Rashodovane stolice srpske diplomatije

Vođen umišljenom geostrategijom koju predstavlja kao viziju, predsednik Srbije uspeo je da za kratko vreme ozbiljno rasklima sve stolice spoljne politike i da dobije diplomatske šamare kako od “prijatelja” sa Istoka, tako i od “partnera” sa Zapada.

Pošto je i dalje uveren da na unutrašnjem planu beskonačno može da se koristi lažima i manipulativnim poluistinama, Aleksandar Vučić procenjuje da će kameleonskom retorikom i svim mogućim obećanjima sebi obezbediti podršku globalnih igrača. Upleo se u sopstvenu mrežu. Više ne prolazi. Razgradio je strpljenje onih koji dobro znaju da domaćoj javnosti govori jedno, a strancima drugo, a sada više ne žele da tolerišu da istu metodologiju obmane primenjuje i po svetu.

Nervoza zbog svakodnevnih protesta po Srbiji, zahteva da raspiše prevremene parlamentarne izbore i štrajk glađu Dijane Hrka, majke mladića stradalog u rušenju novosadske nadstrešnice pre godinu, učinili su da predsednik sve više gubi kontrolu nad svojim postupcima i rečima.

Pojavi se pijan na televiziji. Bahato preti svima koji nisu spremni da mu kliču “Aco, Srbine”! Do juče je zahvaljivao Vladimiru Putinu što ga je upozorio na opasnosti Obojene revolucije u Srbiji iza koje stoji Zapad. Piše udžbenik o tome kako je pobedio Obojenu revoluciju i nada se milionskom tiražu na kineskom, ruskom, arapskom, mađarskom… Platiće i prevod na engleski, francuski, španski, nemački, kineski, arapski…

Pokazuje se da su predsednikove geostrateške ambicije daleko ispod njegovih mogućnosti, ali on ne odustaje. Sada, sasvim nediplomatski u poređenju sa ranijim izjavama, kaže da ga ne zanima da li će srpska municija završiti kod Ukrajinaca. Bilo bi to sasvim uredu da je Beograd zaveo sankcije Rusiji, da je deo zapadne alijanse, da po međunarodnim forumima glasa za rezolucije osude ruske agresije, ali nije tako.

Srbija nije odabrala stranu u skladu sa svojim nominalnim geopolitičkim opredeljenjem da je njeno mesto na Zapadu, u Evropskoj uniji. Sve je rezultat jedne zarđale taktike. Nedostatak strateške hrabrosti zamenjuje se lelujanjem od dana do dana.

Pokušavajući da popravi odnose sa Zapadom, Vučić je prešao granice koje je sebi postavila “vojno neutralna” zemlja. Otvoreno se ignorišu ranija upozorenja ruske spoljne obaveštajne službe ili reči portparola Kremlja Dmitrija Peskova da Rusija ne bi želela da vidi da se srpskom municijom puca na ruske vojnike.

Vučićeva poslednja izjava izgleda da je prepunila čašu u Moskvi. Marija Zaharova, portparol Ministarstva spoljnih poslova, cinično se upitala “da li postoji jedan predsednik Vučić ili njegove intervjue daju različiti ljudi”? “Jedne izjave čujemo kada je u Moskvi, a druge izjave kada daje intervjue sa drugih geografskih lokacija”, izjavila je podsećajući na silna Vučićeva uveravanja da se izvoz municije proizvedene u Srbiji nalazi pod strogom kontrolom i na njegova obećanja da neće biti isporučena Ukrajini. Puca ruska stolica.

Kao što je u Srbiji priteran u ćošak, tako i svet sateruje Vučića da se izjasni. On uzvraća nabusito. Kada je ovih dana Andreas von Beckerath, šef misije EU u Beogradu, predsedniku predao godišnji izveštaj Evropske komisije o Srbiji, rekao je da on predstavlja ogledalo stanja.

To ogledalo pokazuje da je tempo reformi “dosta usporen”, da zabrinjavaju pritisci na pravosuđe i represija prema demonstrantima. Srbija je, pored Turske i Gruzije, jedna od zemalja u kojima je došlo do pogoršanja “slobode udruživanja, okupljanja i izražavanja”. Ukratko, bio je to najoštriji izveštaj koji je Beograd dobio poslednje decenije. Napredovanje Srbije ka Uniji je na ledu. Za četiri godine nije otvoren ni jedan klaster.

“Sve kako vam je rekao gospodin Beckerath, ja vidim sve suprotno od toga. Vi ste rekli da je to ogledalo, ja bih rekao da je to vaše mišljenje i vaše viđenje, a svakako ne ogledalo”, dodao je Vučić otkrivajući da je sebi obećao da će da se ugrize za jezik kako ne bi rekao sve što misli o EU. To što misli, prepustio je režimskim tabloidima koji godinama truju narod anti EU retorikom, teorijama zavera i planovima Zapada da “unište” Srbiju.

“Verujemo da mora da dođe do promene u medijskom ambijentu. Mnogi novinari, medijske kuće doživljavaju pretnje i oštre reči od visokih zvaničnika”, rekao je šef misije EU. “Sve go lopov do lopova”, uzvratio je Vučić podrazumevajući dve jedine televizije koje profesionalno izveštavaju o svemu što se u Srbiji događa.

Ništa to ne čudi. Predsednik je krenuo da se “odvezuje” od Unije koju je kao frormalnog partnera prihvatio kada se odvojio od radikala i obećao se Zapadu Angele Merkel. Danas su sa Berlinom i Parizom sačuvani kakvi-takvi odnosi samo zahvaljujući saglasnosti vlasti u Beogradu da se kopa litijum za nemačke firme, odnosno da se za tri milijarde eura kupe francuski lovci rafali.

Stvari su počele da se menjaju čim su iz Evropskog parlamenta počele da stižu sve oštrije kritike njegove autokratske vlasti. Prvo od socijalista, demokrata, liberala i Zelenih, a onda je i konzervativni narodni blok počeo da preispituje poziciju pridruženog člana koji ima Srpska napredna stranka. Vrhunac su bile oštre reči koje je u njegovom prisustvu izgovorila predsednica Evropske komisije Ursula von der Leyen, ista koja ga je krajem 2024. opisivala kao “šampiona reformi”.

Nepoverljiv prema Evropljanima koji se zalažu za vrednosti liberalne demokratije, Vučić je sačuvao dobre odnose sa protagonistima “neliberalne demokratije” kakvi su premijeri Mađarske, Slovačke ili Italije, Viktor Orban, Robert Fico i Giorgia Meloni, ali je počeo da se okreće Americi. Puca evropska stolica.

Računajući da će se u vreme transatlantske napetosti “privezati” uz Sjedinjene Države, kalkulisao je Vučić da šef Bele kuće nema ništa protiv njegove nedemokratske vlasti. Sa Washingtonom se igralo na kartu “Trumpa Srbina”. Odnosi su u drugom Trumpovom mandatu krenuli uzlaznom linijom. Najavljen je strateški dijalog dve zemlje. Vučić se nadao da će postati miljenik koliko i mađarski premijer, a onda se brutalno suočio sa metalnohladnim šefom Bele kuće.

Može Trump da iskazuje simpatije prema belosvetskim autokratama, ali njega pre svega zanima profit. Nastavio je svoj trgovinski rat sa Kinom, a onda je već u januaru odlučio da i Srbiju stavi na listu onih kojima će prodavati američki tečni gas. To je značilo da Rusi moraju da izađu iz Naftne industrije Srbije (NIS). Potom su Srbiji razrezane carine od 35 odsto, najviše u regionu, što je bio direktan Trumpov signal da neće tolerisati velike investicije Kine, svog najvećeg globalnog rivala.

Onda su usledili Vučićevi gafovi. U maju je po svaku cenu hteo da se ubaci na neku konvenciju republikanaca na Floridi. Učtivo su ga izbacili, a Vučić je “zbog zdravstvenih problema” odmah seo u avion i besno se vratio za Beograd. To ga nije sprečilo da ne pokuša ponovo.

Aktivirano je trilateralno “prirodno partnerstvo” Srbije, Izraela i Sjedinjenih Država preko koga je Vučić želeo i da se približi Trumpu i da osnaži veze sa Benjaminom Netanyahuom. U korenu partnerstva je ponovo – municija.

U vreme kada i komisije UN-a govore o genocidu u Gazi, predsednik Srbije se hvali izvozom oružja Izraelu rizikujući da Srbija sutra bude optužena za saučesništvo u genocidu. Vučić se prkosno sastaje sa Netanyahuom u New Yorku, kada je sala Generalne skupštine UN-a bila gotovo ispražnjena dok je izraelski premijer držao govor.

Slaba fajda. Trumpova sujeta je jača od Vučićeve. Šef Bele kuće jasno je dao do znanja da mu srpski autokrata nije favorit: Vučićevo ime nije se našlo na spisku 145 svetskih državnika koje je Trump pozvao na kratku fotosesiju. Amerikanci su onda zaveli sankcije NIS-u. Puca američka stolica.

Možda je odnos prema Izraelu uticao da prekipi turskom predsedniku Recepu Tayyipu Erdoğanu i da odluči da tri meseca pre roka isporuči dronove-kamikaze Kosovu. Vučić, koji je koliko do juče govorio da je Erdoğan veliki prijatelj Srbije, pobesneo je.

“Užasnut sam ponašanjem Turske i brutalnim kršenjem Povelje UN-a i Rezolucije Saveta bezbednosti UN-a 1244, kao i nastavkom naoružavanja prištinskih vlasti. Sada je potpuno jasno da Turska ne želi stabilnost Zapadnog Balkana i da ponovo sanja obnovu Otomanske imperije”, izjavio je predsednik. Kakva je kratkovidost potrebna pomisliti da bi Ankara na prvo mesto stavila Beograd, a ne Prištinu. Puca i turska veza.

Uzdrman unutrašnjom društvenom i političkom krizom, režim u Beogradu na spoljnom planu pravi greške koje razotkrivaju da Srbija nema iskrenog saveznika. Bruxelles je nominalna adresa evropskih aspiracija, ali zahvaljujući Vučićevoj politici, delom i odbojnim stavovima dela EU, na tom putu nema napretka.

Sa Amerikancima su odnosi ponovo na nizlaznoj liniji, a srpska diplomatija bi sebi morala da postavi pitanje zašto je to tako jer je postojao kapital autoritarne bliskosti koji vezuje Trumpa i Vučića. Dugovečna anti-EU politika je raskrinkana. Sada su ugroženi i odnosi sa Moskvom.

Fijasko Vučićeve dipolomatije direktna je refleksija stanja u zemlji koje predsednik i dalje misli da može da smiri represijom. Bez saveznika spolja. Ako spoljna politika jedne zemlje izvire iz njene unutrašnje politike, onda je krah na oba fronta neizbežan.