Dok se Kališ ne istopi u Savi: Thievery Corporation u Beogradu

Toplotni talas nad Evropom je u Beograd doneo i turneju vašingtonskog elektronskog dvojca, gde su 17. jula, pre nego što produže za Tjentište odlučili da ponovo održe samostalan koncert. Prethodna tri puta, Rob Garza i Eric Hilton su sa svojim esid-džez/dab projektom Thievery Corporation nastupali na donekle prostranijim binama, zbog čega je košarkaški teren Partizana na kalemegdanskoj tvrđavi delovao kao neadekvatan izbor za jednu energetsku senzaciju, ali pre svega kao logistički propust s obzirom na večernje temperature, asfaltnu podlogu i to da se do bine silazilo kao u vatrostalnu posudu.

Organizatori su pokušali da preduprede dalje probleme otvaranjem dveju kapija u 18.30h, kao i apelom da, iako nema predgrupe i program počinje tek u 21 čas, publika krene da pristiže već tad. Ovo je donekle ispoštovano, te se petina prostora popunila ranije, ali je po zalasku sunca masa ljudi krenula namah da se sliva u ključalo betonsko ušće. Nasuprot omanjoj bini, činilo se i da se krupan oblutak meseca topi po nebu, ali prasak svežine je razbio svaku fatamorganu kada se začula matrica „A Warning (Dub)„.

Instrumentalna postavka istupa i namešta se u prepoznatljiv raspored, a Rob Myers zauzima najudobniji položaj podno miksete, kako bi zasvirao sitru na jedini način na koji je to predviđeno – u turskom sedu. Posle hipnotišućih tonova „Mandale„, već uplesana publika sa maksimalnim oduševljenjem pozdravlja nonšalantnu, a uvek intenzivnu Racquel Jones, koju najavljuje casio bit pesme „Letter to the Editor“. U trenu je odmenjuje Mr. Lif, podižući energiju do vrhunca, što je uspešno uradio još nekoliko puta u toku večeri, iznuđujući najglasnije ovacije samo zamahom ruke.

Možda neočekivano delu posetilaca, „Lebanese Blonde“ ne izlazi da peva Natalia Clavier, već špankinja Laura Vall, koja, kako se setlista nastavlja, odmenjuje i Lou Lou Ghelichkhani. Vall daje sve od sebe da nađe pravu meru Latino žara i francuske senzualnosti, ali ostaje upravo negde na sredini, školovano, odmereno i uglavnom neuverljivo. Njen izvrsni scenski pokret zabavlja, ali njenom sveopštem nastupu nedostaje doza ekscentričnosti koja sve vokaliste Thievery-ja krasi frontmenskom i šoumenskom energijom.

Nakon bliskoistočnih motiva i trip-hop bloka, u sitnim skokovima dolazi i Puma Ptah, u pravo vreme za „Amerimacka“. Čitava ekipa drži do usaglašenog monohromnog imidža, u slojevima i slojevima dugih rukava, pončoa, marama, košulja, kravata i ekstenzija, naizgled izuzeti iz oblaka vrelog vazduha koji izbija iz publike zgužvane između dva nepomična reda ka šankovima. Ipak, nije bilo teško suprotstaviti se nesnosnoj toploti plesom i hajpom kojim Thievery diriguje, naročito kada najstariji od pevača napušta svoje mesto za perkusijama.

Frank Orall tokom „The Heart’s a Lonely Hunter“ ne donosi gotovo ništa drukčije od nastupa na Arsenalu 2022, vrteći sijalicu oko glave, penjući se na bubanj i opružajući se po podu, ali pleni energijom koja ne uspeva da bude nadmašena do kraja koncerta. Nažalost, nakon prvih sat vremena očekivano izvrsnog programa, Thievery uvodi novi segment koji odiše isforsiranom eksperimentalnošću. Ukupno šest stolica, sa barskom na čelu, zauzima centar bine gde veliki koncert najednom postaje akustični laundž.

Mada korektna zamisao, ova svedena izvedba pretvara sporije pevačke pesme, inače izdignute živom izvedbom, u slem poeziju i intermeco muziku, te pesme poput „Ghetto Matrix“ zvuče potpuno improvizovano. Jedina numera koju nijedna verzija nije mogla umanjiti je „Richest Man in Babylon“, odjekujući kroz kalemegdanski rov zahvaljujući horskom pevanju publike. Racquel demonstrira svoje neverbalne, a narativne veštine koje savršeno prate njenu jamajčansku kadencu, suptilnim pokretima, i dalje sakrivena iza tamnih naočara.

Laura hvata tračak raspevanosti za zajedničku izvedbu „Exilio“, najopuštenija do sada, a koncert se završava, kako dolikuje, antikolonijalnom himnom koju sasvim sirovo iznose Mr. Lief, Puma i Racquel, sve do momenta kada ka njoj iz publike poleće nečiji šešir. Vidno uznemirena, strogo poručuje „Ayo, don’t throw moth*fuckin’ shit on the stage„, pre nego što završava eksplozivnu „Warning Shots“ I Thievery odlaze uz veliki pozdrav Beogradu.

Brzinski bis ostaje za Lauru Vall, koja konačno zadire u sve svoje emotivne kutke u nešto drukčijoj verziji pesme „Sweet Tides“. Raznežuje samu sebe, što ne prolazi neprimećeno i nepozdravljeno, ali zbog ujednačene ravne linije druge polovine koncerta, energija sa početka ostaje nedorečena, što je moglo biti iznivelisano uz još par brzih pesama.

Svetla terena ožaruju istrajne fanove, makar one kojima u međuvremenu nije pozlilo od toplote ili dehidratacije, budući da se do vode moglo doći isključivo kupovinom na jednom od četiri zakrčena šanka. Thievery ne uspeva da spasi ni pljusak, ni prasak, ni povetarac, te se veče razlučuje u nešto što je bilo sasvim dobro, ali je ipak tik ispod onog odličnog, izvanrednog i jedinstvenog što nam je ovaj multikulturalni projekat do sada donosio.

Galerija fotografija – Thievery Corporation – Beograd