Pesmarica perfidnih osmeha – The Smile u Hangaru

Činjenica u koju je teško poverovati – jučerašnji rasprodati nastup u Hangaru ujedno je bio i prvi nastup Thoma Yorkea i Jonnyja Greenwooda u Beogradu. Naravno, o živom debiju Radioheada nema ni govora – na kraju krajeva ni sami članovi, zaokupljeni brojnim drugim projektima, ne mogu da sastave kraj s krajem – ali, uz pomoć bubnjarskog avant-jazz teškaša, Toma Skinnera, trojac The Smile je otprilike najbolja druga opcija. Neki bi rekli, i bolja.

Učešće u sastavu Roberta Stillmana, još jednog zapaženog delatnika savremene jazz scene, sudeći po nekim odzivima, nije „kliknula“ jednoj grupi fanova. Ipak, to se nije toliko ticalo njegovog nastupa sa bendom, koliko odista teške i tmurne otvarajuće tačke tokom ranijih datuma. Ovde je pak glavna porcija otvarajućeg slota, započetog čitavih sat vremena ranije, pripala nikom drugom do prog electronic majstoru, Jamesu Holdenu, a publika je mogla samo da pozdravi fantastičan performans na saksofonu, kojim je Stillman itekako zaslužio nezvanični status četvrtog „Smilera“.

Do te mere koncentrisana da nije tolerisala i najhrabrije pokušaje probijanja napred, publika, sastavljena od nekih tri hiljade pojedinaca, je od početka do kraja sa rečima teško prenosivom euforijom reagovala na svaki markantan momenat tokom seta. Otvarajući, posle par lažnih startova, sa uvodnikom istoimenog albuma, „Wall of Eyes„, bend je lagano uljuljkivao publiku u stanje varljive sigurnosti laganim bossa nova ritmom. Iako uvereno gazi pedesetu, Yorkeove glasne žice s godinama kao da  dozvoljavaju sebi još voluminoznije akrobacije, te je njegov glas celo veče odjekivao dvoranom kao udaljeni slap grmljavine.

Naglim prelazom u drugi kolosek, bend se na „The Opposite“ vratio debi-albumu, lativši se krauta i matematike pod Skinnerovim vođstvom. Jedna od svega par istinskih „rokalica“ u repertoaru benda, ova je svojom serijom gitarskih rezova razvejala večernju klonulost i izazvala pomamu gomile koja bi se, samo da joj se da prilika, sigurno popela na scenu. Impresivan lajtšou napravljen posebno za turneju, na prvi pogled nije bio ništa posebno, ali u najintenzivnijim trenucima, kada su strobovi munjevito pulsirali i treperali zajedno sa ogromnom draperijom svetala i četiri videobima, nivou čulnog opterećenja nije mogao da parira ni najveći metal koncert.

Na ekranima, koji su se zgodno našli publici u zadnjem delu dvorane, prikazivani su mahom intimniji kadrovi, i to ne samo očigledan drum-cam – tako, mogao se videti Yorke, čija ukrućena grimasa oslikava naročito težak vokalni zahvat, dok se s njegove druge strane našao krupan frejm Jonnyjevih ruku, u trenutku kada se, sa gudalom u ruci, nateže sa žicama basa, narušavajući sve konvencije opštenja sa instrumentom. Eksperimentalni dron koji uvodi „A Hairdryer“ bio je kao krojen za ovu vrstu egzibicije, dok njegovo mesto nije preuzeo sinkopirani ritam glavnog dela kompozicije, gde se Skinner borio za prevlast sa gungulom basa.

Impresivna lakoća s kojom je bend uspeo da upregne manevre alternativnog rocka u jedan avangardni modus, i sve to učini pitkim za masovniju publiku, pritom održavajući jedinstvenu fluidnost kroz eksperimentalne skokove, plenila je pažnju i bivala zdušno nagrađivana eksplozijom aplauza. Čak i kada stvari nisu išle po planu, kao na dva abortirana pokušaja sviranja „Thin Thing„, jedne od najabrazivnijih stvari s prve ploče, Yorke je samo mogao da konstatuje, „ali vama je svakako svejedno, zar ne?“ I bio je u pravu – njegovoj skromnoj, ali ubedljivoj; profesionalnoj ali korenito slobodnoj pojavi jednostavno je nemoguće odoleti.

Za one koji su došli po uzorak Radioheada, „Skrting on the Surface“ i „Speech Bubbles“ bile su verovatno najpotpunija ponuda za veče. Setni gitarski lidovi i eksperimenti svedeni na minimum dali su prostora za disanje retkim ostacima pop forme u repertoaru benda, prepuštajući Yorkeu da svojim brilijantnim vokalom uznese korenitu jednostavnost pesme na jedan novi nivo. Likvidne, kao sa studijskog snimka, gitare su klizile sa takvom izražajnošću, kakvoj ne može da parira gotovo nijedno drugo aktuelno ime iz sveta umetničkog rocka.

Da li zbog odsustva studijske reference, nove, do sada neobjavljene stvari, „Instant Psalm„, a specifično „Zero Sum„, zvuče kao da su još uvek u stadijumu aktivnog dopisivanja – prva, naročito vredna pažnje, predstavljena je u svedenoj varijanti, bez orkestralne pozadine, ali u najboljem slučaju zvuči kao derivativna stvar koju bi napisao neki drugi bend, inspirisan ranim Radioheadom. No, teši činjenica da je ovo samo terenski test – studijska varijanta će, uz još malo kalibracije, zasigurno biti mnogo iskričavija. S druge strane, kakav god da je force majeure zapleo konce, onemogućivši bendu da odsvira jedan od svojih glavnih hitova, onda „Don’t Get Me Started„, još jedna recka iz neobjavljene pesmarice, nadoknađuje ovaj propust desetostruko. Otpočevši acidičnim sintovima, ova polako evoluira iz prog-electro uvoda ka osnaženom tribalnom ritmu, sa Yorkeovim falsetom koji služi kao kontrapunkt glavnoj melodiji.

Završni segment zvaničnog dela seta sadržao je i najbolje momente sa oba albuma. Sa svojim lenonovskim frazama „Friend of a Friend“ je, u odnosu na studijsku verziju, imala prednost pravog koncertnog prostora, dajući prostora bendu da se zaigra masivnim zvukom do granica kapaciteta Hangara. Pravo iz eksplozivne završnice „Read the Room„, ređajući odmah zatim par bržih numera, Jonny koristi svojih pet minuta sa vodećim basom, dok se Yorke fiksira na mantri o neizvesnosti ljudske egzistencije.

„We don’t know what tomorrow brings…“ – post-punk revivalizam odavno nije zvučao ovako bodro i energično, rastvarajući se u jednom od najlepših klavirskih rifova na „Pana-vision„. Iako nisu počastili publiku sa „Free in the Knowledge„, ova prva je bila dostojna zamena. Ljubopitljiva, vazdušasta melodija dozvolila je Yorkeu da „prodiše“, i oduva publiku svojim rasponom, pokazujući da kamerni pop uopšte ne mora da bude pokoran i bojažljiv.

Završnu trećinu, računajući tu i poduži bis, krunisao je poslednji post-rock ep, „Bending Hectic„, koji je naišao na fantastičan odjek publike poslednjeg longpleja. Kolos od pesme zalazi daleko izvan ustaljenih granica rock muzike u svojih osam minuta; prepuštajući se gitarskim brzacima, The Smile – u tekstu i bukvalno – puštaju volan, ophrvavajući celu dvoranu zidom zvuka i pulsiranjem belih strobova. Dok svi ekrani i diode bljeskaju, zatečena publika pada u trans, nesposobna da u trenutku adekvatno reaguje na energetski izliv u čijem se središtu našla; realizacija dolazi tek kasnije, kada se najgromoglasniji aplauz za veče širi dvoranom, kao jedinstveni, euforični talas. A posle potrebnog predaha i dozivanja na bis, takvu uzavrelu atmosferu mogla je da ohladi samo napeta urbana trenodija, „The Same„, čiji je promrzli klavir servirao poslednju dozu deprimiranog saunda za veče.

Od nekolicine srećnih fanova, prisustvovavših nekolicini nastupa Yorkea i ostalih u ovom, ali i drugim sastavima, svi su se složili u tome da ga nikada nisu videli ovako zadovoljnog publikom. Kontra Jonnyjevom i Tomovom rezervisanom držanju, Yorke je na prijem od strane srpske publike odgovarao igranjem, osmehom, i što je najvažnije, iskrenim davanjem celog sebe u svakoj od pesama za veče. Bend je možda i dobio ime po perfidnom izrazu čoveka koji krije svoje ulteriorne motive, ali su osmesi, sa obe strane, večeras bili blistavi i odražavali jedno čisto, iskreno zajedništvo u ljubavi prema emancipovanoj, hrabroj muzici.

GALERIJA FOTOGRAFIJA