistkinje na „Galway Girl“, idealnoj za subotnji provod u pabu. Ed je itekako bio svestan da publika žeie da čuje samo hitove – nakon eksplozivnog starta, prva polovina je privedena kraju u sporijem ključu sa nekoliko akustičnih balada i zajedničkom obradom jedne od pesama Caluma Scotta, dok su za udarni termin koncerta ostavljene radio đuskalice. Na samom vrhuncu, kada pršte neonke, iz bacača plamena postavljenih na ivicama bine iskakali su stubovi plamena, šireći se u jak toplotni talas koji je budio publiku.

Nakon prebacivanja u drugu brzinu na springstinovskoj „Overpass Grafitti“, Ed, na ivici bine koja se vrtela tako da je mogao da ga vidi svako, ubrzo uskače u „Sing“ – pesmu koja, koliko god da je „presvirana“, čini neizostavni deo popkulturnog nasleđa sredine 2010-ih. Fanki ritam koji je iskucao po telu svoje gitare, označio je da je vreme da publika pomogne pevanjem glavnog motiva, pogađajući tonalitet do te mere da je delovalo kao da ga prati profesionalni hor.

Suprotno „Tenerife Sea“, gde je publika zamoljena da podrži krhki ljubavni sentiment dirljivom tišinom dok su neonska svetla crtala mirne, plave valove na nemim tribinama, epska „Bloodstream“ je odvrnula horor do maksimuma. „This is how it ends – I feel the chemicals burning in my bloodstream“ – kako su se alkohol i druga opojna bekstva od realnosti širila figurativnim venama, tako je bujala napetost u žicama i Edovom glasu. Poražen i očajan, Ed je, ipak, uz pomoć publike svoju utučenost pretvorio u bombastičan horski zaključak.

Na bis – povratak počecima karijere. „You Don’t Need Me, I Don’t Need You“ je od lokalnog hita koji se svirao po barovima pretvorena u desetominutni hip hop test izdržljivosti epskih razmera, dok je na „Shape of You“ uprkos minimalističnoj pozadini, publika unisono zasijala, ponavljajući za Edom od reči do reči. Nakon što je zaokružio svoju prvu posetu Srbiji tužnjikavom „Bad Habits“, Ed nije ostavio Beograđane bez eksplozivnog finiša. Veliki vatromet, koji pak nije zaglušio ovacije, postavio je tačku na jedan od najvećih i najimpresivnijih nastupa ove koncertne sezone.

Agencija Honeycomb, koja je na pripremi ovog projekta radila sa Edovim timom više od godinu dana, zaslužuje naklon do poda za veličinu poduhvata, koji je desetine hiljada obožavalaca ostavila sa osmehom i jarkim sećanjima koja će trajati ceo život. Čak i oni koji nisu fanovi Edove muzike imaju razlog za radovanje – stadionski nastupi poput ovog, sve češći u našoj neposrednoj blizini, svakako pomažu da se Srbija konačno konsoliduje na koncertnoj mapi Evrope.

GALERIJA FOTOGRAFIJA