Dekadent – Dionyst (2024) | Balkanrock.com

Dekadent– Dionyst (30.05.2024.)

Izdavač: Dusktone

Producent: Gal Vogrič

Trajanje: 49:13

Žanr: Melodic Black Metal/Progressive Metal

Ocena: 8.6

Izgleda da se polako javlja trend – izuzetni slovenački bendovi koji se iz potpuno neobjašnjivih razloga ni ne naziru na radaru domaće metal publike. U slučaju Srd koji nisu na sceni ni čitavu deceniju, ovo je donekle razumljiva pojava, ali su Dekadent i frontmen Artur Felicijan svoju priču, tada još pod imenom Vigred, započeli davne 2005. godine, od tada intermitentno nižući album za albumom kvalitetnog, atmosferičnog black metal materijala – maltene bez pomena na domaćim portalima.

Kako su stvari žanrovski odmakle do te mere da se pod atmosferičnim kišobranom nalaze sastavi potpuno oprečnog zvuka, sa nikad slobodnijim zajedničkim sadržaocem u vidu ambijentalne podloge, na novoj ploči Dekadent već nazivom ukazuju na svoje polazište – životan i dinamičan pristup žanru, koji je tek poslednjih godina tek počeo da dobija na popularnosti. Posve logično, novi plod izdavačke kuće Dusktone, vrveći od dionizijske vitalnosti i uzvinutih trijumfalnih rifova, poneo je ime „Dionyst“.

Pored brojnih nezgrapnih koprcanja afirmativnog black metala – neki se čitaoci sigurno sećaju salate od reči u obliku manifesta pod autorstvom Ravennae Hunt-Hendrix (Liturgy) – tu vrstu zvuka ipak uspešno realizuje nekolicina, i to mahom evropskih, sastava. Uz kuriozno obraćanje repertoaru rimsko-grčke mitologije, Dekadent na novom albumu prate iste one gradivne principe koji su omogućili novu generaciju bendova, gde specifično valja izdvojiti Bølzer, na čiji „Hero“ sam početak „Dionyst“ nedvosmisleno asocira. Iako ovdašnje progresivne deonice – kontra Švajcarcima, kojima zvezdu-vodilju čini primarno death metal – direktnije izražavaju melodijske afinitete, u pristupu dva benda se vide upečatljive paralele, naročito prisutna, budna, okomita kompozicija, koja ne teži da uljuljka, već proaktivno uzdiže slušaoca.

Agresivni upad na „Saturnalian Rites„, prekinut trijumfalnim gitarskim soliranjem i čistim vokalima poziva na festival izobilja, odmah zatim nastavljajući gde je stao, sada uz moćnu melodijsku pratnju. Kada, poput Sunca koje se diže na horizontu, na sedmominutnoj „Zástor„, udaljena duvačka sekcija podupire žustre rifove, prirodno prelazeći u naviruću „Jutru„, slušalac je već dobro upoznat sa metodom benda – za razliku od velike većine simfonijskog i atmosferičnog blacka, gde postoje kao dekorativni, spoljašnji dodatak, ovde su orkestralni elementi organski spleteni s metalom, izražavajući opijenost životom i agoničnu težnju ka potrošnji viška energije.

Bestežinska ali ništa manje borbena, agilnost ovog albuma nalikuje kretanju dobro uvežbanog atlete – „Vorteks strupa“ ovo prikazuje na najbolji način, kada se masa instrumenata sa lakoćom previre iz rifa u rif, konstantno se penjući, pogleda usmerenog ka nebesima. Akustični predah na „Dresden“ u tom rasporedu stvari zapravo ubija momentum, minuciozno građen trajanjem albuma. Ipak, što se metal delova tiče, oni uvek bez greške zvuče kao srčano bratimljenje Devina Townsenda sa Ihsahnom (Emperor) i, suprotno mišljenju nekih kritičara, nemaju puno dodira sa decenijskim blackgaze trendovima, naročito kada se uzme u obzir činjenica da su Dekadent svoja pravila igre utvrdili još sredinom 2000-ih, na tragu kultnih sastava poput Sear Bliss.

Večiti problem vijugavih instrumentalnih egzibicija je u tome da, gađajući uzvišena stanja, često završavaju u domenu ušećerenih fraza, koje umeju da pokvare utisak od celog dela. U ovom smislu, „Dionyst“ je dakako slabiji od prva dva albuma koji, uprkos sirovoj produkciji, i dalje omogućavaju najupečatljivije kušanje ljudske tragedije, ali i pored toga, par prenaglašeno teatralnih solaža ne škode previše opštem, egzaltiranom utisku.

S druge strane, za slušaoca namerenog da pokori ovaj zvučni monolit biće daleko veći izazov da se uhvati za hitičan ili na drugi način upečatljiv momenat. Posmatran u kontekstu savremene black metal scene, album je evidentno napisan sa dugosvirajućim formatom na umu, i bez uzdržavanja se služi svojim štrihovima kako bi dočarao jednu široku sliku koja, i pored mnoštva jarkih detalja, ostavlja želju za momentima stabilnosti i repeticije. Istina je da, držeći kurs, fantastična spojnica rifova u „Vorteks strupa“ pulsira na stotinu načina, ali bez par momenata uz koje može da se skandira, ili refrena namenjenih da se zariju u sećanje na duže staze, ovakav će pristup služiti samo da otuđi čitav jedan kontingent mejnstrim publike.

Sladokusci raznovrsnih sorti teške muzike će, naprotiv, priznati ovakav raskošan pristup – trijumfalna „Vinifera“ sumira vagnerovski domet projekta, opredmećujući ga kroz jezik ocrnjenih simfonijskih detalja, koji u poslednjem naletu zapljuskuju čula, ostavljajući ženskom vokalu da, jednom za ceo album, privede epsku bahanaliju kraju. Ekscesivni, baš kao i raskošno grafičko oblikovanje izdanje, Dekadent desetostruko otplaćuju dug romantičarskoj zanesenosti i izrazu, u određenom smislu ispoljavajući fatalističku svrhu black metala.

Summa summarum, lokalni koncertni promoteri imaju posla, baš kao i slušalac – dok se ploče i CD-ovi još uvek „krčkaju“ na presi, album je već dostupan digitalno, kao i u vidu preordera na Bandcamp platformi izdavača.

Lista pesama:

1. Bog sramote
2. Saturnalian Rites
3. Zástor
4. Jutru
5. Vorteks strupa
6. Dresden
7. Seolfor Threnodie
8. Vinifera