Buddy Holly, Brian Jones, Duane Allman, ceo „Klub 27“ i mnogi drugi, upravo su u smrti stekli svoj mitološki status, postajući veći od života samog. I mada je Viktor Tsoi, frontmen benda Кино (Kino) i „ruski Jim Morrison“, koji je 1990. godine sa nepunih 29 tragično izgubio život u saobraćajnoj nesreći daleko manje poznat od svojih zapadnih kolega, svako ko je ikada čuo njegovu muziku zna da mu je mesto u rock panteonu dodeljeno samom rukom sudbine. Doduše, da se iko usudio da pretpostavi kako će trideset pet godina kasnije živi članovi benda u Beogradu nastupati pred stotinama Rusa u emigraciji, verovatno bi, u najmanju ruku, bio predmet podsmeha. Činjenica da se ovo zapravo desilo u prostorijama obnovljenog Sava Centra je samo dokaz da čovečanstvo živi u najčudnijem od svih mogućih svetova.
Bez obzira na odsustvo reklame u lokalnim medijima i targetiranja domaćeg slušalaštva, znalo se da će nastup kultnog sastava privući zavidnu publiku. Ne radi se samo o tome što je singularni glas Viktora, kao vodećeg aktera sovjetske rock scene iz doba Perestrojke, nikad aktuelniji u trenutnoj društvenoj klimi, već i činjenici da su svim Rusima starijim od trideset ove pesme praktično utkane u DNK lanac. Nostalgija je jaka droga, pogotovo u kombinaciji sa radoznalošću, a pitanje kako će, nakon 35 godina, bendu poći za rukom da sa pijetetom izvede program u odsustvu tragično ugašene zvezde-vodilje sovjetskog rokenrola bilo je na usnama svih koji su te večeri bili prisutni u velikoj sali.
Prvo, valja naglasiti da nije bilo nikakvih holograma, drugog frontmena, ili bilo čega sličnog. Znajući da niko nikada neće moći da zameni Tsoijev zagasiti bariton, bend se odlučio za korišćenje restauriranih vokalnih matrica, dok su praznine popunjene živom svirkom i besprekornim, individualno krojenim vizualima koji su od svake pojedinače pesme pravile pravu storiju u malom. Trenutno u sastavu dvojice basista, Aleksandra Titova i Igor Tihomirova, odgovornih, respektivno, za najraniji i kasniji deo stvaralaštva, čuvenog gitariste Viktora Kasparjana, kao i bubnjara i još jednog gitariste, Kino su podelili set na tri dela – prvi sa pesmama iz zrelijeg, poznog dela karijere, srednji koji je vraćao u relativno bezbrižno vreme naivnijeg, ranog zvuka, i finalni, ostavljen za ključne pesme benda, smatrane kanonom sovjetskog rokenrola.
Iako su, gledajući unapred, iscedili mogući maksimum iz ovakvog formata nastupa, Kino kao da su predupredili blagi dašak neprijatnosti koji sa sobom nosi „sedeći“ rock koncert. Otvarajući numerom „Вопрос“ sa najsvežijeg albuma „Молнии Индры“ („The Lightning of Indra“) (2025, First Music Publishing) sastavljen od starih pesama u novom ruhu, bend je polako navikavao publiku na neobičnu postavku koja je ličila na nešto između bioskopske projekcije i klasičnog rock koncerta. Nije bilo potrebno dugo da se pojavi i prvi veliki hit sa sjajnom vizuelnom pratnjom, ali svako ko bi na prvu loptu očekivao idiome tzv „klasičnog rocka“, ostao bi razočaran – iako nabijena oštrim gitarama, mračna „Електричка“, baš kao i najveći deo repertoara benda, mnogo više duguje Joy Division i The Stooges nego hard rocku sedamdesetih koju sluša prosečan ćale-roker. Post-punk disonanca i jednostavan ritam su osavremenjeni kroz novi aranžman, dok je na ekranu na publiku jurišao pikselizovan voz koji se na kraju, prizivajući Tsoijeve korene i vatrenu narav, pretvorio u zelenog zmaja iz korejskih mitova.
Umetnička direkcija na većini pesama je stvar vredna posebnih hvalospeva, naročito došavši do izražaja kada je na video-bimu tokom „Спокойная ночь“, koju je Tihomirov najavio kao „onu koju ćete prepoznati od prvih nota“, prikazana animirana silueta pokojnog frontmena kako šeta krovovima brutalističkih zgrada u usamljenoj ruskoj zimskoj noći. Kontemplativna nota svirke transcendirala je običnost panka tog vremena, prisvajajući mračnije, gotovo gotičke elemente, interpretirane kroz turbulentne realije Perestrojke. U samom vrhuncu – zaista, nije jasno zašto ova pesma nije ostavljena za sam kraj programa – Viktorova senka se uzdiže u nebesa, dok grad, njegov stalni saputnik, srasta u veliku betonsku ljusku, pretvarajući ispraćaj glasa jedne generacije u univerzalnu tragediju. Nije prošla ni trećina seta, a suze su već blistale u očima nekih od posetilaca.
To što je ubrzo potom Titovov izlazak nagovestio period kada su momci još bili „junoše koji su pisali vesele, vedre pesme“ nije umanjilo melanholičnu notu kojom je protkano svo autorstvo benda; čak i kada se žurkalo do kasno u noć, svest o prolaznoj mladosti i besparica su tu da podsete na surovu realnost, dok ponavljajući motivi poput samoće-prijateljice, beskonačnog motanja cigara i betonskih krajolika, crtaju prilično sumornu viziju o odrastanju u srcu sovjetske metropole. Ipak, ako bi neko u ovome video samo puko sivilo i totalno beznađe, grdno bi se prevario – krajnja vrednost Tsojevih pesama je u poetici svakodnevice, sposobnoj da u najbanalnijim rutinama iznađe ono transcendentno. Telefoni i upaljači su razvejali mrak, a njegov glas, iako običan potok jedinica i nula, bio je dovoljan da vrati deo publike u mladost provedenu u hladnim ulazima zgrada, gde se uz zvuke akustične gitare svaki klinac pravio da je sledeća velika rock zvezda.
Kao da je hteo da ih stavi na ispit, slučaj je hteo da ton pukne u sred novotalasne reggae-opuštencije „Камчатка“, ostavljajući bendu da se dovija „golom“ svirkom, bez pomoći pojačala. Publika, koja se do tada već uveliko opustila i sjatila u prve redove, shvatila je ovo kao znak, zdušno navijajući dok su članovi benda razvlačili svoju fanki improvizaciju u nadi da će tehnički problem brzo biti rešen. Čak i da se to nije desilo, masa ne bi puno marila, podgrevajući atmosferu prisnosti koja je bliska svakome ko je odrastao uz ove pesme; a kada se struja konačno vratila, nije bilo boljeg načina da se nagradi vernost publike od legendarnog hita „Группа крови“, čiji je uticaj toliko enorman, da ga znaju čak i slušaoci s one strane gvozdene zavese. Obezbeđenje je, naravno, pokušalo da rastera ljude zgusnute ispred bine, ali uzalud. „Sve je okej, profesionalci rade svoj posao!“
Što dalje, to intimnije. Refren spore „Пачка сигарет“ je primer tipične folk naracije – kratki skokovi između susednih nota u skromnom vokalnom rasponu, idealni za grupno pevanje u krugu pored vatre. Celu stvar zaokružuju prelepi, staklasti harmonici, koji su Kasparjanov lični pečat, odmah prepoznatljiv među njih milion. Posle nje, „Кончится лето“ žuri napred da nagovesti kraj najtoplijeg godišnjeg doba, dok Viktorova silueta, ovaj put kao mrlja u duginim bojama, skače kroz kolaž „hruščovki“ i ulica, a delovi teksta ocrtavaju u prozorima stambenih zgrada i u izlozima prodavnica, kao da je na ekranu lyric video iz osamdesetih. Jarkih momenata je bilo previše da bi stali u samo jedan tekst – od zalogaja plesnog punk rocka na „Мама-анархия“ ostavljenog za desert; preko iskopavanja čitave genealogije novog talasa ruskog post-punka na „Кукушка“; pa sve do desperado-rokalice „Перемен“ iz saundtreka filma „Асса“ (1987), koji je svojevremeno lansirao bend u stratosferu popularnosti. I čisto da ostane zapisano – bubnjar Oleg Šuncov je naprosto ubio, od početka do kraja.
Mada je broj ne-rusofonih slušalaca bio na nivou statističke greške, posle ovakvog koncerta jednostavno je nemoguće insistirati na tome kako, zbog jezičke barijere, neko ko nije poreklom Rus ne može razumeti svu težinu stvaralaštva Kino. Ove vanvremenske pesme, baš kao i bilo koje druge koje slave istinsku slobodu, mladost i bunt, ne poznaju granice jezika i kulture, te nije potrebno ništa više do običnog razglasa da natera celu salu da ih proživljava celim svojim bićem. I mada je rokenrol sa Tsoijevim odlaskom podneo nemerljiv gubitak, kod svega toga postoji i druga strana – ma koliko nemilosrdna i strašna, smrt je, isto tako, bila njegov putokaz do večnosti.
„Цой жив!“
