Sa rokom do februara da se riješi pitanje većinskog vlasništva Rusije NIŠTASrbija je u centru geopolitičke zagonetke čije rešenje ne zavisi samo od Srbije. Kako kaže poznati ekonomista prof. dr Ljubodrag Savić, država se suočava sa tri moguća scenarija – od kojih su dva prihvatljiva, a treći bi bio poguban za međunarodni ugled zemlje.
Situacija je, kaže, sada definisana i jasnija nego ranije, ali ništa manje neizvjesna.
Prema njegovim rečima, prva opcija je da ruski partneri prodaju većinski udeo u kompaniji NIS. Oni imaju slobodu da biraju kome će na svijetu prodati svoj udio u kompaniji. Međutim, Vašington mora prihvatiti novog vlasnika, odnosno to mora biti neko ko će odgovarati tamošnjim vlastima.
– Amerikanci moraju da “odobre” novog vlasnika kako bi bili sigurni da to nije neko ko je suštinski blizak Rusima, pa će im imovina kasnije biti vraćena samo formalno. Očekuje se partner ili sa Zapada, ili iz Kine i arapskog svijeta – neko ko nije u direktnoj komunikaciji sa Moskvom – objašnjava dr Savić.
Druga opcija, prema rečima dr Savića, i najbolja opcija je da država Srbija kupi NIS.
– Bez obzira na sve okolnosti, to je najbolja opcija za Srbiju. Na taj način bismo vratili strateški resurs i osigurali takozvanu energetsku nezavisnost – ocjenjuje naš sagovornik, ali i upozorava na ogromne izazove.
Glavni problem je, kaže, cijena. Koliko će ruski partneri tražiti svoj udeo u kompaniji i da li Srbija to može da plati? Ovaj novac nije predviđen budžetom.
– Ovo nije mala suma novca i to treba osigurati, bilo pozajmljivanjem ili iz deviznih rezervi. Onda to znači da ne možemo očekivati ovoliko povećanje plata i penzija, investicija i subvencija. Kao kada čovjek proda porodičnu ušteđevinu, moraće da vodi računa o tome kako troši u narednom periodu. Ipak, sa obe ruke glasam za ovu opciju, odnosno podržavam da država Srbija kupi NIS, jer bi to obezbedilo takozvanu energetsku nezavisnost. Ovako smo mi taoci odnosa u svijetu. To je još jedan razlog za ovu opciju, u kojoj bi Srbija postala većinski ili apsolutni vlasnik Naftne industrije Srbije – kaže dr Savić.
Treća opcija je, kako kaže, najgora opcija za Srbiju, najmanje prihvatljiva.
– Ova opcija podrazumeva da država preuzme NIS kroz takozvano neprijateljsko preuzimanje, odnosno nacionalizaciju. Ovo je najgora situacija za Srbiju. Ne samo vezano za narušavanje odnosa sa ruskim partnerom, ne samo sa njima, već i sa drugim stranim investitorima, jer će svi čitati između redova. Ako ste mogli da uradite ono što ste uradili prijateljskoj zemlji, kompaniji koja vas snabdeva gasom i naftom, da nacionalizujete kompaniju, kakve su onda šanse naših kompanija? – kaže dr Savić.
Dodaje da mu daje određeni optimizam da Srbija ima opciju koja isključuje nacionalizaciju i koja je u našim rukama, a to je opcija dva.
– Veoma je važno da, pored ekonomskog, ostvarimo i ovaj drugi cilj, koji nije ništa manje važan od ekonomskog, a to je da se pobrinemo da se ne naruše vekovni dobri odnosi sa Rusijom ili da to ne ide na račun tih dobrih odnosa Ruske Federacije i Srbije – dodaje on.
On ističe da Srbija, čak i ako postane vlasnik NIS-a, ostaje zavisna od naftovoda Janaf. Iako Hrvatska ima jasan ekonomski interes od 50-60 miliona eura godišnje da to funkcionira, politički rizik od ucjene i dalje postoji. Dugoročno rešenje je izgradnja naftovoda do Mađarske, ali to je projekat za budućnost.
Dodatni pritisak je i gasni aranžman sa Rusijom, koji je sa dugoročnog smanjen na tromesečni, što je svojevrsni “žuti karton” i pokazatelj koliko sve zavisi od odnosa velikih sila.
Kako kaže, smatra da je za malu državu kao što je Srbija najgora situacija kada se nađe u procepu između sukoba velikih država.
– To je geopolitička priča koja ne zavisi od nas. Mi smo, da tako kažem, taoci te priče – zaključio je dr Savić.
(telegrafski rad)
