Ko bi rekao, Tygersi konačno u Beogradu! Program ove subote na nedelju u starom dobrom Festu bio je svestran i bogat zahvaljujući zajedničkim naporima organizatora, Purgatory MUF i prodavnici ploča Rockfire, priredivši čak pet drugih bendova i DJ set, na opšte zadovoljstvo krcatog kluba.
Iako je dobro poznata činjenica da su, za tadašnji Jugodisk, na prostorima bivše Jugoslavije osamdesetih objavljivana licencna izdanja njihovih najvažnijih albuma, Tygers of Pan Tang do sada nisu imali prilike da od ovog dela Balkana naprave svoje lovište. No, došao je i taj trenutak – jedni od pisaca istorije NWOBHM talasa teške muzike zajedno sa Diamond Head, Praying Mantis, Saxon, Blitzkrieg i Witchfynde, konačno su kročili pravo iz ranih osamdesetih u naš komšiluk.
Prva etapa, od oštrenja kandži 1980. godine na kultnom klasiku „Wild Cat“, a završena 1982, odlaskom Johna Sykesa, izvrsnog gitariste zaslužnog za fantastične „Crazy Nights“ i „Spellbound“ – uzgred, on će tek izgraditi ime za sebe krajem osamdesetih, pomažući Whitesnake da se uzdignu u sam vrh američkih top-listi tvrđim, metaliziranim zvukom – videla je Tygerse na kreativnoj prekretnici gde su, skoro u potpunosti napuštajući metal korene, uvučeni u vrtlog AOR trendova nizom sve mekših i pevljivijih albuma. Nakon tranzitornog perioda 90-ih i uspona thrash metala, koji je delovao pogubno na NWOBHM u celosti, bend se konačno konsoliduje u predvorju 2010-ih, pumpajući novu krv u staro, divlje srce nizom izvrsnih albuma.
Do danas, prava faca i jedini preostali originalni „tigar“, Robb Weir, potpomognut od strane gitariste Francescoa Marrasa, ritam sekcije u licu Craiga Ellisa i Huwa Holdinga, i dalje usrdno prži vatrene solaže, dok Jacopo „Jack“ Meille svojim zvonkim vokalom u najboljem maniru vraća duh vremena kada je metal još zahtevao stav, posvećenost i požrtvovanje.
Kako su ljubitelji ovakvog zvuka polako pristizali – a u prodaju je bilo pušteno svega dvesta karata, garantujući prisustvo samo najposvećenijih i najvatrenijih ljubitelja hard’n’heavy artiljerije – bendovi su već uveliko prašili u iščekivanju velikog tigra. Pojavili su se i simptomi hronične boljke domaće koncertne organizacije – okej, valjevskim veteranima Invazija, te mlađoj ekipi Shangri-La, ne manjka hard’n’heavy odlikovanja, ali šta, pobogu, na istoj sceni rade thrasheri Kobold i zagrebački hardkoraši Biciklić i Kevlar Bikini? Da ne bude zabune, svirka im je, uprkos muljevitom ozvučenju, bila i više nego dostojna, ali njihovo uključivanje u principu deluje kao potpuni tematski višak.
Ipak, u organizacionom smislu, sve ostalo je teklo prilično nesmetano, a Tygersi su nakon najave organizacije, uz zvuke singlice „Tiger Feet„, izleteli na scenu manje-više po planiranom rasporedu, pozdravljeni gromkim ovacijama dupke punog kluba. Uvodno razbijanje bubnjeva donelo je preki sud – modernom metal zvuku sleduje jedna brzinska „Euthanasia“. Iako Jackov vokal može da se pohvali daleko većim rasponom od onog originalnog vokaliste, Jessa Coxa, to nije nimalo povredilo motorhedovski šarm prve singlice s debitantskog albuma – početi je, zna se, najbolje uvek od početka.
Šarmantni, razgovorljivi Italijan u cvetnoj košulji i crnom prsluku odmah je suvereno zavladao scenom bez ikakvih trikova, što se nastavilo i na „Keeping Me Alive“ – bend je evidentno želeo da njega istakne u prvi plan i uspostavi konekciju sa publikom na samom početku, ostavivši gitarske poslastice za drugu polovinu seta. Ova, daleko melodičnija, ali ništa manje oštra stvar pripada povratničkom katalogu Tygersa, a publika je njenu udarničku svežinu prigrlila zdušnim pevanjem. Vidno zatečeni takvom reakcijom, Jack i ostali su u jednom trenutku razmenili osmehe, zadovoljni što njihova klupska svirka nije izgubila na oštrini. „They told us that rockers, people of Belgrade are wild, but you are far more wild than expected!“
Kaleidoskop hitova naglo je skakao iz epohe u epohu, pa je tako, pre savremenijih i raskriljenijih eskapada na „Destiny“ i avanturističke „Edge of the World„, publika uživala uz kratak let kroz rane vrhunce sa „Love Don’t Stay„, kao i – „Let’s stay in 1981 for a bit longer!“ – šamarčinu od pesme, „Gangland„, koja je rapidnim speed metal tempom dovela do prvog gitarskog heroizma večeri, u vidu vrhunske solaže. Najvatreniji fanovi su dobrim delom seta držali visoko podignute stare primerke albuma „Spellbound„, naglašavajući besmrtnu važnost formata koji, sudeći po interakcijama na društvenim mrežama, opstaje kao preferirani format i samih Tygersa.
Dašak, ispitivačke, zrele melanholije koji je dopirao iz novijeg materijala odlično je zvučao u odnosu na mladalačku razbijačinu – sporiji tempo i grandiozniji tekstovi svedočili su pregaženim godinama i rastućem iskustvu, ali stare kandže su i dalje bile dovoljno oštre za pošteno žurkanje subotom uveče. Sećanje na minule dane novog talasa britanskog hevi metala dato je u savremenom obliku na „Back for Good„, koja jasno stavlja do znanju svetu da će svi računi biti položeni i da za borbeni hard’n’heavy zvuk jednostavno nema stajanja.
Okoreli hedbengeri će se ovde zapitati – šta je sa prokaženim albumima, usledivšim nakon trojke, naročito zlosrećnim „The Cage“ (1982, MCA Records)? Da li je tigar, izostavivši ih sa setliste, podvio rep u nadi da su svi kolektivno zaboravili na te arena rock propuste? Ma kakvi! Sa smeškom na licu, Jack s ponosom objavljuje da i najzagrejanijoj metal glavi s vremena na vreme ne škodi da uživa uz malo lake romantike, naglašavajući da devojke naročito vole numeru „Paris by Midnight„. Eto i dobrog uputstva za sve one koji bi želeli da okuse taj period u stvaralaštvu benda – tretirajte te albume kao visokokalorični synthpop/rock, i sve će odjednom stati na svoje.
Približavajući se kraju poslednje trećine, bend je goreo u poslednjem naletu teških osamdesetih. Lude noći niko ne može vratiti, ali „Do It Good“ je pulsirajuća, živa beleška tog vremena, naročito vividna kada je isprati omiljena stvar Robba Weira, „Slave to Freedom„. Ovaj šestominutni ep je prava gitarska poslastica u čiju je anti-ratnu poruku, umesto Coxove rezigniranosti, Jackov prodoran vokal uneo nedostajući žar. Kada je udarila besmrtna trojka, „Suzie Smiled„, „Hellbound„, a za kraj bisa i čuvena obrada „Love Potion No. 9“ – a uspeh ove je svojeveremeno zamalo koštao bend karijere – zajedno sa neprobojnom baražnom vatrom gitarskog soliranja, raslo je i ludilo u publici. Mladi metalci su skakali po stejdžu, pevajući proverene metal himne, rame uz rame sa Jackom; „surfovali“ po publici, i pravili opšti haos, opravdavajući višestruko naziv kultnog trećeg albuma.
Učtivo se poklonivši pre nego što će se sakriti u bekstejdž, Tigar je ostavio fanove da, kao jedan, skandiraju, tražeći tek još jednu dozu teške metalurgije starog kova. Bilo kako bilo, za isključenjem izostale ponude njihove muzike na fizičkim nosačima, prvi nastup Tygersa u Srbiji bio opšti trijumf na svim frontovima, koji će se još dugo, dugo prepričavati. Samo da ne bude i poslednji.
