Opstruktivna apneja u snu (engl. obstructive sleep apnea – OSA) predstavlja jedan od najpotcenjenijih javnozdravstvenih izazova današnjice koji pogađa skoro milijardu ljudi širom sveta, dok ogromna većina njih ostaje bez dijagnoze, jer se simptomi poput hrkanja i umora pripisuju stresu ili starenju.
Ovo stanje karakterišu učestali prekidi disanja tokom noći koji dovode do drastičnog pada kiseonika u krvi i konstantnog stresa za organizam. Posledice nelečene apneje su dalekosežne i pogađaju gotovo sve vitalne sisteme, a najnovija istraživanja ukazuju na direktnu vezu sa razvojem Parkinsonove bolesti. Osim neuroloških rizika, apneja deluje kao tihi generator kardiovaskularnih i metaboličkih oboljenja. Stalni noćni prekidi disanja izazivaju nagle skokove krvnog pritiska i lučenje hormona stresa koji direktno podižu nivo šećera u krvi, čineći telo otpornim na insulin.
Srećom, apneja je stanje koje se može uspešno kontrolisati upotrebom CPAP aparata koji funkcioniše kao vazdušna udlaga i održava disajne puteve otvorenim. Pravovremeno lečenje ne samo da eliminiše hrkanje i hroničnu pospanost, već dokazano smanjuje rizik od novih srčanih događaja i neuroloških oštećenja. Prepoznavanje simptoma i pravovremena dijagnostika ključni su koraci ka sprečavanju kumulativnih oštećenja koja se godinama nagomilavaju u organizmu, omogućavajući osobama sa opstruktivnom apnejom da povrate kvalitet života i značajno smanje rizik od prevremenog umiranja.
U ovom tekstu možete pročitati kako nelečena apneja, kao „tihi ubica”, ne uzrokuje samo hroničan umor već dramatično povećava rizik od saobraćajnog traumatizma, dijabetesa, moždanog udara, Parkinsonove i Alchajmerove bolesti, depresivnosti, anksioznosti i drugih oboljenja. Takođe, možete se informisati i o rešenjima koja se nude, odnosno o terapiji kojom se mogu spreči trajna oštećenja.
Opstruktivna apneja u snu – statistika
Globalno, oko 936 miliona ljudi uzrasta od 30 do 69 godina ima neki oblik opstruktivne apneje u snu (blag, umeren ili težak). Ako se uzme u obzir da svaka četvrta ili peta odrasla osoba ima ovaj problem, to znači da je on podjednako čest kao i dijabetes ili astma, odnosno da predstavlja veliki javnozdravstveni problem.
U Srbiji, s obzirom na visok procenat pušača i osoba sa prekomernom telesnom težinom, pretpostavlja se da je učestalost opstruktivne apneje u snu slična svetskom proseku ili čak i nešto viša.
Muškarci su podložniji apneji, mada se ovaj jaz smanjuje kod starijih osoba. Procenjuje se da 25–30 odsto muškaraca i 10–15 odsto žena ima simptome apneje. Kod žena se rizik drastično povećava nakon menopauze, kada se smanji nivo hormona (estrogena i progesterona), jer ti hormoni pomažu u održavanju tonusa mišića disajnih puteva.
Rizik od apneje u snu raste sa godinama starosti, a kod starijih od 65 godina prisutna je kod 30–50 odsto lica. Treba naglasiti da apneja nije „normalan deo starenja” i da je neophodno lečiti apneju u svakom životnom dobu.
Procenjuje se da 80–90 odsto ljudi koji imaju apneju u snu ne znaju da od nje boluju, odnosno apneja im nije zvanično dijagnostikovana. Nažalost, većina ljudi hrkanje i dnevni umor pripisuje stresu, poslu ili starenju, ne sumnjajući na ozbiljan prekid disanja.
Istraživanja opsturktivne apneje u snu ukazuju na ekstremno veliki problem, pogotovo kod gojaznih osoba (kod preko 70 odsto ljudi sa ekstremnom gojaznošću), lica sa dijabetesom (kod oko 50 odsto), kao i kod osoba sa hipertenzijom otpornom na lekove (kod oko 80 odsto).
Shutterstock.com
Šta je opstruktivna apneja u snu?
Apneja u snu (engl. sleep apnea) je ozbiljan poremećaj disanja koji se javlja tokom spavanja. Karakterišu ga ponovljeni prekidi disanja koji mogu trajati od nekoliko sekundi do minuta, a dešavaju se i po nekoliko desetina puta tokom jednog sata. Kada osoba prestane da diše, nivo kiseonika u krvi opada, a nivo ugljen-dioksida raste. Mozak detektuje taj problem i nakratko „budi” osobu kako bi se disajni putevi ponovo otvorili (često uz snažno hrkanje, krkljanje ili hvatanje vazduha). Ovi prekidi su toliko kratki da ih se osoba ujutru najčešće ne seća, ali oni drastično narušavaju kvalitet sna.
Najčešća apneja (javlja se kod 90 odsto slučajeva) je opstruktivna apneja (OSA) koja nastaje kada se mišići u grlu previše opuste i fizički blokiraju prolaz vazduha. Ređe se javljaju centralna (problem nije u blokadi, već mozak ne šalje pravilne signale mišićima koji kontrolišu disanje) i mešovita apneja (kombinacija oba prethodna tipa).
Prema nedavno ažuriranoj Međunarodnoj klasifikaciji poremećaja spavanja koju je objavila Američka akademija za medicinu spavanja, dijagnoza sindroma opstruktivne apneje u snu može se postaviti ako je indeks respiratornih poremećaja (RDI) ≥15, nezavisno od pojave simptoma, ili kad je RDI >5 udružen sa bilo čim od sledećeg: 1) napadi spavanja, prekomerna dnevna pospanost, san koji ne odmara, umor ili insomnija; 2) buđenja uz osećaj gušenja; 3) dokumentovano jako hrkanje i/ili pauze u disanju koje je primetio partner. Indeks respiratornih poremećaja (engl. Respiratory Disturbance Index – RDI) je medicinski parametar koji se koristi tokom ispitivanja spavanja (polisomnografije) da bi se procenila težina poremećaja disanja, najčešće apneje u snu. On predstavlja prosečan broj „incidenata” u disanju tokom jednog sata spavanja.
Opstruktivna apneja u snu – najčešći simptomi
Najčešći simptom apneje je glasno hrkanje. Međutim, partner je taj koji prvi primeti epizode prestanka disanja. Takođe, može da dođe do naglog buđenja uz osećaj gušenja, kao i uz pojavu suvih usta ili glavobolje nakon buđenja, i može da postoji ekstremna pospanost tokom dana i manjak koncentracije.
Telo je pod konstantnim stresom jer svake noći vodi borbu za kiseonik. To može da dovede do visokog krvnog pritiska i srčanih oboljenja, dijabetesa tipa 2, hroničnog umora koji povećava rizik od saobraćajnih nezgoda, kao i neuroloških problema (rizik od Parkinsonove ili Alchajmerove bolesti).
Proce dijagnoze – Shutterstock.com
Opstruktivna apneja u snu – dijagnoza i lečenje
Dijagnoza se postavlja putem studije spavanja (polisomnografija), a najčešći vid lečenja je korišćenje CPAP aparata (engl. Continuous Positive Airway Pressure – kontinuirani pozitivan pritisak u disajnim putevima) koji održava disajne puteve otvorenim pomoću blagog vazdušnog pritiska. Osnovna uloga CPAP aparata je da deluje kao „vazdušna udlaga” – on koristi blagi pritisak vazduha kako bi disajne puteve držao otvorenim tokom noći, sprečavajući ih da se uruše (kolabiraju). Uređaj je relativno jednostavan i sastoji se od tri glavne komponente: motora (osnovna jedinica – mala kutija koja stoji na noćnom stočiću; on uvlači vazduh iz prostorije, filtrira ga i sabija do tačno određenog pritiska koji je definisao lekar), crevo (fleksibilna cev duga oko 1,8 metara koja povezuje motor sa maskom i prenosi vazduh pod pritiskom) i maska (deo koji se nosi na licu). Postoji nekoliko vrsta maski: nazalna maska (prekriva samo nos), nazalni jastučići (minimalistički dizajn, ulaze direktno u nozdrve) i full-face maska (prekriva i nos i usta – koristi se ako osoba diše na usta dok spava). Većina modernih aparata ima posudu sa vodom koja vlaži vazduh kako bi se sprečilo sušenje nosa i grla. Neki uređaji imaju ramp funkciju. Ova funkcija omogućava aparatu da počne sa veoma niskim pritiskom dok osoba ne zaspi, a zatim ga postepeno povećava do radnog nivoa. Auto-CPAP (APAP) je napredniji model koji sam prepoznaje koliki je pritisak u kom trenutku potreban za osobu (npr. veći pritisak dok osoba spava na leđima, a manji ako osoba spava na boku).
Većini ljudi je potrebno od nekoliko dana do nekoliko nedelja da se naviknu na osećaj maske na licu i strujanje vazduha. Važno je pronaći masku koja savršeno odgovara i ne steže. CPAP aparat se ne kupuje „na svoju ruku”. Lekar specijalista (pulmolog) na osnovu studije spavanja određuje tačan pritisak koji je potreban osobi da bi bila bezbedna. Zahvaljujući ovom aparatu osoba trenutno prestaje sa hrkanjem, nestaje osećaj hroničnog umora i pospanosti tokom dana, a značajno se smanjuje rizik od srčanog udara, šloga i povišenog pritiska. Takođe, dolazi do poboljšanja koncentracije i pamćenja.
Muškarac spava sa CPAP maskom – Shutterstock.com
Opstruktivna apneja u snu i Parkinsonova bolest
Savremena neurološka istraživanja sve jasnije ukazuju na to da opstruktivna apneja (OSA) nije samo izolovan problem sa disanjem, već potencijalni katalizator za razvoj Parkinsonove bolesti (PB). Ključni dokazi za ovu tvrdnju dolaze iz opsežne analize objavljene u stručnom časopisu JAMA Neurology, gde su istraživači, prateći zdravstvene kartone preko 11 miliona veterana tokom šestogodišnjeg perioda, uočili zabrinjavajući trend: kod osoba sa dijagnostikovanom apnejom učestalost pojave Parkinsonove bolesti bila je primetno veća nego kod onih koji su spavali nesmetano. Jedan od najvažnijih zaključaka ove studije je da vreme početka lečenja igra ključnu ulogu. Utvrđeno je da pacijenti, koji počnu da koriste CPAP aparat u prve dve godine od postavljanja dijagnoze apneje, smanjuju rizik od neurodegeneracije za približno 30 odsto. Ovaj podatak sugeriše da pravovremena intervencija može delovati preventivno na zdravlje mozga. CPAP terapija štiti nervni sistem tako što sprečava nagli pad kiseonika, čuva osetljive neurone i smanjuje zapaljenske procese koji su direktno povezani sa propadanjem dopaminskih receptora.
Iako se nekada verovalo da je poremećaj spavanja samo rana manifestacija (simptom) već postojeće Parkinsonove bolesti, novi podaci ukazuju na to da je apneja zapravo nezavisan faktor rizika. Čak i kada se isključe faktori poput gojaznosti, dijabetesa ili pušenja, veza između apneje i neurološkog propadanja ostaje neraskidiva. To znači da lečenje disajnih puteva nije samo pitanje odmora, već aktivna borba za očuvanje integriteta mozga i sprečavanje kumulativnih oštećenja koja se godinama neprimetno gomilaju.
Opstruktivna apneja u snu i Alchajmerova bolest
Veza između apneje u snu i Alchajmerove bolesti je jedno od najuzbudljivijih polja savremene neurologije. Naučnici su otkrili da ova veza nije samo u „umoru”, već u konkretnim biološkim procesima čišćenja mozga. Tokom dubokog sna, mozak aktivira svoj specifičan sistem za ispiranje toksina, poznat kao glimfatički sistem (odnosno glimfni sistem). Ovaj sistem koristi cerebrospinalnu tečnost da „ispere” otpadne proteine koji se nakupljaju tokom dana. Najvažniji protein koji se ispira je beta-amiloid.
Kod osoba sa apnejom, san je stalno isprekidan i mozak retko dostiže faze dubokog sna. Usled toga beta-amiloid ostaje u mozgu i počinje da formira „plakove”, koji su glavni uzročnik Alchajmerove bolesti.
Kada osoba prestane da diše, takođe dolazi do naglog opadanja nivoa kiseonika u krvi (intermitentna hipoksija). Mozak je organ koji je najosetljiviji na nedostatak kiseonika. Ovi kratki, ali učestali trenuci bez kiseonika uzrokuju oksidativni stres i upalne procese u hipokampusu – delu mozga koji je odgovoran za učenje i pamćenje, a koji prvi strada kod Alchajmerove bolesti. Ponavljajući ciklusi prestanka disanja i naglog buđenja (praćenog skokom krvnog pritiska) mogu oslabiti krvno-moždanu barijeru. To je zaštitna membrana koja sprečava štetne materije iz krvi da uđu u moždano tkivo. Kada je ona oštećena, toksini lakše prodiru u mozak, ubrzavajući degeneraciju nerava.
Studije su pokazale da ljudi sa nelečenom apnejom ranije pokazuju simptome (prvi znaci kognitivnog pada kod njih se javljaju prosečno 10 godina ranije nego kod ljudi koji nemaju problema sa disanjem) i imaju više biomarkera (snimci mozga – PET skener – kod osoba sa apnejom često pokazuju veće naslage amiloida čak i pre nego što se pojave prvi problemi sa pamćenjem).
Za razliku od genetike ili starosti, apneja je faktor rizika koji se može lečiti. Korišćenje CPAP aparata omogućava mozgu da vrati faze dubokog sna, omogući glimfatičkom sistemu da efikasno čisti toksine i spreči dalja oštećenja usled nedostatka kiseonika. To znači da je lečenje apneje jedan od načina za aktivno odlaganje ili sprečavanje kognitivnog propadanja.
Opstruktivna apneja i druge bolesti
Pored povezanosti sa Parkinsonovom bolešću, apneja se smatra „tihim ubicom” jer, ako se ne leči, drastično opterećuje kardiovaskularni i metabolički sistem. Telo svake noći prolazi kroz ciklus gušenja i stresa, što ostavlja ozbiljne posledice. Opstruktivna apneja je danas dokazani faktor rizika za kardiovaskularne bolesti, metaboličke poremećaje, neurološka i kognitivna stanja, bolesti jetre, probleme nakon operacija, saobraćajni traumatizam, opštu smrtnost i pogoršan kvalitet života.
Kardiovaskularne bolesti
• Veći rizik od kardiovaskularnog obolevanja i umiranja
Povezanost OSA i kardiovaskularnih bolesti ne podrazumeva nužno uzročno-posledični odnos, jer su pacijenti sa opstruktivnom apnejom u snu često gojazni i pokazuju znake metaboličkog sindroma (tj. imaju najmanje tri od sledećih faktora rizika: centralna gojaznost, sistemska hipertenzija, nizak nivo HDL holesterola, visoki trigliceridi i smanjena tolerancija na glukozu). Ovakav klinički kontekst otežava procenu nezavisnih efekata OSA na kardiovaskularni rizik. Neke studije procenjivale su kardiovaskularnu prognozu kod osoba sa OSA tokom 10 godina nakon dijagnoze. Pacijenti su mogli da prihvate ili odbiju CPAP terapiju. Uočeno je da su se dugoročni kardiovaskularni morbiditet i mortalitet povećali samo kod pacijenata sa nelečenom teškom opstruktivnom apnejom u snu, dok su „obični hrkači”, pacijenti sa blagim oblikom bolesti ili oni sa teškom opstruktivnom apnejom u snu, koji su prihvatili CPAP terapiju, pokazali morbiditet i mortalitet koji su bili vrlo slični onima u opštoj populaciji.
• Nagli pad kiseonika povećava krvni pritisak i opterećuje srce
Pažljivo sprovedene studije (parova) potvrdile su povezanost apneje u snu i povišenog krvnog pritiska, nezavisno od ometajućih faktora kao što je gojaznost. Takođe, podaci dobijeni na pacijentima i uzorku opšte populacije u velikoj meri podržavaju ulogu OSA u patogenezi hipertenzije. U longitudinalnim populacionim studijama, poremećaji disanja u snu povećali su rizik od povišenog krvnog pritiska tokom perioda praćenja. Prospektivna randomizovana ispitivanja pokazala su da lečenje osoba sa OSA smanjuje krvni pritisak, naročito kod osoba koje već imaju hipertenziju.
• Veći rizik od koronarne bolesti
Kod pacijenata koji već imaju koronarnu bolest, prisustvo apneje (indeks RDI > 10) značajno povećava rizik od srčane smrti. U petogodišnjem periodu, smrtnost je bila 37,5 odsto kod onih sa apnejom, u poređenju sa samo 9,3 odsto kod onih bez nje. Pacijenti sa koronarnom bolešću koji su koristili CPAP aparat imali su znatno bolji klinički tok bolesti od onih koji su odbijali lečenje. Lečenje smanjuje rizik od pojave novih koronarnih događaja tokom vremena. Postoji direktna korelacija između učestalosti noćnih padova kiseonika (desaturacija) i težine koronarnih oštećenja. To sugeriše da apneja aktivno doprinosi razvoju ateroskleroze (stvaranju plakova na arterijama). Iako je povezanost dokumentovana, noćna angina (bol u grudima tokom sna) je iznenađujuće retka (manje od 1 odsto pacijenata). Mnoge promene na EKG-u tokom spavanja (poput depresije ST-segmenta) prolaze bez simptoma (asimptomatski), ali su učestalije kod onih sa težim padovima kiseonika. Naučnici veruju da su potrebni dodatni, još uvek nepoznati, faktori „okidači” da bi sama apneja izazvala infarkt miokarda tokom sna. Studije na životinjama pokazuju da izlaganje povremenom nedostatku kiseonika (kakvo se dešava kod apneje) povećava zonu oštećenja (infarkta) na srcu nakon ishemije, čak i kada nema povišenog krvnog pritiska.
• Srčane aritmije (nepravilan rad srca)
Kod pacijenata sa teškom apnejom, naročito u REM fazi sna, često dolazi do opasnog usporavanja rada srca ili srčanih blokova (od 20% do čak 47% pacijenata). Studije sugerišu da bi pacijenti koji imaju aritmije isključivo tokom spavanja trebalo da obave pregled za apneju. Često je CPAP terapija dovoljna da aritmije potpuno nestanu u roku od 24–48 sati, čime se izbegava nepotrebna ugradnja pejsmejkera. Rizik od atrijalne fibrilacije (nepravilnog rada pretkomora) je četiri puta veći kod osoba sa indeksom apneje (AHI) iznad 30. Nedostatak kiseonika tokom noći povećava rizik od komorske tahikardije i kompleksnih preskakanja srca. Ovo se smatra jednim od glavnih mehanizama koji objašnjavaju noćnu iznenadnu smrt kod pacijenata sa apnejom. Iako su neka ranija istraživanja sugerisala da bi ugradnja pejsmejkera mogla smanjiti broj apneja (engl. atrial overdrive pacing), kasnija istraživanja to nisu potvrdila. Pejsmejker može pomoći u regulaciji ritma, ali ne rešava uzrok opstrukcije u disajnim putevima. Apneja je „generator” aritmija. Većina ovih poremećaja ritma je reverzibilna, odnosno nestaju čim se pomoću CPAP aparata uspostavi normalno disanje i snabdevanje srca kiseonikom.
• Srčana slabost (insuficijencija)
Srčana insuficijencija je stanje u kojem srce, kao mišićna pumpa, nema dovoljno snage da ispumpa onoliko krvi koliko je telu potrebno za normalno funkcionisanje. To ne znači da je srce prestalo da radi, već da radi sa smanjenim kapacitetom. OSA negativno utiče na funkciju srca i uzrokuje njegovo remodelovanje (promenu strukture) na duge staze. Kod pacijenata koji već imaju srčanu insuficijenciju, učestalost apneje je izuzetno visoka i kreće se između 11 i 53 odsto. Svaka epizoda apneje predstavlja ogroman fizički napor za bolesno srce. Nagla kolebanja pritiska u grudnom košu tokom pokušaja udaha povećavaju opterećenje srca. Aktivacija nervnog sistema (stres) usled nedostatka kiseonika podiže krvni pritisak i tera srčani mišić da troši više kiseonika u trenutku kada ga ima najmanje. Primena CPAP aparata može odmah preokrenuti ovaj negativni uticaj i olakšati rad srca. Ako srce popušta, apneja deluje kao stalni „dodatni teret” koji ga svake noći iscrpljuje.
Metabolički poremećaji
• Dijabetes tipa 2
Apneja povećava otpornost tela na insulin. Čak i ako osoba nije gojazna, sama apneja može poremetiti nivo šećera u krvi. Kada osoba sa apnejom prestane da diše tokom noći (što se može desiti i do stotinu puta), telo doživljava stres. Manjak kiseonika dovodi do naglog skoka lučenja kortizola i adrenalina. Ovi hormoni direktno podižu nivo šećera u krvi. Česta buđenja i nedostatak dubokog sna čine ćelije manje osetljivim na insulin. Kada insulin ne radi dobro, šećer ostaje u krvi umesto da ide u ćelije za energiju. Apneja izaziva hroničnu upalu u telu, što je jedan od glavnih faktora za nastanak metaboličkog sindroma i dijabetesa tipa 2. Usled gojaznosti, višak masnog tkiva na vratu sužava disajne puteve uzrokujući apneju, a višak masnoće oko struka ometa rad insulina uzrokujući dijabetes. Loš san zbog apneje remeti hormone koji regulišu apetit. Povećava se grelin (hormon gladi), a smanjuje se leptin (hormon sitosti). Ovo dovodi do prejedanja, naročito slatkišima i ugljenim hidratima, što dodatno otežava kontrolu dijabetesa i povećava telesnu težinu. Procenjuje se da čak 80 odsto osoba sa dijabetesom tipa 2 ima neki oblik apneje, a mnogi to i ne znaju (misle da je u pitanju samo „jako hrkanje”).
• Metabolički sindrom
To nije jedna bolest, već skup faktora rizika. Dijagnoza se postavlja ako osoba ima najmanje 3 od 5 navedenih simptoma:
1. abdominalna gojaznost (obim struka preko 94 cm za muškarce, preko 80 cm za žene);
2. povišeni trigliceridi u krvi;
3. nizak HDL („dobar”) holesterol;
4. povišen krvni pritisak (iznad 130/85 mmHg);
5. povišen šećer u krvi (insulinska rezistencija ili dijabetes tipa 2).
Kada tokom noći osoba prestane da diše, telo prolazi kroz dramatične promene koje direktno pogađaju metabolizam. Svaki pad kiseonika izaziva stresnu reakciju. Telo luči adrenalin i kortizol, što trenutno podiže pritisak i šećer u krvi. Apneja podstiče telo da proizvodi upalne molekule koji oštećuju zidove krvnih sudova i jetru, što vodi ka masnoj jetri i dislipidemiji (lošim masnoćama). Čak i kod ljudi koji nisu gojazni, sama apneja može dovesti do insulinske rezistencije jer nedostatak dubokog sna remeti način na koji telo obrađuje glukozu. Apneja smanjuje nivo leptina (hormona sitosti) i povećava grelin (hormon gladi). Rezultat je neutoljiva želja za hranom, što vodi u dalju gojaznost i veći obim struka. CPAP aparat ne samo da sprečava hrkanje, već dokazano snižava krvni pritisak i poboljšava nivo šećera u krvi kod osoba sa metaboličkim sindromom. Smanjenje telesne mase za samo 10 odsto može drastično smanjiti broj zastoja disanja tokom noći i istovremeno „ugasiti” metabolički sindrom.
Moždani udar (šlog)
Prekidi disanja usled apneje smanjuju dotok kiseonika u mozak i oštećuju krvne sudove u glavi, što značajno povećava rizik od moždanog udara, čak i kod mlađih osoba. Povezanost apneje i moždanog udara je izuzetno opasna jer apneja ne samo da povećava rizik od dobijanja udara, već značajno otežava oporavak ako se moždani udar već dogodio. Procenjuje se da ljudi sa teškom apnejom imaju i do 3-4 puta veći rizik od moždanog udara u odnosu na one koji je nemaju.
Neurološka i kognitivna stanja
Istraživanja pokazuju da se prevalencija depresivnih simptoma među osobama sa opstruktivnom apnejom u snu kreće od 7 do 63 odsto, u zavisnosti od populacije i korišćenih dijagnostičkih kriterijuma. Uočena je recipročna veza između OSA i depresije, gde depresija može povećati rizik od OSA kroz mehanizme kao što su povećanje telesne težine i smanjena fizička aktivnost, dok OSA može pogoršati depresivne simptome kroz poremećen san i izmenjenu funkciju neurotransmitera. Anksiozni poremećaji su takođe češći kod osoba sa OSA, a jedna studija je pokazala da je 53,9 odsto novodijagnostikovanih pacijenata sa opstruktivnom apnejom u snu imalo anksiozne poremećaje, u poređenju sa 16,7 odsto kod kontrolne grupe.
Bolesti jetre
Osobe sa apnejom češće imaju nealkoholnu masnu jetru (steatozu). Naučnici veruju da nizak nivo kiseonika podstiče stvaranje ožiljaka na tkivu jetre.
Problemi nakon operacija
Apneja je veoma opasna kod pacijenata koji idu na operaciju pod opštom anestezijom. Pošto anestezija dodatno opušta mišiće grla, rizik od potpunog prestanka disanja tokom oporavka je mnogo veći.
Saobraćajni traumatizam
Takođe, nelečeni pacijenti sa opstruktivnom apnejom u snu imaju povećan rizik od saobraćajnih nesreća, a jedna metaanaliza pokazuje da je njihov rizik 2,4 puta veći u poređenju sa kontrolnom grupom. Studija u Sjedinjenim Državama procenila je da saobraćajne nezgode povezane sa OSA rezultiraju troškovima od 15,9 milijardi američkih dolara i 1400 smrtnih slučajeva godišnje.
Opšta smrtnost
Osobe sa nelečenom teškom OSA ima značajno veći rizik od umiranja. Jedna studija je pokazala da je teška OSA povezana sa 3,8 puta većim povećanjem smrtnosti od svih uzroka tokom 18-godišnjeg perioda praćenja, a druga da je zbirni odnos rizika od 1,54 za smrtnost od svih uzroka kod osoba sa opstruktivnom apnejom u snu u poređenju sa kontrolnom grupom.
Kvalitet života
Sve veći broj istraživanja ukazuje da je ukupan kvalitet života osoba sa opstruktivnom apnejom u snu duboko pogođen ovim stanjem. Pacijenti često doživljavaju prekomernu dnevnu pospanost, umor i smanjenu energiju, što sve može ozbiljno da naruši socijalne interakcije i produktivnost na radnom mestu. Štaviše, OSA je povezana sa seksualnom disfunkcijom, posebno erektilnom disfunkcijom kod muškaraca, što dodatno ugrožava kvalitet života.
Naslovna fotografija – Prva slika – Prikazana je normalna prohodnost vazduha pri disanju, dok se na drugoj slici vidi opstrukcija, vazduh ne prolazi – Shutterstock.com
