Uvijek sam volio momke koji govore istočnohercegovačkim dijalektom, iako sam ga uvijek brkao sa zetsko-rag dijalektom.
Kako kažu knjige, ovaj staroštokavski dijalekt je šarolik.
Sećam se, u školi, kada smo se dvoumili oko akcenta na času srpskog, učiteljica je uvek pitala da li je neko iz Užica u razredu, oni su najjasnije govorili. Kaže, kad ste u nedoumici, pitajte nekoga iz Zlatiborskog okruga. Bilo je to davno.
Situacija u Beogradu u ovom trenutku je, naravno, mnogo zabavnija.
Moj najbolji prijatelj, koji je iz Crne Gore i živi i radi u glavnom gradu već 40 godina, priča sa, da tako kažem, beogradskim akcentom, osim kada želi nešto da naglasi ili se jako iznervira i odmah se vrati u istočnu Hercegovinu. . To je, kako bi se danas reklo, crnogorsko.
Moja drugarica Olja, profesorica matematike i astronomije, je Bosanka iz Banja Luke. Kad se naljuti na djecu što je ne slušaju, viče: Slušaj bolno. Kad čujem “bolno” – odmah se uozbiljim.
Naravno, djeci je to smiješno, ali vidim da slušaju.
Ne možemo a da ne napomenemo da zagrebački akcenat, odnosno štokavski dijalekt, kod beogradskih momaka budi neopisivu želju za brakom.
Da se razumijemo, nema momka iz Beograda koji se neće zaljubiti u djevojku koja govori zagrebačkim akcentom.
Veoma sam sretan što nestankom jedne velike zemlje, koja je imala veliko bogatstvo na različitim jezicima, dijalektima, akcentima, nije sve nestalo u generaciji moje djece.
Dok Ja kuvam Bosanski lonac, prisjetimo se raznolikosti koju volimo i njegujemo. Danas slušamo Devil. Po vašem izboru.
