Neverovatno je saznanje koliko razna iskustva i emocije utiču na naše telo i oblikuju ga!
U novoj epizodi podkasta Moje najbolje godine – To sam ja, Mira Mitrović, strukovni fizioterapeut, koja je i well-being coach sa velikim iskustvom, otkriće još mnogo interesantnih detalja i dati korisne informacije o tome kako da održavate zdravlje tela.
Mira će u razgovoru sa voditeljkom Milicom Gacin objasniti šta je fascija (fascia) kojom se intenzivno bavi i o kojoj se malo govori, a čiji se značaj i uticaj na ceo organizam sve više uviđa.
Naša gošća je govorila i o sve ubrzanijem tempu života – mi, koji smo znatiželjni, požrtvovani, ambiciozni, ʼpobožnoʼ ga pratimo, za razliku od našeg tela koje gubi trku i umorno je! To je jedan od važnih razloga zbog kojih je Mira Mitrović poželela da podeli sa nama brojne savete, vežbe i aktivnosti koje treba uključiti u svakodnevnu rutinu, kao i koje su to vežbice koje ne oduzimaju mnogo vremena, možemo da ih uradimo bilo gde, a koje mnogo znače.
PODKAST – Moje Najbolje Godine – To Sam Ja
Mira Mitrović, strukovni fizioterapeut i well-being coach –Transkript razgovora
Mira
Prosto da budemo svesni sebe, jer smo tako najbolji vodiči. Prosto to pravilno rukovanje svojim telom, po meni je svesnost sebe u svom telu u datom trenutku. Deca i životinje su nam najveći učitelji. Oni to rade intuitivno i rade onako kako im telo traži. Oni ne razmišljaju o tim stvarima. Svaka naša emocija je oslikana na našem telu.
Milica
Dobar dan, pred Vama je nova epizoda podkasta “Moje najbolje godine, to sam ja” i sigurna sam da ćemo danas razgovarati o temi koja će za Vas biti veoma interesantna i veoma korisna, zato što je danas moja gošća Mira Mitrović, sertifikovani fizioterapeut koja ima iskustvo pa ja mislim 30 godina svakako, i sada je svom osnovnom zanimanju dodala i još jednu malu kvalifikaciju ili začkoljicu ili začin kako god da nazovemo, well being coach. Iako to jesu neke nove reči i novi termini u našem jeziku, ali mislim da se razume o čemu je reč. Miro, dobrodošla u podcast. Veliko mi je zadovoljstvo da si danas ovde. Mi, Pavelović, mogu da kažem nekoliko godina sarađujemo.
Mira
Da, o tome sam razmišljala, takvo je vreme, Boga mi da, nekako nam je ovo vreme brzo prošlo, što je dobro. Kažu kad su lepe stvari dešavaju i onda vreme brzo prolazi, tako da Boga mi mislim da je ovo već neka treća godina da mi sarađujemo.
Milica
Tako je, da imamo neku finu komunikaciju u okviru projekta Moje najbolje godine. I nama je to u našem sadržaju, na svim našim događanjajima, bez obzira da li su radionice ili konferencije, veoma dragoceni sadržaj, zato što ti dođeš i onda svim našim ženama odmah na licu mesta daš rešenje šta mogu da urade za svoje telo i da se istog trenutka dobro osjećaju. Sada, nekako sam možda i počela od kraja, ali početak se vezuje za tvoje osnovno zanimanje, dakle ti si ponavljam, diplomirani, sertifikovani fizioterapeut i imaš svoj program koji se zove “Dodirom do zdravlja”. I već kad se kaže taj naziv, mislim da je jasno što radiš.
Mira
Da. Ja sam fizioterapeut praktično, 33 godine. I kada kažem koliko je to godina, to meni nekada zvuči kao wow, a obično držim predavanja i u struci, u smislu fizioterapeutima. Učim ih nekim specifičnim manualnim tehnikama. I kada kažem koliko imam godina iskustva, svi počnu da se smejulje jer oni ne imaju toliko godina života. I onda se ja često našalim i kažem, Bože, za 33 godine da sam samo sedela negde i slušala, aktivno slušala, pa nešto bi se zalepilo za mene, a ne 33 godine zaista velikog ulaganja u znanje, zato što me stalno vuklo još nešto, još nešto, neke odgovore sam tražila i shvatila sam da je telo kosmos. i ja ću i dalje učiti, evo već u januar imam jako važan seminar, neki u Evropi vezano za visceralne organe i tako dalje, jednostavno ne prestajem da učim, jer telo me nikad ne iznenađuje, ja kažem bez obzira što imam oliko godina iskustva, kad stanem ispred tela, ono je i dalje za mene kosmos koji isražujem tog trenutka.
Milica
Lepo, jako zvuči, a sa druge strane je prosto neverovatno, da evo ako sažmemo sva znanja do kojih je došla medicina, do kojih su došle i neke druge nauke, kada sažmemo sve informacije koju imamo od ljudi iz njihovih iskustava, pa napravimo korelaciju sa naukom i sa onim što je dokazano, Kako je moguće da mi ne poznajemo svoje telo? Kako se to dogodilo?
Mira
Pa ja često, pošto radim jako puno sa ljudima jedan na jedan i zaista godinama držim edukacije u smislu, i u okviru kompanija i u okviru nekih seminara, radionica i tako dalje, ja obično kažem da smo se mi otuđeli sami od sebe. Pa mi sami sebe ne prepoznajemo i ne prepoznajemo i ne čitamo svoje signale koje nam telo šalji. A onda kako da nekom drugom ispričamo šta je ono što je sa našim telom, kad mi ne prepoznajemo šta je ono. Tako da koliko god medicina da saznaje, svako telo je satkano od iskustva koje je ono prošlo. I to je sve negde ostalo zabeleženo. I mi imamo fiziologiju koja je ista, ali nismo isto odrastele, nismo se isto hranile, nismo studirale, radile poslove, formirale porodice, to su sve stvari koje nas oblikuju. Kada neko dođe ispred mene na individualni tretman jedan na jedan, da li je to sad na kraju kraju i psihoterapija, nije bitno, ali kada dođe da radi sa tom osobom, to je zaista jedna posebna priča, jer je toliko tokom života u njoj satkano informacija i postoji fascija na kojoj ja intenzivno radim, edukujem, pričam itd. jedno jako važno, važan anatomski deo našeg tela, fascija vezivno-tkivo, koja je glavna i odgovorna za ono što nam se dešava, ona sve pamti, ona sve u sebe upija i pravi restrikcije, jednostavno nas blokira, ograničava u pokretu, šalje sitne signale koje ignorišemo dok se ne pojavi bol koji vrišti, koji nam je u stvari najveći prijatelj.
Mira
Tako da šta god je medicina naučila, a uči nas, život nas uči mnogo više.
Milica
Šta sve telo pamti?
Mira
Sve.
Milica
Ajdemo neke primere iz prakse, jer mislim da nam je i dalje nejasno.
Mira
Pa jeste, ono što je meni sjajno, dakle ja sa 33 godina iskustva rada u ovoj, da kažem, manualnom svetu, dodirom do zdravlja, kada sam pre 33 godine ušla u ovaj svet, znala se šta je fizikalna terapija, šta je kinezi terapija, znači nešto te boli, odeš na struje, odeš na vežbe i odeš kući. Vremenom se shvatilo da naša emocija i ono što nam se dešava zapravo je jedan veliki okidač za stvaranje bolova, i onoga što nam se dešava u telu i da to šta telo pamti, telo pamti sve. Telo pamti i prvi poljubac možda u prvom razredu, telo pamti i prvi nepoložen ispit, telo pamti i prvi raskid, telo pamti možda loše letovanje, da ne kažem otkaz, razvod itd. Znači telo sve pamti.
Milica
Na koji način?
Mira
Pa, upravo sam rekla, zapravo fascija je jedno vezivno tkivo koje ima jednu sposobnost, tako da kažem, odbrambenu i povezane neurofiziološki, dakle, sa našim sistemom. i kada nam se nešto desi ona, to su osećaji koji su nam poznati, ona je osjećaj kad ti se telo zaledi u trenutku, kad telo stane, jednostavno vidiš da si se zakočio u trenutku. E sada ja često volim da fasciju poredim sa odelom u paintball. Pa svi znaju kako izgleda paintball, jel tako? Kaže ko je najbolje prošao, ko je pobedio? Onaj ko je najmanje šaren, jel tako? E to je i u našem životu, svi mi imamo svoja odelca sa kojima prolazimo kroz život, ali nisu nam svima isto šarena zašto, neko je naučio kroz sport da se relaksira, neko voli muziku, neko je našo čitanje, neko je našo šetnje u prirodi, ali su negde informacije ostale. E sada kad kažem taj paintbol to je naš život zapravo, i ako ne proneđemo način kako ćemo da se zaštitimo to će ostati zabeleženo u nama. Dakle, naš nervni sistem pomoću fascije i njenih osobina jednostavno napravi restrikciju, slepi se, ona dobije smanjenu slobodu kretanja. Dakle, svaki stres, ako zamislimo jedan matriks u kome se nalazimo, koji je sklizak, gladak, pokretan, znamo kad se osjećamo dobro, i znamo kada smo ustali iz kreveta, da ne možemo da podignemo ruku, a kažu, legla sam normalno u krevet, ujutru nisam mogla da se pomerim, sigurno mi je dušek.
Mira
Da, da, kaže, ali sigurno mi je dušek. Ili jastuk. I te stvari najviše volim. I onda obično pitam, izvinite, koliko vam taj dušek već stoji u kući ili koliko dugo spavate na jastuku? I baš su sad noćas dušek i jastuk rešili da naprave problem da se ukočite. Ne, zapravo informacije koje su spakovane u telu, su jednostavno telo zatvorile da se desila ta ukučenost koja vremenom ide kroz bol. Zato sad da ne ulazim u fiziologiju same fasije, ona gubi svoju tečnost, slepljuje se, dakle smanjena pokretljivost, jer fasija obmotava nerve, fasija obmotava mišići, fasija obmotava krvne sudove, organe, dakle to je jedna provirna folija u kojoj se nalazi cijelo naše telo. Jedno interesantno polje je istraživanje zadnjih, ja je predam nekih 6-17 godina, učim druge ljude kako na fasiji da rade, ali je toliko napredovala upravo to tehnologija da može da se bavi i da se istraže na njoj i da se uvidi koliki je njen značaj za telo. I mi zaista svake godine sve više saznajemo njen uticaj na funkcionisanju organa, kod sportista na brzinu, na pokretljivost, na smanjenje bolova. uticaj zapravo na naše mentalno stanje i tako dalje, dakle ima strašno veliki uticaj na telu na svim nivojima, a zapravo mnogo kasno se je otkrila, jer je ona paučinasta, vrlo je nežna i providna i kada se nekada davno istraživala na kadaverima, ona se nije videla.
Mira
a kako kažem sad, ja se izvinjam vegetarijancijama i tako dalje, obično poredim fasciju da znaju u čemu tačno pričam. Kada se otvori piletin onako kožica, pa ono što je glatko, providno, klizovo, zapravo to je fascija koja kod nas se nalazi u telu i jednostavno kada nema pokreta, kada se dešava stres, ona gubi svoju funkciju i jednostavno se slepljuje. I tako u stvari naše telo na sve informacije, na stresove, na sve što nam se dešava, malo po malo jednostavno nam krade tu pokretljivost i ograničava nas. Kao da smo u oklopu. Možda je to najčešći ljudi kažu ili kažu tesna mi je koža. Kako bi tesna koža bila? Prosto taj osjećaj zatvorenosti koji se stvara u telu.
Milica
Da li može da se regeneriše?
Mira
Apsolutno da, fast je živa stvar, što je najvažnije u smislu komunikacije, da hoće da reaguje pre svega na vodu.
Milica
Na vodu? Da.
Mira
Ono što, svi kažu pite vodu, pite vodu, pite vodu. Evo, odmah ćemo da popijemo vodu. Pite vodu zapravo zato što faciji je potrebna ta tečnost da bi se ona vratila i postala ponovo pokretna. S druge strane, disanje je užasno važno. Zašto? Zato što pravite neke mikropokrete u kojima se u stvari ona oslobađa, pa onda i stezanja. Ono što ja volim da pitam, recimo Milice, da li se ujutru istežeš?
Milica
Odgovor je veliko ne.
Mira
Hvala što si iskrena. Hvala što si iskrena.
Milica
Zato što žurim jer imam pa sad spisak, kao što prosječan čovjek živi.
Mira
Da, da. Ali da se vratimo na početak, da li se naše mače ili kuće isteže svaki put kada ustane 15 minuta, 15 minuta, a žuri recimo možda će samo mačka skočiti, neće se istegnuti ako je bio jak zvuk pa se uplašila. Ali ako ide i da jede, mačka će se istegnuti i otići će da ruče. Drugim rečima, Dakle, istezanje je jedna jako važna stvar koja nam čuva fasiju i oslobađa fasiju, vraća pokret, vraća taj dobar osjećaj u telu. I sad ako te vratim kao malu, pošto smo to radili kao mali, istezali smo se svako jutro u krevetu do besvesti. Smo umeli da se razvlačimo, zašto nismo imali taj pricisak koji se zove nereaktivnost i život. ali zapravo jedna od stvari je iztezanje i sad postoji manualni tretmani koji onda oslobađaju vrlo ciljano i tako dalje. Dakle, na fasciji se i te kako radi, može da radi, prave se ogromne promene. Kao što sad evo počeli smo da pričamo o fasciji kranje spontanno, u stvari to jeste neka naša prva brana i da kažem neka naša granica našeg tela, ne samo koža, nego upravo fascija. Ja često volim da kažem koliko ljudi nisu svesni oželjaka, pošto si me pitala da li nešto tu fasiju regeneriši, popravlja.
Mira
Ja često ljudima kažem da nismo svesni koliko su oželjci važni i nema veze koliko su oni stari, 10, 20, 30 godina. s obzirom da je fasija jedan živi sistem koji je sklon promenama i obnavljanju, utisaju na smanjenje restrikcija i na oželjcima koji su jako dugo stari može da se rade jer taj oželjek je zapravo jedno fiksirano mesto koje ne dozvoljava da naše telo normalno funkcioniš. Ako sad pričamo o carskom rezu, ako pričamo o silnim operacijama koje mogu biti na abdomenu, i ako samo razmislimo da imamo jedno mesto koje nam je slepljeno, sad već imaš osjećaj u svom telu doževljaj da možeš da vizualiziraš u stvari koliko to jedno može mesto da blokira telo. tako da ona jeste jako odgovorna za sve ono što nam se dešava u telu, između ostalog. I hormone, i svašto nešto ima utjecaj na hormone, ali kažem, fiziologija tela je vrlo složena, a fasija je jedan važan segment toga i ima strahovito veliki utjecaj na naš svakodnevni život, baš zato što skuplja, vrlo vredno skuplja, a ako smo mi disciplinovani, možemo to da rešimo i da slobodimo svoje telo i da vratimo u svom telu slobodu, dobar osjećaj, A.
Milica
Zašto se o tome ne komunicira u javnosti? Govori se o važnosti fizičke aktivnosti zaradi očuvanja mišićno-košternog sistema. O tome smo ovde u ovom podcastu mnogo govorili i govorit ćemo, zato što je važno jer i dalje se, to ti verovatno bolje znaš, nedovoljno bavimo o fizičkom aktivnosti. Čak mi je jedan leka rekao skoro da je sada preporuka Svjetske zdravstvene organizacije 60 minuta dnevno. Ne više onih 150 minuta nedeljno, nego da se zapravo povećala ta potreba jer način života je takav da zapravo svoje telo negdje lu rušavamo. Dakle, komunicira se o važnosti očuvanja mišićno-koštarnog sistema, mišićno-zglobnog sistema, to smo naučili zašto je važno i nikada se ne govori o ovome. Prosto kako je moguće da takva jedna bitna informacija izostavljena?
Mira
Pa, kao što sam rekla, fascija je nekih sedamdesetih godina postala aktuelna za manualni rad. Postoji neka IDA Rolf koja je počela da radi rolfing, manualnu tehniku rade na telu i zapravo ona je negde naslutila značaj fascije. Umeđu vremenu su napredovale tehnologije, medicina je napredovala, mogućnosti istraživanja zapravo su se pojačala i onda je odjednom ta fascija dobila na nekom značaju što ona stvarno znači za telo, koliko ona ima uticaja. Ono što je jako lepo, ja je predajam zaista neki 60 godina, taj manualni rad na telu, ali ono što je sada jako dobro što se, što ja kažem često kada držim edukacije fizioterapeutima, ja mislim da na dnevnom nivou se objavi bar jedna knjiga u svetu vezana za fasciju i otkriće šta sve fascija može. ali šta god fasija može sa svojim osobinama, rad na njoj je jedan vrlo specifičan, nežan dodir koji se neće promeniti, tako da to što ja učim to je konstante rade na fasije, ali šta sve fasija znači za telo se iz dana u dan prosto saznaje. Fasijom oteču komišiće. I mišić zapravo ako je fascija slepljena, ako je preveliki napor, prevelika aktivnost, ako je važno takvičenje, ako je užasan stres, fascija će se zatvoriti i taj mišić će izgubiti svoje osobine, eksplozivnosti, aktivnosti, brzine, snage itd.
Mira
Tako da kada mi pričamo o mišićima i koštonoslovnom sistemu, moramo prvo da se vratimo da oslobodimo taj omotač, da ga odobrovoljimo da bi taj mišić u okviru tkiva mogao da funkcioniše. Znači, prosto je nekako ta fasija preskočena, ali ono što je dobro, ja ću sad opet reći za struke, da se mnogo više o tome piše, priča. Ne, možda sada ne mogu, ugradiću se šta se dešava u školstvu, jer mi, kada sam ja studirala to gelo mnogo davno, imali smo jednu rečenicu, fasije vezimo od kivo. Ali bukvano, sada ako neko zarunju neke anatomije, videće ovako opis šta je zapravo fasije. A sada mi apsolutno znamo njen utica i kada sam rekla da utiče i na mentalno stanje, Dakle, ona obavije i nerve, i krvne sudove, fascije, sumeninge, dakle sve ono što se dešava u telu, samo kad zamislimo da jednostavno izgubi svoju pokretljivost, listkost, slobodu, automatski nam je jasno da nešto ne može da funkcioniše kako treba. Fascija obmotava i želudac, i jetru, i treba, sve unutrašnje organe, srce je u fasciji, pluće su u fasciji, znači sve je. I sad samo zamislite sve ono što se nama dešava na dnevnom nivou, šta mi u nama, negde kao svetlice u stvari, samo nam se zatvore te stvari.
Mira
Iako ne radimo na njoj, opet što ne pijemo vodu, ne istežemo se, nemamo dovoljno sna, ne potražimo stručnu pomoć, vrlo često imamo kroz diagnostiku, kad pričam sada o svog dela, ono kad neko kaže kako je medicina napredovala, ali ipak se neke stvari provlače, postoje da tijelu zapamti neke stvari i blokira, prosto blokira taj organ koji neće pomoći ni jedan lek ništa nego dok se prosto rukom ne uđe i ne oslobudi da taj organ počinje da diša na jedan novi način.
Milica
Šta se dešava kada se ona tretire rukom? Da li se relaksiraš? Da. Na koji način se to pomože?
Mira
Taj najbolji osjećaj, kada bih rekla, to je taj osjećaj kao da se nešto topi pod rukama, kao da nešto oživljava. Znači kontakt je od par grama, natjeg je vrlo, vrlo blag na koži. Tu nije masaž. Rad na fasije nije masažan i zanista je jedan duboki manualni rad koji je par grama. Znači ako, evo ovako, Kada nadumamo balon, kako priđeš na balonu, kako ga uhvatiš, grubo ili?
Milica
Nežno.
Mira
Nežno, evo. Zašto? Upravo to, fasija je takav sistem da prosto budi taj osjećaj nežnosti i finog dodira, te fine palpacije. I onda ja obično kažem, to je reč molim te. Kad kažeš molim te, čarovna reč koja otvara svaka vrata, tako i to. Taj nežni kontakt u stvari, taj osjećaj sigurnosti koji se vraća telu, telu mora da ima osjećaj sigurnosti, mora da ima osjećaj da je bezpetno. Ako nema taj osjećaj, Neće se otvoriti, neće komunicirati.
Milica
Bez obzira na težine u teretani, bez obzira na deset hiljada koraka dnevno.
Mira
To je nešto drugo, to je jedan drugi paralelni svet, ali kada pričamo o jednoj fiziologiji koja daje slobodu, stvari daje snagu za teretanu, daje raspoloženje za teretanu, daje funkcionisanje unutrišnjih organa, reproduktivnih organa i sad ne pričam da…
Milica
Da je dobro osjećeno.
Mira
Pre svega taj dobar osjećaj slobode u svom telu, u stvari je fasija koja se radi. Masaža je sjajna, ona ima dupinsko dejstvo na mišići, na cirkulaciju, pokretanje limpe, znači ona ima svoju priču. Ali ja sad konkretno nazve pričam o tome šta i kako naše telo pamti sve ono što nam se dešava i kako naše paintball odelce, belo, dimno, sjajno, uflikano svim nekim događajima koji nam se dešavaju i kako to sve nosimo sa sobom. Ono što je jako važno što nekada neke informacije na ovim manualnim tretmanima mogu biti stari i desetinama godina negde sačuvani, slepljeni, ja kažem to su neke naše fijoke u telu koje čuvaju neke naše proživljene događaje kojima u stvari ni ne treba ih. Zato postoje psihoterapija i zato postoje ovakve vrste tretmana gde vi u stvari praznite taj višak koji nam ne treba. Oni samo obtereću i mi trošimo energiju čuvajući stare stvari. Pa kad kažu najbolja stvar uradi i izbaci sve iz stana, E pa sad izbaci sve iz tela na jedan, drugi, treći način. Tako da su to stvari koje u stvari mi treba da osvestimo i po kojim principima mi trebali da se prosto ponašamo i malo promenimo, unesemo te promene.
Mira
I ono što ja volim da kažem, u stvari trudim se nekako sada da naučim ljude da pravilno rukuju svojem telu, da prepoznaju te momente, jer ne mogu za svaku stvar da trče kod sručnog lica, da li je to lekar, fizioterapeut, psihoterapeut itd. To je ekipa podrške koja je uvek prisudna tu, ali ne možete svaki dan. Jednostavno uprvo to, mora da se skoči iz kreveta, da se protegne, pa da se onda krene u taj dan i negdje tokom dana se osjeti da s njom postoji energia, da Jednostavno, to odisanje je vrlo plitko, da taj želudac iz nekog razloga jako nadima posle stresnog razgovora sa šefom, da mi hrana više ne prija koju sam volela, da se osjećam uznemireno i kad imam razlog i kad nemam, što bi rekla jedna nova psihijatra, to mi se jako dopalo pre neki dan, Mi smo počeli da budemo skloni ako imamo samo jedan anksiozni napad, recimo da smo sigurno anksiozni, prosto da dozvolimo telu, da telu može da ima svoj plus i minus faze da ispratimo, zna se šta je anksioznos koja je traja izražena. Znači, ne želim ništa da umenim, nego hoću da kažem da mi prosto naše telo pratimo i da su sve te neke stvari prirodne.
Mira
Nisu prirodne ako ekstremno dugo traju. Ali ako mi proneđemo način da to telo izvučemo mi sami, lako ćemo otići kod krušnjaka da nam pomogne, prosto da nas pogura još više u tom samoisceljenju. Jer naše telo bi trebalo da preozme brigu samo o sebi, to je prirodan proces, ali To baš ne ide. Ne ide. Previše brzo živimo, previše stresno živimo, previše informacije na dnevnom nivou, da na kraju dana kada bi svaki od nas samo uzeo jednu svesku i pokušao da nabaca samo ugrubo stvari koje je tokom dana prošao, mislim da to inače psihoterapeuti vrlo često savetuju, da postanemo za mesec dana svesni šta je sve protrčalo kroz nas i koliko je od tih informacija zaista, ajde kažem, lepo, koliko su prijetne. A onda čitajući to čovjek shvata koliko, šta reći, podiže ramena, zatvara se, brani se.
Milica
A da li je iz tvoje prakse i velikog iskustva upravo to najčešće situacije koje zatičeš kod ljudi, zatvaranje? taj bol u ovom devom vratnom. Savijene ramene, povijene ramene unutra, prosto jedan položaj tela koji nije, onako kako se nazvarali u školi, jako loša postura. Da li je to prvo što vidiš kod ljudi, da li je to prvi odbranbeni način našeg tela?
Mira
Pa jest, ja se često našlem, ja ne zapamtim ko je šta imao na sebi od garderobe. Ja kad pogledam osob i je vidim postupno. Mislim, ovo je profesionalna deformacija. Da se razumemo, ja sam profesionalna.
Milica
Jasno, jasno.
Mira
Dakle, to je nešto što ja vidim. Često se našlem sa pacijentima, kad spustim ruku i ja imam potpuno film šta smo radili. Znači, nevjerovatno to je. To su sad već, opet kažem, profesionalne stvari s ruka. Da, prvo što se vidi to jeste postura i mi imamo svi skoro iste te obrase, to je ono što stalno pričaju, disanje, disanje, disanje. Da, mi plitko dišemo iz plitkog dišacanja, podižemo remene zato što nam se mišići koji su uključenju aktivaciju grudnog koša i otvaranje grudnog koša, a vezani su za vrat. Jednostavno, ako pletko dešemo, oni ne moraju da se istežu u punom objemu pokreta, nego krate svoju putanju i što rade, prosto se skraću i postoji restrikcija. Pa nam se onda dijefragma podigne koja nam u stvari što radi? Pritisne unutrašnje organe. Pa onda imamo sad dalje jedan nastavak nekog mišića koji je povezan za donji deo kišmanog stuba, znači lumbalni deo koji se zove psot. Sve ovo smo radili, mi smo samo zatvorili naše telo u stvari šta nam je za početak potrebno da dišemo. Kada naša dijafragma počne da se kreće, kada naš grudnik koš krene da se otvara. Šta sam ja uradila iz dvog trenutka? Spustila sam.
Mira
I onda kada neko kaže dišemo, dišemo, dišemo, apsolutno prva stvar, prva, prva stvar je disanje. Ja sad volim često me pitaju, izvinite kako treba da dišem? 4, 4, 4, 4, 6, 7, 4, 6, 8. E kažem, izvinite kako ste do sada disali? Kako ste uspeli do sada da preživite, da ne kažem ja do svoje 1955. godine i tako dalje. Dakle, disali smo pravilnije jer smo se više kretili. Naša dijafragma imala više prostora i tako dalje. Normalno, svi ovi tipovi disanje imaju utjecaj na nerni sistem. Sad malo šalu na stranu. Svako to zadržavanje ima utjecaj na nerni sistem koji će onda odraditi povratnu reakciju da će se naša tela, naši mišići opuštati pa će delovati malo na akcijuzno stanje, malo na mišići. Sve to ima smisla, ali ja ljudima kažem nemojte se opterićivati sa brojevima, razmišljajte u disanju. Razmišljajte da ste iz tog položaja zapravo došli uvečer kući, seli i samo pokušali da udahnete što duboko grudnim košom, što da naduvate svoj stomak minut, dva, pa da izduvate šta god. To je ogroman benefit jer smo dopustili svom telu unutra da smo mu vratili život. Zašto? Ako ta facija obmotava mišiće, onda obmotava sve naše unutrašnje organe.
Mira
I ono što ja kažem, nekada, gledajući tradicijom kinezskoj medicini, jer sam ja išći asoterapeut i tako dalje, mi ne gutamo samo hranu, mi gutamo i situaciju i ljude. i tako dalje. Sada ima svaki organ neku svoju pričicu. Ja ti kažem, ako mi lepo tu sedimo i sve smo tu stisnuli, našu fasciju slepili, naš želo da se izgubi u prostoru u kome treba da se kreće, onda je potpuno prirodno da pati, da cijelo tijelo pati. I ako mu samo kroz disanje, samo jedna stvar, svesno dozvolimo dva, tri, pet minuta da udahnemo jer na kraju dana kad smo umorani kako znamo da smo završili dan? I kaže, sad, sad ću dobuditi ono što ja volim, sad ću jednu čašu lepog vina, sad ću i onog za kraj dana dozvijem i onda znam da sam kao završila dan i ne dižeš. Znači, ja sam dan završila. To je neki ritualni deo da znam da je…
Milica
Ali važan.
Mira
Važan, upravo to. Ali to disanje je u stvari taj završetak dana. Ja često kažem, prvi udah i posljednji udah je život. Izmeđuje disanje. Moramo da dišemo. Moramo da živimo. Tako da to disanje je, evo ja kažem, strašno da uforstiram, ali samo u smislu svesti šta to disanje u stvari radi našem telu, koliko nam vraća taj pokret, energiju, dobar osjećaj, dobro raspoloženje i na kraju kraja dobro funkcionisanje naših organa.
Milica
Osim disanja, čaše vode i razmišljanja o sobstvenom telu, što možemo sami? Život savremenog čoveka je vezan za stolicu, najčešće. Vezan za rad najčešće, ne neko od svih naravno, ali i za nekakav računar i jednostavno za taj sedentarni način života. I sad, pošto imaš ogromno iskustvo, sigurno imaš i bolje informacije da se ljudi žele na razne bolovi, na neku ukočenost. Je li postoji nešto što mogu tog trenutka dok sede da urade nešto da sebi pomognu, osim što se savjetuje da se na svaka dva sata ustane, malo prošle. Pa znaš, iz one stolova stoječki. Da se postoji računara, da stojiš dole čak i da imaš traku da bi prosto nekako nešto uspeo da uradiš, ako je to uopšte dobra preporuka, ali to smo viđali.
Mira
Pa, život nam je jako surov. Znači, mi više ne živimo, mi tračimo kroz život, to je moje mišljenje. Znači, ono što sam rekla, kada bi svako na kraju dana samo nabacao šta je uradio, telefonirao, završio, započeo, nije bitno u kojem procesu, na kraju, mislim ja sam to radila pa sad pričam iz svog ličnog iskusa, kažem, Bože, da li je moguće da sam ovo sve ja uradila? A jes. Znači, šokantno je. Tako da mi zaista trčimo kroz život i jednostavno sve se smišlja da bi se to telo nekako otvorilo i pokrenulo, a ono više javno ništa ne može da stigne. Ja nekada ljudima kažem da je mnogo kvalitetnije da odvoju to vreme 10-15 minuta za disanje i da je mnogo važnije da se telo ne gura preko granice umora, jer telo je umorno. Telo je jako umorno. jer pitanje je kako se spava, u smislu da li se odmori, da li telo uspe tokom noći da prosto sve svoje resursa obnovi koje treba da obnovi jer sutra počinje novi dan i to isto telo sutra ulazi u novi dan i ako ga nismo, osim što smo ga istuširali pred spavanje pa ga možda istuširali ujutru pred polazak na dan to telo je imalo svoju noć za regeneraciju Ako to nije uspjelo da uradi, ako nema kvalitete, ako nema dubog san, to što smo mi njega istuširali i obukli čistu garderobu ne znači ništa, ono i dalje ima teret koji ulazi i nosi.
Mira
E sada kad pričamo o tome da mi jako puno sedimo i sve se smišlja šta i kako da se čovek pokrane. Ono što sam rekla pod broj jedan jeste disanje, jeste voda, jeste da neko, kad kažem, kada se čovek vrati sebi, telo sve zna i kako će da se istigne i koliko će dugo da ostane. Mi tačno znamo taj osjećaj zadovoljstva kada zauzmeš neku poziciju dok ti telo ne pusti ostane što je ti prija. Znači ja samo kažem da oslušnemo svoje telo. Ne da protrčimo kroz njega. Nego da ga oslušnemo i da vidimo kad smo se istegli da li nas više zateže levo, zateže desno rame. Da li kada smo napravili predklon osjećamo podjednako jednu i drugu zadnju ložicu. Znači prosto da budemo svesni sebe jer smo tako najbolji vodiči. Prosto to pravilno rukovanje svojim telom po meni je svesnost sebe u svom telu u datom trenutku. A mi to nekako ne stižemo, svoje rečenjice rekmo ovako, ne protežem se, naravno veliko ne, jer žurim. I onda ja pitam i sebi i tebe, gde žurimo? Ako nismo sebi svoje telo postavili, to bi bilo kao da smo izašle bez suknje. Recimo, izletali smo iz kuće.
Mira
Mislim, malo je primer blesav, ali Telo traži nešto svoje i nismo izašle neočešljane, nismo izašle, ali smo zaboravili da sebi damo tih 5-10 minuta neke aktivnosti. Ono što mislim da je sad jako popularno, a zapravo mislim da većina ljudi i ne razume zašto, postoji na jedan trend na Instagramu skakutanja. Ne znam da li si primetila lagano odbijanje od zemlje, ne odskakivanje, nego ono lagano skakutanje koji u stvari, evo može da bude još jedna moja preporuka kad neko sedi pa ustane pored tog stola da odradi onako kao lutka marioneta da dopusti da mu telo bude vrlo meko i samo da skakuće kao kad bi ispod sebe imala neku onu trampolinu. bravo da se rastresamo, jer to rastresanje, u stvari to lagano odbijanje od zajednosti, to se zove neki rebound, je u stvari pokretanje tela i rastresanje dovodi do svih tih stegnutih restrikcija da se jednostavno labave. i da na jedan jako lagan način, minuta, dva, tri, tako što ćeš kao lutka marioneta poskočiti, u stvari celo tvoje telo opusti pod jedan, pod dva stimuliše se cirkulacija i limfa i krv što je jako važno. da se pokrene ti neki naši veliki čistači ili hranioci kako god, dakle, pokrene se naša ta neka unutrašnjost cijela, da svi organi jednom u stvari šta dobiju prostor, da sve to počne da funkcioniše.
Mira
Dakle, evo, to je po meni, po redisenju, ovako, jedan univerzalan savet koji može da uradi svako drugo što deca stalno rade. Pa to. Znači opet ćemo, vi smo zaboravili da u stvari najbolje da stedimo i da gledamo što naše dece rade, da nas pono, mislim nažalost ako ne gledaju mobilne telefone, ne sede prikovani, ali ako se vratimo ono deči u radost, oni sve rade ono što treba da rade.
Milica
To se nekad radilo na fizičkom, ja se sad čujem da je tako izgledao završetak časa fizičkog. Kad se istegnemo, onda ajmo sad, protresi se i tako je, to je bilo finale jedne fizičke aktivnosti.
Mira
Pa pre svega životinje, to je ono što ja uvek kažem, deca i životinje su nam najveći učitelji. Oni to rade intuitivno i rade onako kako im telo traže, oni ne razmišljaju. tim stvarima, naš mozak počne da obrađuje, procenjuje sociološki, kulturološki, da li je opravdan i da li imam vremena i ostalo. Postoje životinjice, vičina njih koja prođe kroz stres, Čim se stres završi i ima ono malo vremena, legne na zemlju, trese se sa mogući način, strese stres i ide dalje. E sada, to je ono što nama fascija zapravo se slepi. Uvijek kažem, bilo bi bleso kad bi smo išli i trezili. Mislim da bismo tako hodali ono kao da smo uključeni u struju, ali bar u toku dana jednom dva puta da sebi dopustimo taj prostor u kome će naše telo dobiti tu slobodu i jednostavno prostor da može da funkcioniš. Nisu to velike stvari, samo treba da se podsjetimo. I to sad nema veze što ja kažem da li su mlađi, stari, žene, muškarci. Telo ima svoju fiziologiju, ima svoju potrebu. Normalno, kod nas žene, to sada pogotovo u ovim divnim godinama, obratiti pažnju malo više, zato što se kod nas mnogo toga miksa, menja, dešava.
Mira
Mi treba da se prilagodimo. Telo treba da se prilagodimo. Treba da se uskladimo sve ono što nam se dešava. i onda nam trebaju brzi, laki, primenjivi savjeti i nemnog. Zato što nam se tijelo zatvara jer evo mi još jedna obaveza koju moram da radim i ja ne mogu više. Ne znam gde da je stavim. Zato ja kad dajem savjete… Pa zbiljno. Da.
Milica
Znači ako imam onaj, izvini, ako imam onaj striktni plan, radim prvi, drugi, stoti posao, uveč je trening, moram, sad, to, da, da, da, ne?
Mira
Pa vidi, mi to svi radimo, ali negde duboko treba da osjetimo kad telo traži svoj odmor. Normalno da trening postoji i trening je dobra paralela da bismo fizički mogli da izdesemo dan. Dakle da nema tog snažnog, jakog treninga, naše telo zaista ne bi prošlo dobro. I pričamo o fasti koja je spona između svega toga. ali naše telo mora imati trening, jer koliko god je čovek umoran, posle treninga odrade se druge fiziološke procese koji, ono, dobro sam se preznojao i osjećam se odlično, ali onda kada dođeš kući i kada se istušiš, odlegaš a čekaj, ali kroz ovaj dan sam imao šest razgovora, jednu prezentaciju, odbranio sam ovaj projekat, uradio sam ovo, Ne znam, išao sam kroz grad, 45 minuta, kasnije… Znači, to su sve stvari koji su negde ostavile drugu vrstu informacije u telu koju treba da oslobodimo. Telu je sve potrebno. I, nažalost, kaže jedna moja prijateljica, njena mama je sada u penziji, i kaže, ona se okrenula zdravom životu, skinula se sa ovih lekova za pritisak, ne znam, regulisala je šećer i tako dalje. Ali ona ujutru ustane, pa ne znam, napravi ovaj sokoceler, pa uradi i ovo, pa napisi… I onda kaže, ali ona sad ništa drugo ne radi tokom dana osim što se bavi sobom.
Mira
I kaže, došla je njenih pet minuta, tako da mi možemo da budemo jako pametni i da delimo savete, samo te savete treba da uspemo, da imamo vremen, da implementiramo. Ja mogu sad da kažem mirice mi kad ustanemo i treba da uradimo to, pa treba da uradimo to, a prosto gužvaju u gradu. Svaki minut je važan sad, zato kažem treba telu dati podršku, dati mu, što ja kažem, te neke informacije koje može, kao što su, što nekada, disanje, obratiti više pažnje na vodu, obratiti pažnje na istezanje, tuska kutanje. To su sve stvari koje svako može da uradi tokom dana više puta i ja sam sigurna već posle drugog, trećeg dana da će se u svom telu osjećati mnogo bolje. Bez obzira što se stvari oko njega dešavaju, telo više nije slepljeno i u stesi.
Milica
Pomenula se društvena mreža u jednom trenutku, one su sada za veliki broj ljudi jako značajna izvora informacija, ima svega, slažem se. Da. Ali jedna od vežbi je, jedna od gomila se vežbi preporučuje, save, to je različite vrste treninga, različite tehnike upuštenja, zaista je to jedna šuma informacija. Slažem se. Ali recimo jedna od vežbi za zatezanje stomaka se propagira kao ona koju svako može da uradi na svojoj stolici, da se samo podižu kolena. Zašto te to pitam? Zato što smo malo čas razgovarali o jednom mišiću čiji naziv bar meni je bio potpuno nepoznat, a vidim i da su i ljudi u okolini tako odreagovali, a negde je smešten unutar našeg tela i poprilično nam je važan. Psoas je njegovo ime. Zašto je odgovoran?
Mira
Iliopsoas, to su dva mišića. Psoas je jako važan zato što je to mišić, duboki mišić leđa. Ali je važan zato što je to jedini mišić koji podiže nadkolenicu prema, odgovoran je za korak. Znači on je taj koji podiže nogu u korak. Zamisli koliko mi napravimo koraka tukom dana. Zamisi koliko mi napravimo koraka tokom života. Zamisi sportiste koliko naprave koraka tokom trčanja. On je odgovoran za to i on je strašno napet i vrlo često pravi ozbiljne probleme, pogotovo bolu u donjem delu leđa ili projekciju bola u preponama, nekada malo u kukovima, ali je znemaren. Zašto je on sada recimo važan, kad si sada rekla, kada imaju savit pa da podišu samo noge? Generalno nije problem samo u psohoselu. U toj vežbi mora da čovek osvesti, a ljudi nemaju svesti o svom telu, nažalost. Jako veliki broj ljudi ne ume sam da vežba ili prosto da osvisti da to, kada podiže noge, on mora, pošto radi top sos, ali mora da zatvori i prednji zid i leđe, dakle da zatvori ceo svoj trup, u stvari to se zove taj kor, dakle da to zatvori i da onda počne da jaše, jer u suprotnom će se napraviti problem u donjem delu leđe.
Mira
Ono što ja kažem, svaka vežba ima svoju svetlu i tamnu stranu. Ako ne radiš dobro, Možeš sebe da povrediš i to jeste veliki problem što ljudi prvo prate Instagram i kreću sami povedeni nekom dobrom produkcijom, zgodnom osobom, hoću ja ovakav da budem i onda kreću da rade vežbe iz pozicije u kojoj njihovo telo to ne može u startu da isprati. Znači mora biti malo prilagođeno ili vođeno. Mislim, ja govorim o 90% populacije, ne govorim o ljudima koji su vrlo sportski okrenuti koji imaju svoje trenere, mislim da se razumemo odmah, znači samo govorimo o onim običnim smrtnicima koji nešto pogledaju, ej ja ću sad ovo da probam, a ja to znam iz svog terapijskog iskusta sa ljudima, povredio sam se zato što sam radio tu i tu vežbu jer sam video na Instagramu, počeo sam da radim ali sam onda osjetio da me boli pa sam mislio pa dobro možda tu tako treba pa sam nastavio i došla sam do toga da su se zaista povredili. E sada, dakle, svaka ta vežba ima svoje zapravo pravila kako treba da se izvede, koje bi trebala da se poštu. Tako da i to na stolici mogu da budu i podizanje noge, može da bude predsklon, može da bude rotacija i tako dalje.
Mira
Ja sad ako kažem uradite rotaciju do kraja, ja sad ne znam da li ta osoba ima diskus herniju. Dakle, ja sad da ulazim u jedan klinč da ću dati informaciju da je rotacija odlična, još zadržite se, pa povucite, ispravite glavno. Ja ću se to lepo da objasnim, osim što ja ne znam da li mene tamo neko gleda ko ima neki tinjući bol u leđima već izvesno vreme i ovomu je super, ovomu se sviđa, sad će on to da odmah primeni jer upravo ima problem sa leđima. I onda se ukoči. Tako da su sve to, što ja kažem, mačca dve ošćice. Koliko Instagram donosi informacije i koliko je sad sve dostupno u trenutku, toliko postoje stvari koje nisu dobro ispraćene od strane publike. i od strane ljudi koji to prezentuju. I svaka struka prepoznaje te dobre i loše prezentere na Instagramu. Evo tako da to osim kad kažemo ima svašta. Psoas.
Milica
Tajna se zanima.
Mira
A psoas je jako važan. Zašto? Malo prije smo počeli o disenju. I evo jedna od stvari, dakle, psos je mišić koji se nastavlja na dijafragmu, tj. dijafragma je jedna pregrada koja deli, gore su pluće, dole su unutrašnje organe, i psos je mišić koji stvari od te dijafragme kači se na lumbalne pršljenove i zatvara se, kači se dole na unutrašnju stranu nadkolenice, vrlo visoko dole u prepodi. I sada, kada naša dijafragma ne funkcioniš, Kada je ona zatvorena, kada se ona ne kreće, kada je ona stegnuta, kao što smo mi stegli ovo mišiće, tako i diafragma se stegne, ona povuče psa sa sobom i psa u stvari povuče lumbalne pršljenovi, napravi veliki pritisak u donjem delu leđe koju ljudi osjećaju. Samo disanje, dakle da legnu na leđa, da podignu noge pod uglom od 90°, nek naslone na zid, recimo ako su kod kuće, ako sede u stolici, samo da sede ravno, da se prosto nameste i samo da dišu sos će se opustiti. Dijafragma će se pokrenuti i donji deo leđe će se ili smanjiti boli ili prestati da boli. Jer ako nas neko ovdje izmasira, jel’ tako, nama će ramena da spadnu. Ako prodišemo, ramene će pasti isto, opustit će se mišići.
Mira
Tako i sa psoasom. Ako njemu damo prostor da se dijafragma diše i da ga pokreće, i on će se opustiti. On je strašno odgovoran za bolu donjem delu leđe, pravi ozbiljne probleme, ali se jedinom manualnom rukom u njega može ući terapeut ili određenim istezanjem ili nekom lopticom, pa sad postoje tehnike samo pomoći kako da lopticom kad legnu na trbuk stave lopticu i tako dalje. Sad da ne ulazim u tehniku koja je, nije ona toliko zahtevna ali ne mogu da pokažem pa da ne bude ono slon sa crvenim tufnama i svi smo ga zamislili svako na svoje, velike tufne, male tufne, tako i ovo, ali opet se vraćamo na disanje jer ono oslobađa taj psotsko i onda popušta napetost u lumbalnom delu i ljudi momentalno osete olakšanje. Vrlo često kad podignu nešto teško, kad ujutru kinu, to su one nesrećne situacije kada kaže, ali nisam ništa uradio, ostao sam ukočen, dovoljno je da legnu na leđa, podignu noge po 90 stepeni, opuste psos i samo dišu. i taj drč koji je nastao kao posljedica tog loše pozicije, jednostavno će bar 50% smanjati bolu. Što je važno u datom trenutku, da mozak primi informaciju da se bol smanjio jer ako to mozak ne primi, on će da šalji, što ja kažem, svoje vojnike da i dalje stežu i čuvaju taj donji deo leđe.
Mira
Kaže, nije mi bilo tako loše jutro, skoliko mi je sada, zašto? Zato što se telo uvek brani, ono pronalazi mehanizam da sebe sačuva.
Milica
Osim što se ne osjećamo dobro kada nešto nije kako treba sa našim telom, kako nas drugi ljudi vide? Jel čitaju sve to o čemu govoriš i oni ljudi koji nisu iz domena tvoje struki? I kako poruku šaljemo drugim ljudima o sebi, ako smo povijeni, zgrčeni, podenu tih ramena, ako se držimo za te lumbalne delose, to sve negde Provlačiš, ta je tvoja praksa pokazala kakvi su rezultati.
Mira
Ja uvek volim da kažem zašto smo prestali da verujemo sebi i da stalno tražimo negde odgovore na druge strane. Mi kad smo bili mali, majka je uvek znala kad se vraćamo kući kako smo prošli školu. Znači ja ne moram da dođem do kuće, ona već vidi. Ili vučem noge, ili trčim, ili ono To se zna. Znači, apsolutno se sve zna, sada što smo mi prestali da gledamo, da primećujemo, da posmatramo, da dozvoljavamo, da nas neki drugi uče da sad emocije nam se pakuju tu, tu, tu, tu, da, definitivno postoje vrlo jasna mesta gde nam se emocije pakuje, da, tu ga se pakuje u grudima. ali davno su pesme opevane o tome da je tuga u plućima i to sve i da, upravo to jeste način na koji se mi u stvari štitimo, naša slaba tačka i tako dalje. Besi ljutnja nikada nećeš vidjeti ljutu osobu na ovaj način, vidjet ćeš na ovaj način. Zašto? Pa zato što je spremna da uđe u borbu sa tobom. Znači svaka naša emocija je oslikana na našem telu, e sada postoji ono profesionalno kad ja počnem da gledam, zagledam, vidim svašta nešto i da li se karlica pokreće i šta se dešava i tako dalje, znači način na koji hoda osoba, ali mi svi možemo jako dobro da prepoznamo bar u dobroj meri kakvog je raspoloženja nekog kroz posturu.
Mira
E sad nam je pitanje da li smo mi dovoljno tog trenutka prisutni da to što smo registrovali, registrujemo na drugačiji način, prihvatimo i promenimo neki odnos. To je sad već neka druga priča, ali definitivno naše telo jako šalje jasnu sliku o tome. Ja obično kažem u psihoterapiji, psihoterapeut te vodi kroz priču neku i prosto te vodi kroz to neko, da li kažem, spoznaju svega toga. Ajde da iskoristim tako da ne ulazimo u neke druge terminologije. Ali telo je sve spakovano i telo priča upravo kroz tu svoju posturu. I ja kao manualni terapeut ili kolege mi koji se bavimo osteopatijom, jednostavno ti pričaš sa telom na neverbalni način. Otključavaš ga upravo jer znaš gde se šta skupi, restrikcija stavi, zaključa, napravi i u stvari ti to telo onda odključavaš da bi zajedno sa psihoterapijom to bio u stvari pun pogodak da si nešto osvestio, a da na nesvesnom nivou tvoje telo-mozgu jako puno šalje informacije i ne može nikada da bude mental health bez u stvari mentalno i fizičko zdravlje. To je uvek dvosmerna ulica jer sam rekla da fascije može da blokira vagus koji je direktno odgovoran za ksioznost. I sad mi možemo svesno da radimo na anksioznosti, ali ako nismo telu dali prostor da ono prostor profunkcioniše, jednostavno rezultat će biti mnogo slapi.
Mira
Biće ga, ali nije to to. Telo je jedna celina koja traži sa više strana da mu se priđe i možda je to od početka onaj odgovor a to je da postavljamo svesni koliko smo postali kompleksni i koliko više nije samo boli me glava zato što nisam spavala ovo, zato što sam se nekada pre 30 godina napio i tako dalje. Sada nam boli glava jer ja utru kako otvorim oči imam 3 miliona zadataka, informacija i tijelo počinje da se buni. Znači potpuno drugačijim načinom života živimo, tempom života i onda je prirodno da ta jedna Kako svi kažu, ajde holistička priča, ili ajde kažem ja taj well being, o kom je sada jako puno pričamo, nije naša reč, moderno je koristisa, ali taj dobar osjećaj u svom telu, dobar sa sobom, dobar sa okolinom. To je ono ka čemu mi u stvari težimo da funkcionišemo, da živimo u skladu sa sobom. Kad kažu sa prirodom, to bi bilo jako dobro da stignemo do te prirode. do te prirode i da legnemo u deset uvečene, u dva noću i da se probudimo prirodno nekroz sat i da imamo tu mirnu noć i tako dalje. Nažalost na nama je da se izborimo što bolje možemo sa nekim stvarima, ali kažem opet se vraćam, pravilno rukovanjen telo nas niko nije učio.
Mira
Dobili smo svoje telo i kao evo izvoli. i svi smo krenuli kroz život sa tim informacijama. Neko je više radio, neko je prepoznao, ali ima, nažalost, mnogi ljudi koji jednostavno sa telom se i dalje ne snalaze, podrazumeva se. Sve se nešto podrazumeva, ne podrazumeva se.
Milica
Koje bi još bile preporuke za svakodnevnu upotrebu tela? Kako god ovo zvučelo, ova formulacija, ali šta je ono što bi moglo da nam koristi odmah, dakle koje su neke instant rešenja, koje mogu svaki od nas da primeni u svojoj svakodnevnoj praksi. Svi dosta nosimo, vučimo neke kese, rančeve, torbe Nešto nosimo, držimo decu za ruku, imamo taj multitasking, jednom nogom zatvorimo vrata, drugom držimo nešto.
Mira
Hobotnice, hobotnice.
Milica
Hobotnice, sistem, da, da, da. Mnogo toga se očekuje od nas na svakom planu. Postoji li nešto što može odmah da nam pomoga istog trenutka? Mislim, znam kakvo je pitanje, ali znaš…
Mira
Avionska karta u jednom pravcu gde je peščana plaža. Mislim da je to jedino pravo rešenje u ovom trenutku. Ja sam često našalim kad mi dođu pacijenti i sad I pacijenti, ja sam svesna odakle ide najveći problem, a to je prosto stres s kojim ne mogu da se nose, najčešće na poslu, strašno su veliki zahtevi, jako je velika konkurencija, jako je velika borba i kad izađeš sa posla imaš dalje da se boriš i ja mogu da vam kažem promenite posao. Ali u toj mojoj izjavnoj rečenici bi bilo strašno glupo da vam to kažem, nego treba da nađemo način. I sad, ova sve što smo do sada pričali, to je neka opšta priča, svako će pronaći nešto za sebe. Da li će to biti 15-20 minuta šetnje kroz šumu, da li je taj kontakt sa zemljom, taj osjećaj povezanosti, da li slušanje određenih zvukova prirode, tibetanskih činija, nekih frekvenciji vibracija. Ja na žalost ne mogu ljudima, kažem, e sad vidite na vikend u prirodu, ako taj vikend imaju 32 stvari da urade, znači prosto svako mora da osvesti da pronađe za sebe. Mislim da ne mogu da kažem da postoji univerzalno rešenje, osim da postaneš svestan svog tela i da to telo što ti traži mu daš.
Mira
Primera radi. Pre desetak godina ušla sam u jednu fazu gde sam bila jako umorana. Ali toliko sam bila umorna, toliko sam radila, da sam ja danima razmišljala i videla sebe bukvalno u bolničkom krevetu kako sedim, čitam knjigu i gledam televizor. I tako imam ja slike jedno, dva, tri dana toga, zaustavim se i kažem, dobro, da li si ti normalna? Ajde sad blago meni u krevet. Ja sve zaustavim i legnem. Zove me prijatelji, šta radiš? Ja kažem ležim. Što jesi bolesna? Ja kažem ne. Reko, ovo je preventive radi. Shvatila sam da moje telo traži, mislim šalu na stranu, nije ovo model po kome možemo da funkcionišemo, ali ja sam bukvalno uhvatila sebe da ja nesvesno idem u jednu drugu stranu koja mi je opravdanje, a ne kažem da je to bolest vrlo često, sada je to neka druga tema koja može da se otvori, ali da moje telo nesvesno meni šalje slike da ne može više. Ja kažem, vidi, legla sam dok me ništa ne boli. Ja sam tako ležala tri dana, čitala, muvala se, ja sam sve zaustavila. Ja sam rekla, vidi, ali to može. Definitivno život se nastavlja i posle nastavlja. To je dokazano.
Milica
Svedoci smo.
Mira
Svedoci smo. Znači, to ne traži nikakav komentar. Ali zašto mi sebi u nekom trenutku ne dozvolimo da nešto može? Može. Ja sam to uradila, vrlo svesno. vrlo svesno i šokirala sve žive, ali sam u stvari shvatila da mogu, da sam sebi i svom telu, svom zdravlju dala prostora.
Milica
I računi su bili plaćeni, niko nije…
Mira
Apsolutno.
Milica
Niko nije ostao bez hrane, ništa se nije… Zemlja je nastavila da se okreće.
Mira
Osim što sam ja bila ponosa na sebe, što sam ja u takvom haosu od jednom, ja sam legla. Ležala u svom krevetu, ne bolničkom i čitala, jer danima nisam stigla da uzmem knjigu. Znači, prosto toliko sam dobila nekih signala i sad sam rekla okej, ovo sad već nešto znači, ove slike. Tako da nije sad ovaj model da svi stanemo, ali jeste preporuka da shvatimo koliko u nekom trenutku kad telo kaže ne, onda stvarno bude ne. Nekada to bude kasno, nekada to bude kasno, da se neke stvari promene. Sve nešto mislimo, ne možemo, moramo, ne, ne. Sve možemo, sve stižemo, samo da pokušamo da, opet da kad kažem, stavimo sebe na prvo mesto i to može da se tumači na ovaj i na onaj način, imamo odgovornost prema porodici, prema poslu sve to, ali ako mi nismo dobro, ništa to neće funkcionisati. Ja se često našalim, pa mi kažu, pošto imam jednu firmu koja se bavi podrškom zdravlja zaposlenih, pa onda kažu, ja ovo znate, ali to je luksuz. Ja kažem, vama je luksuz da vam se zaposleni oseća dobro. Ja kažem, vi sada da krenete na svadbu gde je lepo, gde se jede, gde se pije, da vas boli donji deo leđa, ili vrat.
Mira
Jel’ biste se lepo proveli? Ne, znači iz nas kreće to, tako da priča, opet se vratimo sebi da svako prepozna u domenu svog dnevnog rasporeda, nedeljnog, mesečnog. Ja često ženama kažem, što mislim da su žene te koje nekako uspeju sebe da na listi prioriteta koja je od ovde, one budu ovde negde dole, da ih nema na listi, i kažem ako vi, jedan dan ima 24 sata, sedam dana puta 24 sata, izračunajte, i ako nemate tri puta po sat vremena, recimo za neki trening, za šetnju, nije bitno šta god, onda ja nemam rešenje za vas. Ja nemam rešenje za vas. Matematika je prosta. 7 puta 24, pa sad puta 4, pa puta… Ne mora da bude svake nedelje tri puta, nek’ bude dva puta, ali nek’ to bude vreme gde telo zna da se raduje, to je moje vreme. Ima jedna divna knjiga, zove se Crveni šator, ženska prava knjiga, gde tih 7 dana u nekom mesecu, u stvari, bilo vreme za ženu koje je ona dobila tako što je dobila fiziološki. E to je to, ako žena ne uzme, ajde sad pričat ćemo samo akcenat na ženu, ako žena ne postavi to vreme za sebe, ona ga jednostavno neće ga dobiti.
Milica
Niko drugi to neće dati. To je suština, da.
Mira
Zato što je tempo takav, i zato kažem da mislim da ovo sad što je bilo pitanje da li šta, za nekoga će biti šetnja, za nekoga će biti bar da ono sedne i odmori da ne mora da ništa nosi, tegli radi, da ne mora da odgovara na pitanje. Nekada je i to odmor. Ja samo ljudima pokušavam da objasnim da ne treba telo, da ga treba ispoštovati, jer je nekada preumorno, i da umorno telo ne može to da nosi. E sad šta je odmor za nekoga, to je sada već jako široka, individualna široka tema.
Milica
Hvala mnogo, meni je bilo interesantno, neke stvari sam čula prvi put. Dodirom do zdravlja, tako se zove ono čime se ti baviš, ali si baviš i drugim stvarima, ne samo kod nas, nego i u zemljama u regionu. I baviš se i edukacijama, vezano za svoje programe, pa tim pre hvala na odvojenom vremenu. Znam da je raspored gust i radujem se eto svakom sledećem susretu sa tobom, jer, evo, na događaju moje najbolje godine, uvek nešto novo naočimo. Kako sada, tako i kod nas.
Mira
Trudim se zaista da za to kratko na vreme, u stvari pre svega tim ženama koje dođu i odvoje svoje vreme, odvoje svoje vreme jer su prepoznale vrednost što je jako velika stvar, da dobiju tu podršku kroz proces, i kroz sve što prolaze. Znači, ja se zaista trudim da dam taj neki savet, kao što ste rekli, što je primenjiv, ako ispred osobe stavimo zahtevne stvari, neće, odbiće jer je previše, ali ako zaintrigiramo nekom pričicom koja je nova, koja je drugačija, koja si nije čula do sada, a postoji, što ja, kažem, iza scene, šta je ono što se dešava u telu, onda mi je jako drago što stvarno imamo feedback od ženica da im to sve prija i da primenjuju.
Milica
Ja verujem da će i ovde biti dobrog feedbacka u vidu komentara. Tebi hvala još jednom na izdvojenom vremenu. I da, ovo je poziv da u komentarima napišete koliko vam se dopala i ova epizoda, šta vam je bilo korisno i o kojoj temi biste želeli da razgovaramo još u našem podcastu. Da li je vezano za telo, da li je vezano za tebe i tvoju struku, ono što ti radiš, ili nešto drugo što vas interesuje. Jer ovaj podcast je tu da vam da odgovore na neka pitanja koja su za vas važna. Vidimo se u narednoj epizodi.
