Džuboks „Skalpiranih”: Indijanski bluz | Balkanrock.com

Tipična rokerska situacija: glavni junak se, nakon dugogodišnjeg odsustva, vraća u rodno mesto. Tamo, naravno, više ništa nije isto. Broj stanovnika opada, kriminal cveta, a ljubav iz tinejdžerskih dana se pretvorila u oličenje promiskuiteta. Pod teretom tih saznanja, i tajne o pravom razlogu svog povratka, odlazi u lokalni bar gde, sa  flašom piva u jednoj ruci i novčićem među prstima druge, nadnešen nad konzolom džuboksa, pažljivo bira pesmu koju će pustiti.

Glavni junak je Dašijel Zli Konj, mesto je indijanski rezervat Prerijska Ruža, fatalna ženska je Kerol Crvena Vrana. Svi oni pripadaju svetu stripa Skalpirani (Scalped) scenariste Jasona Aarona i crtača Rajka Miloševića Gere. Pomenuta scena nalazi se na dvanaestoj tabli drugog poglavlja ovog stripa. Važno je naglasiti da je za potrebe ovog teksta korišćena originalna verzija pomenute table, jer je u štampanoj kadar sa naslovima pesama delimično skraćen.

Koju pesmu bi Dašijel odabrao, čitalac nikada ne sazna, jer baš tada nailazi Kerol. Međutim, svaki od ponuđenih  naslova adekvatan je neo vestern i noar poetici, karakterima i ugođaju koji čitanje ovog stripa pruža.

Los Lobos – I Walk Alone

Muzika losanđeleskog sastava Los Lobos mešavina je žanrova nastalih duž granice SAD i Meksika. Što će reći hiljadu milja daleko od Južne Dakote, u kojoj je smešten imaginarni rezervat Prerijska Ruža. Uprkos tome, očigledno je da je položaj u kojem se nalaze meksički migranti i Indijanci krajnje sličan.

Brz ritam ove numere odgovara žestokom početku stripa. Ujedno, njen naslov i tekst imaju odjek u njegovom daljem toku. Da biste videli na koji način, moraćete da pročitate Skalpirane do kraja.

Johnny Cash – Custer

U vreme kada su Indijanci u kinematografiji još uvek bili predstavljani kao „loši momci”, Johnny Cash je snimio album Bitter Tears: Ballads of the American Indian (1964), gde je ponudio jedan  drukčiji pogled na indijansko pitanje. Večito na strani uniženih i obespravljenih, „čovek u crnom” je i ovom prilikom pokazao duboku simpatiju i razumevanje za američke urođenike.

Kao jedan od hitova sa ove ploče izdvojila se numera Custer, koju je godinu dana ranije napisao i objavio Peter LaFarge na albumu As Long as the Grass Shall Grow.
Pesma se bavi jednom od najčuvenijih ličnosti u američkoj istoriji, generalom Custerom, borcem protiv Indijanaca, koji je poginuo zajedno sa većinom svojih vojnika u bici kod Little Bighorna. Njegova smrt i danas predstavlja temu za brojne rasprave među žiteljima Sjedinjenih Država. Dok ga jedni slave kao heroja, drugi gaje potpuno drukčije mišljenje. LaFarge, a potom i Cash, već u uvodnim stihovima jasno pozicionira svoj stav, stajući na stranu potonjih.

U Skalpiranima se, pored navedene pesme, javljaju brojne reference na kontroverznog generala. Od one sa uvodnih stranica trećeg toma ovog stripa, na kojima je prikazan završni sukob Ludog Konja i Custera, pa sve do duhovitih opaski u vidu natpisa „Cuck Faster” na majicama nekih od epizodnih likova serijala.

The Rolling Stones – Rip This Joint

Najfurioznija pesma Stonsa našla se na čuvenom albumu Exile on Main St. iz 1972. Brojne su konotacije koje sadrže kako njen tekst, tako i sam naslov. U kontekstu Skalpiranih, najviše pristaje ona u kojoj bi doslovni prevod bio: „Razbucati ovu krčmu”. Naime, reč joint, odnosno sintagma „juke joint” u žargonu označava derutne krčme kojih ima po ruralnim krajevima širom Amerike.

Otuda ova pesma naslovom i tempom idealno paše uz uvodnu sekvencu prvog poglavlja stripa, čuvenu masovnu kafansku tuču u kojoj Dašijel učestvuje. Sa druge strane, ona je priča ispričana iz ugla stranca koji se našao u Sjedinjenim Državama, i koji moli predsednika i imigracionu službu da ga puste u svoju krasnu državu. Nije teško zaključiti da se u sličnom položaju nalaze i severnoamerički Indijanci, kojima je umnogome uskraćeno sve ono što „zemlja mogućnosti” nudi.

Steve Earle – The Devil’s Right Hand

Opak je tip Steve Earle. Sa četrnaest je pobegao od kuće u potrazi za svojim idolom Townesom Van Zandtom. Sa nepunih dvadeset je s njime, Guyem Clarkom i drugim velikanima odmetničkog kantrija nastupio u dokumentacu Heartworn Highways. Robijao je zbog narkomanije i neovlašćenog posedovanja oružja, a ženio se i razvodio sedam puta. Danas živi pristojnim životom, svira, snima i vodi računa o tome da zaostavština njegovih heroja ne padne u zaborav.

Čoveku sa takvom biografijom se mora verovati kada u pesmi koja se našla na ovoj listi kaže da je pištolj đavolova desna ruka. Ova numera, koju je par godina ranije snimio i Waylon Jennings, staje u isti red sa Cashovom Folsom Prison Blues, ili Mama Tried Merlea Haggarda. Storija o samohranoj majci čiji saveti, molbe i upozorenja neće sprečiti sina da kupi pištolj i njime napravi pičvajz.

Legla bi ova pesma fino uz Dašijela i njegov konfliktni odnos sa majkom, ali i uz Dina Sirotog Medveda, jednog od najzanimljivijih sporednih likova u serijalu.

Neil Young – Powderfinger

Vrhunac Youngovih poetskih dometa, što ga čini pogodnim za brojne analize. Ko je neimenovani momak koji svoju majku upozorava na beli čamac koji se preteće približava uz reku? Ne znamo. Ono što znamo jeste da mu je otac „otišao”, braća love negde u planini, a da se Veliki Džon odao alkoholu otkako je voda odnela Eni Lu. Zbog toga ovaj dvadestdvogodišnjak, kako bi branio ognjište od nadolazeće opasnosti, mora da uzme očevu pušku u ruke.

U sličnim životnim okolnostima nalazi se Dino. Živi sa babom koja ga je odgajila, umno zaostalim bratom, sestrom narkomankom, ćerkicom, stricem invalidom i debelom lenjom strinom. Jedini je koji privređuje, sanja o tome da napusti rezervat, te, da bi zgrnuo što veću lovu, neminovno kreće putem kriminala.

Eric Clapton – Sign Language

Pesma koju je Dylan napisao 1976, a o kojoj ni slova nećete naći u njegovim Hronikama, niti u knjizi Bob Dylan: All The Songs – The Story Behind Every Track, i za koju je čak izjavio da je ne razume. Ipak, iste godine ju je poklonio Claptonu, koji ju je rado prihvatio, snimio u duetu sa autorom i objavio na albumu No Reason to Cry.

Ako Dylan tvrdi da nije razumeo ovu numeru, pažljivom poznavaocu njegovog lika i dela neće promaći to da je nastala u godini koja je prethodila razvodu od supruge Sare. Svedočanstvo o njihovim već dovoljno komplikovanim i narušenim bračnim odnosima jeste album Blood on the Tracks (1975.). Sign Language bi se mogla protumačiti kao svojevrstan nastavak tema i motiva koji njime provejavaju. Priča o dvoje koji više ne razumeju suptilne signale koje šalju jedno drugom.

Upravo ovo je slučaj i sa komunikacijom između Dašijela i Kerol, pa, između ostalog, i Dašijela i njegove majke Đine. Površnost verbalnog sporazumevanja, tupost za signale koje šalje sagovornik, odnosno nemogućnost da se sporazumeju „jezikom znakova” dovodi do onoga što teoretičari književnosti nazivaju tragičkim nesporazumom.

Bruce Springsteen – Nebraska

Nije samo naslov ove pesme, budući da se deo radnje stripa odvija i u Nebraski, jedina njena poveznica sa Skalpiranima. Poznato je da je inspiraciju za numeru Springsteen dobio gledajući Malickov film Badlands i čitajući pripovetku Teško je naći dobrog čoveka Flanerry O’Connor. Navedena dela za glavni motiv imaju nasilje, odnosno masovna ubistva, proistekla pre svega iz osećanja praznine koje donosi dosada.

Pojedini Aaronovi i Gerini junaci podložni su sprovođenju nasilja u istoj meri u kojoj Springsteenovi, Malickovi i likovi O’Connorove. Beznadežnost položaja u kom se nalaze, prostranstvo pustare koja ih okružuje, te malobrojnost pripadnika zakona i reda služe kao okidač za sva nepočinstva koja su spremni da izvedu. Ne čudi to što svet Skalpiranih neretko porede sa onim koji je u svojim delima stvorio William Faulkner, uz Flanerry još jedan od književnih velikana američkog Juga.

Sons of the Pioneers – Tumbling Tumbleweeds

Pesma koja se pojavila davne 1934. i od tada je deo soundtracka brojnih filmova, od istoimenog ostvarenja sa Royem Rogersom, preko Big Lebowskog, sve do Eastwoodowog Cry Macho.

Nepogrešivo, u svakom od njih ona naglašava grandioznost pustara i ravnica kojima se kreću jedino kotrljajući grmovi i usamljeni kauboji. A upravo je Prerijska ruža smeštena usred jedne takve pustopoljine.

Kris Kristofferson – Sunday Mornin’ Comin’ Down

Čuvena je anegdota o tome kako je jednog dana, nenajavljeno, Kristofferson helikopterom kojim je lično pilotirao sleteo u dvorište Johnnya Casha. U jednoj ruci je nosio limenku piva, a u drugoj demo snimak pesme Sunday Mornin’ Comin’ Down. Cash je ubrzo snimio svoju verziju i objavio je na albumu The Johnny Cash Show, čime je potpomogao početak Krisove karijere.

Sama numera odiše mačo atmosferom u jednakoj meri kao i navedena anegdota. Tema o tipu kojeg nakon burne subotnje noći ophrvava samoća nedeljnog jutra. Pivo koje je popio za doručak nije bilo loše, pa je uzeo još jedno kao desert, navukao je najčistiju prljavu majicu i krenuo niz ulicu, gde ga je mirs pržene piletine setio na nešto što je izgubio nekada davno.

Mogla bi ova pesma da se zavrti u više scena Skalpiranih, jer bi Dašijelu odlično pristajala uloga njenog protagoniste.

Albert King – Born Under a Bad Sign

Bluz klasik koji je 1967. snimio Albert King, a od tad se nalazi na repertoaru brojnih viđenijih bluzera i rokera. Ispovest tipa rođenog pod lošim znakom, kojeg zla sreća prati „otkad je propuzao”.

Iako čitaocu pri početku stripa može delovati kao da se ova numera odnosi na Dašijela, vrlo brzo postaje jasno da može pristajati svakom od likova koji se pojavljuju u Skalpiranima. Ukratko, svako rođen u rezervatu Prerijska Ruža osuđen je na kletu sudbinu, kojoj se teško može odupreti, ma kakve napore pravio.

Otis Redding – Hard to Handle

Sličan slučaj kao i sa prethodnom numerom na ovoj listi: svi u Skalpiranima su teški za rukovanje kao „mač bez balčaka”. Nemoćni da ostvare svoje snove, u strahu od, borbi sa, ili sprezi sa kriminalom, poročni, ludi, ne daju se nit’ povesti nit’ poterati.
Retki su oni među njima koji su drukčije naravi. Takvi su, obično, dobrano išibani životom i već u poznim godinama.

Postoji i drugi aspekt ove pesme koji je čini odličnim soundtrackom stripa. Ritam pun erotičnosti i lascivan tekst pašu svim onim scenama kada se Dašijel i Kerol „dovate”, bilo u krevetu, ili na bilo kom drugom prikladnom ili neprikladnom mestu.

Bonus: bilo šta od Dylana

U gornjem levom uglu kadra na kojem se vidi konzola džuboksa stoji ispisano: Bob Dylan. Naziv pesme je ostao van čitaočevog vidokruga, čime je mogućnost učitavanja i maštarenja postala beskonačna, odnosno u najmanju ruku svedena na Dylanov nemali opus. Mogle bi brojne pesme iz Bobovog kataloga da se nađu u Skalpiranima i nesumnjivo bi im tu i bilo mesto. Za potrebe ovog teksta je, ipak, bilo potrebno odabrati jednu, i taj izbor može da ide na dušu isključivo njegovom potpisniku, mada ni Gera ni Aaron nisu u tome sasvim nedužni.

Naime, u razgovoru sa Stevanom Subićem, koji je dostupan na YouTubeu,  Gera je izjavio: „Jason i ja smo se dogovarali, ali stvarno, kad skrene razgovor na Peckinpaha ili Boba Dylana mi ne pričamo o Skalpiranima”.

Poveznica između ove dvojice je, kako je znano, Peckinpahov film Pat Garret and Billy the Kid, za koji je Dylan pisao muziku i na kojem je debitovao kao glumac. Stoga za ovu priliku biramo numeru koja je verovatno najpoznatija tema iz ovog filma, a ujedno i jedan od Bobovih najvećih hitova uopšte.

Postoje još dve pesme koje se naziru u ovom kadru. Imena njihovih izvođača i naslovi, pak, ne mogu se razaznati. Jedna od njih bi mogla biti San Antonio Rose u izvođenju Patsy Cline. No, nećemo nagađati. Ono što je sigurno je da u Skalpiranima ima toliko muzike da bi se mogla napraviti bar još jedna ovakva lista. S obzirom na ugled koji Gera, kao muzičar i poznavalac žanra, uživa u domaćem bluz kružoku, to ne treba da čudi. Zato, čitajte Skalpirane i preslušavajte njihov saundtrek. Sigurno je da ćete uživati u vrhunskoj svirci i jednom od najboljih krimi serijala u istoiji devete umetnosti.