Devojačko prezime kneginje Jelene Petrovne Romanov bilo je Karađorđević. Udala se za ruskog princa Ivana Konstantinoviča Romanova sedam godina prije nego što su on i carska porodica ubijeni u Oktobarskoj revoluciji. Bila je ćerka srpskog kralja Petra Karađorđevića i starija sestra jugoslovenskog kralja Aleksandra Karađorđevića, koji je ubijen u Marseju. Po majčinoj strani bila je unuka crnogorskog kneza Nikole Petrovića. I pored svega toga, o Jeleni je napisano tek nekoliko ozbiljnih knjiga.
Posljednje dvije godine života sa carskom porodicom
Iza sebe je ostavila knjigu koju je sama napisala, a objavila ju je izdavačka kuća za ovogodišnji Sajam knjiga Vukotić media. Ovo nije knjiga pisana da zapiše sopstvenu biografiju, već Jelenino svedočenje o poslednje dve godine života ruske carske porodice Romanov i njihovoj tragičnoj smrti. Knjiga tih uspomena pod naslovom Poslednji svedok – jedini preživjeli iz porodice Romanovdopunjen dokumentima, drugim svedočanstvima i biografijom.
Jelena je, nakon što joj je muž ubijen, a ona čudom pobjegla i napustila Rusiju, prestala da se preziva Romanov, u strahu da će ona i njeno dvoje djece postati žrtve boljševičke odmazde. Propatila je ništa manje od nekih izbjeglih rođaka carske porodice koji su se još uvijek nadali da će se vratiti u Rusiju i zauzeti upražnjeni tron. Zato je počela da se potpisuje samo sa devojačkim prezimenom Karađorđević, ili samo kao Jelena Petrovna Srpska, iako se više nikada nije udavala.
Samozvane žene i miraz carskih kćeri
Jelena je ispričala i napisala svoju priču tek dvadeset godina nakon Oktobarske revolucije, kada su se u evropskoj javnosti počele pojavljivati djevojčice koje su tvrdile da su careva najmlađa kćerka Anastasija, koja je čudom preživjela boljševičko pogubljenje. Jelenina sećanja, napisana na francuskom, prvi put su objavljena tek 1958. godine.
„Ženu sa prezimenom Čajkovski, koja se misteriozno pojavila u Berlinu, morala sam da prepoznam kao velika kneginja Anastasija“, piše Jelena. Ona tu ženu naziva samoproglašenom i izričito negira mogućnost da je kćerka ubijenog ruskog cara Nikolaja II Romanova. Pojašnjava da je motiv ove žene i onih koji je podržavaju da uplate milione zlatnih rubalja u Englesku banku na ime carskih kćeri, namijenjenih njihovim mirazima. Jelena piše i da je samoproglašena žena u zabludi, jer tih rublja više nema, da su ih davno ukrali boljševici koji su među carevim papirima našli potrebne potvrde.
Sa mužem – i u radosti i u tuzi
Kada se u Rusiji dogodila februarska građanska revolucija i kada je car Nikolaj II Romanov abdicirao, Jelena nije ni pomišljala da napusti svoj dom u Petrogradu. Ali krajem godine, kada je boljševički talas zahvatio Rusiju, Jelena je pristala da pusti svoje dvoje dece i svekrvu da pobegnu u Švedsku preko Crvenog krsta. Odlučila je da ostane u Rusiji i da prati svog muža, koji je kao carev rođak, službeni član carevog doma i zakleti oficir, odlučio da otprati carevu porodicu u progonstvo u Sibir. Kada piše zašto je odlučila da ostane sa suprugom, uprkos očiglednoj velikoj opasnosti, Jelena piše da je smatrala da treba da ostane “i u radosti i u tuzi”.
Jelena je svedok događaja koji su doveli do tragedije u kojoj su ubijeni njen suprug Ivan, car Nikolaj II, njegova supruga Aleksandra i njihova deca Tatjana, Olga, Marija, Aleksej i Anastasija. Ona opisuje njihov pritvor u konfiskovanoj kući trgovca Ipatjeva u Jekaterinburgu, koja je kasnije preimenovana u Sverdlovsk. Svi su ubijeni u toj kući. Zanimljivo je da Ipatjevska kuća, u kojoj su umrli poslednji Romanovi, nosi isto ime kao Ipatjevski manastir, gde je za cara proglašen osnivač dinastije Mihail Romanov.
Spasilačka delegacija ambasade Srbije
Vrlo je vjerovatno da bi i Jelena stradala u strijeljanju carske porodice u ljeto 1918. da je nije spasila srpska delegacija na čelu sa srpskim poslanikom u Petrogradu Miroslavom Spalajkovićem, po naređenju njenog oca, srpskog kralja Petra Karađorđevića, neposredno prije masakra. S.N.Smirnov, upravnik vlastelinstva Pavlovsk u kojem su Jovan i Jelena živeli sa decom u Petrogradu, pomogao je srpskoj delegaciji da se probije kroz prostranstva Rusije.
Smirnov je pratio Jelenu sve do Beograda, a sa njim je ostao i kada je Jelena nakon očeve smrti otišla da živi u Evropi. Kao visokoobrazovani arhitekta, građevinski inženjer i veliki poznavalac umetnosti, bio je u službi Jeleninog brata, kralja Aleksandra. Zajedno sa kraljem obilazio je manastire u Srbiji, kopirao najlepše freske i organizovao njihovo kopiranje u mozaike koji krase porodičnu kriptu Karađorđevića na Oplencu.
Tetke i obrazovanje u Rusiji
Jelena je upoznala Jovana Konstantinoviča Romanova 1911. godine tokom letnjeg raspusta sa svojom tetkom, italijanskom kraljicom Jelenom Savojskom. Vrlo brzo se između dvoje mladih rodilo više od poštovanja koje prati aristokratske brakove.
U trenutku kada je upoznala Jovana, Jelena je odlično govorila ruski, bila je veoma obrazovana i dobro upućena u bonton visokog društva. Bila je devojčica kada joj je umrla majka Zorka, pa su o Jeleni brinule tetke Milica i Anastasija, ćerke knjaza Nikole, koje su već bile udate za ruske knezove i bile bliske carskom dvoru. Tetke su dozvolile Jeleni da ide u istu žensku školu u koju je išla i careva ćerka.
Kada je Jelenin otac Petar Karađorđević postao kralj Srbije 1904. godine, morala je da napusti Rusiju i dođe u Beograd, ali joj je srce i dalje žudelo za Petrogradom. Brak ju je vratio tamo.
Niko me ne razume kao ona
Brak koji je Jelenu doveo u rusku carsku porodicu takođe je bio od velikog značaja za Srbiju. Međutim, osim političkih razloga, u tom braku bilo je i mnogo osjećaja. Posle godinu dana braka, njen suprug Jovan će u pismu svojoj majci reći: “Ne mogu da je gledam. Zahvalan sam Bogu i tebi, Mus, što si mi našao tako divnu i osetljivu ženu. Niko me ne razume kao ona…”
Jelenino pismo u kojem, dok su bili vereni, o Jovanu kaže: “Verujem da će mi Bog pomoći da ispunim hrišćansku dužnost koja me čeka. Ceo život će biti posvećen tome da ga volim i obasipam nežnošću, da vidim njegovu sreću.”
Ovako dobre bračne odnose pomalo je zasjenila činjenica da tri godine nisu imali djece, ali onda su stigli sin Vsevold i kćerka Ekaterina. Razdvajanje od muža i njegova smrt ostavili su na Jelenu dublji trag od zatvora i nedaća. Iako je bila veoma mlada kada je ostala udovica, nikada se nije preudala.
Arhivske fotografije © Izdavačka kuća Vukotić media
Smrt oca i brata
Jelena je doživela još jedan veliki udarac kada joj je umro otac Petar. Dok je bio bolestan, živela je u kući pored njegove i brinula se o njemu do njegove smrti 1922. Zatim je sa decom napustila Beograd i živela u Evropi, uglavnom u Nici i Ženevi.
A onda je njen brat kralj Aleksandar ubijen 1934. u pokušaju atentata u Marseju. Kada se to dogodilo, ona i njen sin Vsevold bili su u vozu, na putu za Marsej, gde je trebalo da se nađe sa bratom, kada je iz novina saznala za atentat.
Tada je doživjela nervni slom, s kojim dugo nije mogla da se izbori. Njen sin je morao stalno da bude uz nju. Bila je toliko bolesna da nije mogla da dođe na sahranu u Beograd. Sve dosadašnje traume, koje je do tada stoički podnosila, odjednom su je pokrenule. Samo nekoliko mjeseci kasnije, odgovarajući na pismo saučešća od Smirnova, napisala je: “Ono što se dogodilo je toliko strašno da moj razum odbija da prihvati takvu tragediju.”
Poslednji svedok nestalog sveta
Smirnov je ugostio kneza Vsevolda u Beogradu tokom njegove posete 1936. Bilo je i onih koji su verovali da bi Vsevold mogao da bude pretendent na ruski presto, ali je tu ideju odbaciti jer on više ne govori ruski. Bio je, prema riječima njegovih savremenika, prilično pounglezio. Živio je u Londonu sa suprugom i kćerkom.
Ćerka Jelene Petrovne Jekaterina Jovanovna udala se 1936. za italijanskog diplomatu i sa njim rodila troje dece, dve ćerke i sina. Posle Drugog svetskog rata Jelena je jedno vreme živela sa ćerkom u Italiji, a jedno vreme sa porodicom sina u Engleskoj. Kasnije se, međutim, vratila u Nicu, gdje je živjela u skromnom pansionu gdje je i umrla 1962. Njenoj sahrani su prisustvovali brojni prognani kraljevi i plemići raznih staleža, a vijenac je poslao i francuski predsjednik De Gaulle. Bila je posljednji svjedok svijeta koji je odavno prestao da postoji.
Fotografije © Izdavačka kuća Vukotić media
